Kada govorimo o savremenoj kulturi, nažalost, moramo se suočiti sa činjenicom da ona zanima samo tanki supkulturni sloj, kaže novinarka Virag Đurković. "Narodna kultura je inherentno masovniji pokret koji koristi jednostavniji okvir koji se lakše tumači. Ista proporcija se ogleda u grantovima. Organizacije koje promovišu stvaranje savremene kulture dobijaju manju podršku i manji nivo publiciteta", kaže Đurković.

Prema rečima Atile Antala, reditelja koji živi i radi na relaciji Novi Sad – Beograd – Budimpešta, trenutno stanje mađarske zajednice je obeleženo i uslovljeno stanjem celog društva, kojim dominira nada za boljim životom van granica naše države, a samim tim što je Mađarska dosta blizu, ovo je višestruko istina za pripadnike mađarske zajednice, pogotovo mladih, koji posle odlaska na fakultete u Mađarskoj i ne planiraju povratak u Vojvodinu.

"Samim tim jedan značajan – a verovatno i najkreativniji – sloj zajednice svake godine napušta istu", smatra Antal. On dodaje da što se efektivne i značenjske komunikacije između različitih kultura u Vojvodini i Srbiji tiče, na neki način mađarska kultura sa većinskim stanovništvom u državi i postoji.

Istoričar Zoltan Mesaroš smatra da je u kontekstu multikulturalnosti i interkulturalnosti na potezu većinski narod. "Moglo bi da postoji više želje da se upoznaju manjine", kaže on, dodajući da Mađari smatraju za veliku čast ako neko progovori nekoliko rečenica na mađarskom jeziku, dok Mađari čine ogromne napore da nauče srpski.

"To je zaista ogroman napor (kao i vice versa). Ako vam se jednom usadi mađarski ‘softver’ u mozak, nikada nećete moći da naučite drugi jezik bez akcenta (pogotovo fonetiku i sintaksu), isto tako, ako neko do svoje šeste godine ne nauči ‘softver’ mađarskog jezika, nikad ga neće govoriti perfektno (čast izuzecima). Dakle stvaranje dvojezičnosti počinje od obdaništa, jer dete do škole ima šanse da dobro nauči i nematernji jezik", kaže Mesaroš.

Sociolog kulture i istoričar književnosti Oskar Roginer koji trenutno živi i radi u Češkoj smatra da je Vojvodina, kao administrativna jedinica i kao politička imaginacija višenarodnosti, sa dezintegracijom jugoslovenskog socijalizma i jačenjem etno-nacionalnih prioriteta postepeno izgubila značaj.

FOLKLORIZACIJA NACIONALNIH ZAJEDNICA I SAVREMENO STVARALAŠTVO: Manjinske nacionalne zajednice se vrlo često doživljavaju, odnosno predstavljaju kroz prizmu folklora, ponekad ili često zanemarujući kulturne i umetničke inicijative koje su razvojnog tipa.

"Fokus na folklor je značajan i važan, međutim, ako iz javnog prostora polako nestaje savremena umetnost, vidljivost zajednice dobija svojevrsnu patinu i u očima drugih polako postaje kao zajednica iz prošlosti", kaže Oskar Roginer i dodaje: "Većinsko stanovništvo – sem sa festivalsko-folklornom prezentacijom godišnje nekoliko puta – u mnogim pitanjima nema osećaj da živi zajedno sa drugima. Sa druge strane i istraživanja pokazuju da su i manjinske zajednice više zatvorene u svoje medijske i političke tokove, te ne troše štampu, televizijski i radijski sadržaj sem na svom jeziku."

Zoltan Mesaroš smatra da je kod Mađara situacija specifična. "Zbog maternjeg jezika važno je da deca pevaju, igraju jer se tako uči jezik, i to vredi početi još pre škole, čak šta više, od momenta začeća. Zbog toga je folklor veoma značajan, i zbog toga ga treba podržavati", kaže naš sagovornik. "Sa druge strane, moderna kultura se može konzumirati preko sredstava informacija i društvenih mreža. Postoji RTV Pannon koji emituje program na mađarskom ceo dan, i na RTV2 ima mađarskih emisija. Vojvođanski Mađari, zbog nekadašnjeg sistema su možda najmoderniji među svim manjinskim Mađarima. Za vreme titoizma su avangarda, provokativna lirika i proza bile prisutne, ali se morala znati granica. Sve se moglo kritikovati samo Tito, jugoslovenstvo, komunizam, bratstvo-jedinstvo ne. Posle gazimestanskog govora Miloševića ton je postao kritičniji, i zadržao je sve modernističke karakteristike", kaže Mesaroš.

Ukoliko je jedna zajednica zaleđena u tradiciji, tj. u prošlosti, onda ona i ne treba da se uzme u obzir kao relevantan činilac sadašnjosti, kao faktor koji može da utiče na sociopolitičke tokove, smatra Atila Antal.

"Baš kao muzejski eksponat. Bezopasan i beznačajan van toga da se može pokazati kao lep primer kulturne šarenolikosti kad dođu gosti. Nažalost tome donekle doprinose i same manjinske zajednice, koje su – ili osećaju da su – primorane da očuvaju svoj identitet i da stalno dokazuju svoju istorijsku zasnovanost, umesto da se kulturna baština razume kao živa pojava, koja se gradi i obnavlja svaki dan", dodaje Antal.

Kao primer dobre prakse navodi rezultate rada Pozorišta "Deže Kostolanji" iz Subotice, koje je uspelo da izađe van okvira lokalne zajednice. "Ova institucija je za kratko vreme postala značajan primer dobrog savremenog pozorišta, ne samo u okviru mađarske zajednice, već i na nivou cele Srbije", kaže Atila Antal.

Oskar Roginer smatra da su Mađari najviše bili integrisani u jugoslovensko društvo tada, kada je zaista bilo multikulturalno i otvoreno ne samo prema drugim narodima i narodnostima, nego i prema svetu. Po njemu, pisci, političari i umetnici poput Katalin Ladik, Ota Tolnaija, Karolja Vičeka, Tibora Varadija itd., obeležili su razvoj mađarske zajednice u Vojvodini.

"Oni su zaista ostvarili karijere, koje su bile relevantne i u okvirima mađarske zajednice u Vojvodini, i u Jugoslaviji, ali i globalno. Katalin Ladik je na primer sarađivala sa Lorensom Ferlingetijem, filmovi Karolja Vičeka su se prikazivali u večernjim terminima na televizijama Zagreb, Sarajevo… Oto Tolnai je bio predsednik Saveza književnika Jugoslavije, dok je Tibor Varadi bio ministar pravde Jugoslavije i predavao kao profesor na raznim univerzitetima Evrope i Amerike", približava Roginer.

Atila Antal dopunjava spisak uticajnih i značajnih ličnosti iz redova vojvođanskih Mađara sa svetski poznatim i priznatim pozorišnim rediteljima Jožefom Nađom i Andrašem Urbanom.

Kako kaže Zoltan Mesaroš, postoji lista umetnika i naučnika u tri toma (Kalapis Zoltán: Életrajzi kalauz I-III) koji su doprineli razvoju mađarske zajednice. "Mislim da ne bi bilo pristojno da izdvojim neke velikane, jer bi ostale velikane izostavio. Takođe postoji i više puta je osveženo izdanje Ko je ko u Vojvodini (Ki kicsoda a Vajdaságban), gde su nabrojani stvaraoci koji su još živi, a i te kako važni", kaže Mesaroš, i naglašava da je najnovija tendencija umrežavanje, i stvaranje institucija. "Institucije daju sigurnu pozadinu stvaraocima raznolikih profila", dodaje on.

"Kada pogledam savremenike, moje iskustvo je da će većina slobodnih umetnika pre ili kasnije biti zadavljeni ovom atmosferom, egzistencijalnom nesigurnošću, političkom ranjivošću, i mnogi će otići zbog toga, ali skoro svako od njih će uvek biti ponosan na svoje vojvođanske korene, jer ova sredina je temelj njihove stvaralačke ličnosti", kaže Virag Đurković.

"Približno iste pozicije Nandora Majora 1980-ih i Ištvana Pastora danas, skoro da se ne mogu ni uporediti. Priroda uticaja, moći, način društvenog delovanja, ali i obrasci političkih tehnologija se skoro u svemu razlikuju. Ne samo po pitanju prestiža i relevancije date pozicije, nego i u autentičnosti i autonomiji odluka u odnosu na Beograd ili Budimpeštu, ali i broj stanovnika, institucija, opštinskih jedinica Vojvodine, na koje se te odluke odnose, i koji će ishode tih odluka osetiti u svom svakodnevnom delovanju. Danas, kada se sve relevantne odluke donose u Beogradu ili Budimpešti, Novi Sad po mnogim pitanjima postaje samo izlog moći, a ne prostor političkog dijaloga ili zaštite javnog interesa. Mobilnost i priznanje kontinentalnog ili pak globalnog karaktera, ali i paralelna usidrenost u manjinski mikroverzum je danas skoro pa nepoznata", zaključuje Oskar Roginer.

KULTURA MAĐARA I MANJINSKI NACIONALNI SAVET: Važan činilac u kreiranju kulturnih politika manjinskih nacionalnih zajednica u poslednjih petnaest godina jesu i manjinski nacionalni saveti.

"Ova institucija je izmišljena u bedi diktature Miloševića, kada su hrabri intelektuaci razmišljali o tome šta bi bilo potrebno da se Mađari osećaju dobro i lagodno u zajedničkom životu u Srbiji. Iskristalisalo se da je važna službena upotreba jezika, uticaj na školstvo, javno informisanje i kulturu", smatra Zoltan Mesaroš, smatrajući da je ova institucija otvorena ka novim idejama i da brine o tome da postoji duh zajedništva.

Međutim, Oskar Roginer i Virag Đurković instituciju manjinskog nacionalnog saveta sagledavaju na drugačiji način. "Kao i svi ostali institucionalni okviri, Nacionalni savet Mađara funkcioniše na relaciji Budimpešta–Beograd. Mikroverzum Mađara u Srbiji je zato uglavnom uslovljen zvaničnim tokovima i očekivanjima tih krugova iz glavnih gradova, ili pak lokalnim interpretacijama šta bi ti krugovi želeli. Autentičnih, prepoznatljivih, ‘grasrut’ inicijativa je zato jako malo", kaže Roginer.

"Ideja da o pitanjima važnim za manjinu odlučuje organ manjinske samouprave nije loša, ali praksa pokazuje da kroz rad Nacionalnog saveta Mađara preovladavaju partijski interesi, što ne pokriva u potpunosti stavove Mađara u Vojvodin", kaže Đurković i zaključuje: "Ovaj metod ne podržava slobodno izražavanje i razmišljanje. Na osnovu opšteg iskustva, ovaj način upravljanja kulture može da podstakne rađanje kontrakulture ili naterati one, kojima sloboda znači osnovnu ljudsku potrebu, da odu. Nažalost, ovo drugo je realnije."