Premijer Mirko Cvetković, na otvaranju skupa koji je naslovljen pitanjem "Kako se pozicionirati u globalnoj ekonomiji na izlasku iz krize", završio je svoj govor pitanjem da li treba da se držimo Darvina i njegovog načela da samo uspešni treba da prežive, ili se moramo odlučiti na manje efikasan princip: da je dobra samo socijalno odgovorna ekonomska politika – po cenu njene manje efektivnosti? Premijer se eksplicitno opredelio protiv ekonomskog darvinizma i najavio čitav niz mera koji bi još ove godine podstakli tražnju na unutrašnjem tržištu i pospešili trend porasta izvoza (koji je u prva dva meseca ove godine porastao čak za 30 odsto). Pri tom je premijer Cvetković primetio da je njegova Vlada prinuđena da balansira između protivrečnih ciljeva – da očuva makroekonomsku stabilnost, a ne zaoštri socijalnu politiku; da podstiče tražnju, a istovremeno smanjuje javnu potrošnju, koja je glavni pokretač najvećeg dela tražnje; da nastavi reformu javnog sektora, a da istovremeno pojača njegovu investicionu aktivnost, itd. Sažeto, Cvetković je rekao da će se na glavnom frontu Vlada "fokusirati na inflaciju i kurs dinara", što bi verovatno trebalo da znači da se neće preterati sa proinflacionim podsticajima i da će klizanje kursa biti kontrolisano, kako bi se oslobodio prostor za aktivnu konjunkturnu politiku, jer "zasad ne postoje pouzdani podaci da sa srećom izlazimo iz krize, mada ne postoje ni razlozi da ne budemo optimisti".

Predsednik srpskih ekonomista Dragan Đuričin se, kao i premijer, prisetio jednog engleskog klasika, Majnarda Kejnza, koji je istakao da nas u pokušaju da izađemo iz krize ne sme ometati "strah od straha" – pa je u tom kontekstu rekao da Vlada ima mogućnosti da hrabrije krene u korišćenje razvojnih mogućnosti Srbije u energetici, poljoprivredi i infrastrukturi, forsirajući ovoga puta pre svega javna preduzeća, koja ima pod svojom rukom. Zato da bi se krupnim investicijama podržala ta vrsta potrošnje i tako pokrenula cela privreda koju i dalje muči recesija i koja nije u stanju da nadomesti godišnji gubitak trećine bruto društvenog proizvoda, onog još iz 1989. godine. Najveći šok izazvalo je Đuričinovo pitanje da li smo zapravo na početku, a ne na izlasku iz krize?

Mlađan Dinkić je pokušao da najavi niz praktičnih koraka koje će Vlada Srbija preduzeti kako bi ojačala unutrašnju građansku tražnju, pošto je izneo mišljenje da bez rehabilitacije i tekuće potrošnje, koja vuče 70 odsto BDP-a, nikakvi podsticaji privredi ne mogu dati brz efekat. I ovde je, u tom smislu, ponovio predlog da se od septembra podignu plate u javnom sektoru za procenat koji bi se dobio sabiranjem stope inflacije i polovine rasta BDP-a (o tome namerava da pregovara sa MMF-om u maju), što bi po njegovoj proceni moglo biti obezbeđeno sa samo 10 milijardi dinara (a psihološki bi značilo veoma mnogo). Istina, tom predlogu moglo bi se odmah primetiti da to povećava potrošnju za najmanje 70 milijardi na godišnjem nivou, jer plate odmah vuku i penzije, a možda i neku "predizbornu premiju" kako je to bivalo uoči svakih parlamentarnih izbora.

Guverner NBS-a Radovan Jelašić, koji se za govornicom jedini pojavio u šarenom džemperu (a ne u famoznom, depresivnom "plavom odelu"), ponovio je svoje poznate stavove o tome da se bez modela "ciljane inflacije" u formiranju deviznog kursa ulazi u zonu još krupnijih neizvesnosti i u nove dugove. Ponovio je i inače problematičan proračun da pad deviznog kursa ima relativno mali uticaj na našu inflaciju, proračun koji je u logičkom sukobu sa pretežno uvoznom ponudom na našem tržištu. Pri tom se Jelašić složio sa mišljenjem da se investiciona potrošnja može zahuktati onim spoljnim aranžmanima koji su već zaključeni i potpisani, a nisu aktivirani.

Ministarka finansija Diana Dragutinović je u podužoj analizi iznela niz dokaza da tranziciono razdoblje još nije donelo onaj potrebni ubrzani razvoj Srbiji, kao zemlji u zakašnjenju.

Dok ovaj tekst odlazi u redakciju, strani ambasadori ohrabruju srpske ekonomiste, ne iznoseći mnogo dokaza da su njihove zemlje našle formulu konačnog izlaska iz ekonomske krize.