U Srbiji ima svega i svačega: pojedinačnih incidenata, nasilja, negativnih pojava u sportu, nedoličnog ponašanja, primitivizma, nekulture, nevaspitanja, ali ne i rasizma – ili ga ima u najmanjoj mogućoj meri. Ovako se mogu sumirati izlaganja učesnika tribine u hotelu Hajat pod nazivom "Rasizam u Srbiji: Između odbijanja i posledica". Na tribini koju su zajedno organizovali nedeljnik "Vreme" i britanska ambasada u Srbiji učestvovali su Vladimir Božović, državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Dragan Atanasov, pomoćnik ministra sporta i omladine, Nebojša Ivković, savetnik generalnog sekretara FSS-a, Aleksandar R. Janković, docent na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu, a međunarodni karakter konferenciji dao je Deni Linč, zadužen za medije i komunikacije u uglednoj britanskoj nevladinoj organizaciji Kick it out, koja se bori protiv rasizma u fudbalu. Povod za konferenciju bila je utakmica mladih fudbalskih reprezentacija Srbije i Engleske u Kruševcu 16. oktobra, kada su ceo svet obišle slike publike koja na kraju utakmice masovno oponaša majmunske krike, upućujući ih fudbaleru Deniju Rouzu i drugim crnim igračima u engleskoj reprezentaciji. Srbija je kažnjena sa jednom utakmicom igranja pred praznim stadionom i 80.000 evra, a gotovo kompletna engleska fudbalska javnost je protestovala zbog, po njihovom mišljenju, preblagih kazni za Fudbalski savez Srbije.

INCIDENTI STVARAJU LOŠU SLIKU O DRUŠTVU: Na uvodno pitanje moderatora tribine Slobodana Georgijeva – da li u Srbiji ima rasizma, Vladimir Božović je odgovorio negativno. "Mislim da u Srbiji nema rasizma, ali, nažalost, ima pojedinačnih incidenata, koji ukazuju na tipove i određene pojavne oblike rasizma, protiv kojih se državni organi svim sredstvima bore, i mislim da u tom pravcu nema nikakve veze između države i tih pojedinačnih akata ili incidenata koji mogu imati neki oblik rasizma. Zakonodavstvo Republike Srbije sadrži niz kaznenih odredbi kojima se sankcionišu ponašanja usmerena na rasnu, nacionalnu, versku mržnju i netrpeljivost, a prema evidenciji MUP-a, u proteklih pet godina evidentirano je 246 krivičnih dela izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, 11 krivičnih dela povrede ugleda zbog rasne, verske, nacionalne i druge pripadnosti i tri krivična dela rasne i druge diskriminacije. U najvećem broju slučajeva pomenuta dela odnose se na nacionalnu, a ne rasnu netrpeljivost. Imajući u vidu potrebu dogradnje normativnog okvira u skladu sa međunarodnim standardima, predviđa se izmena krivičnog zakonika, koja je prošla raspravu u parlamentu, u smislu uvođenja instituta zločina iz mržnje. Pažnju domaće i međunarodne javnosti imaju neredi na sportskim susretima, tokom kojih dolazi do ispoljavanja mržnje i netrpeljivosti po osnovu različitosti od strane pojedinih navijačkih grupa. Ovakvi incidenti stvaraju, nažalost, lošu sliku o društvu, a štete i onom čuvenom, uvreženom mišljenju o srpskom narodu i njegovom nadaleko čuvenom i poznatom i gostoprimstvu i širokogrudosti, kakvih je retko u evropskoj i svetskoj istoriji", rekao je Božović.

NAJVEĆI PROBLEM SPORTA JE DA PREŽIVI: Dragan Atanasov se saglasio sa Božovićem da u Srbiji nema rasizma, i naveo neke od aktivnosti Ministarstva u vezi sa pravljenjem nove strategije o razvoju sporta: "Mi smo još 2008. želeli da napišemo strategiju o razvoju sporta, a jedan deo te strategije je trebalo da bude nasilje u sportu, ne samo nasilje navijača već sve negativne stvari koje generalno prate sport. U cilju izrade te strategije, pozvali smo evaluacioni tim Saveta Evrope da oceni situaciju i da nam kaže šta bi trebalo da uradimo kako bismo sprečili nasilje u sportu. Oni su došli, napravili 22 preporuke, a jedna od njih je bila da se formira Nacionalni savet za sprečavanje nasilja. Mi smo sve te preporuke prihvatili i formirali smo Nacionalni savet koji čine premijer, ministar omladine i sporta, javni tužilac i ministar pravosuđa, ali i nevladine organizacije, Sportski savez Srbije, Olimpijski komitet Srbije i najveći granski savezi – odbojkaški, fudbalski, vaterpolo i rukometni savez, kao i Udruženje sportskih novinara Srbije.

Takođe, krenuli smo u izradu nove strategije, jer stara strategija važi još 2013. godine. Po Zakonu o sportu dužni smo da u toku 2013. napravimo novu petogodišnju strategiju. Obišli smo već pet gradova, pravimo tribine i diskutujemo o primeni strategije o razvoju sporta u svim aspektima, između ostalih i u cilju sprečavanja nasilja. U tih pet gradova niko još nije otvorio temu nasilja, što ne znači da ono ne postoji, nego znači da, možda, naši klubovi, naš sport, više muče neki drugi problemi, a to je preživljavanje u ovim teškim vremenima. U istraživanju fokus grupa, koje je Ministarstvo sprovelo, jedan od zaključaka mladih ljudi koji su učestvovali je da nasilje uopšte nema veze sa sportom, već da je ono podstaknuto lošom situacijom u društvu. Jedna devojka iz Niša je rekla da nije reč samo o nasilju u sportu već da je ono sve prisutnije u školama i na ulicama, dakle, oni ga detektuju i vezuju ne samo za sport, nego za celo društvo."

PRVI KORAK, PREPOZNAVANJE I PRIZNANJE PROBLEMA: Deni Linč je imao malo drugačije mišljenje o događaju iz Kruševca od ostalih panelista – po njemu, nije važno hoće li se nešto nazvati rasizmom ili ne – bitno je da se prepoznaju osećanja osobe kojoj je upućeno vređanje.

"Mislim da ne bi trebalo da se previše fokusiramo na ono što se desilo u Kruševcu. Ali, kada je reč o majmunskim kricima, ja sam beo, tako da ne znam kakav je to osećaj kada mi ih neko upućuje. Mogu da zamislim da nije prijatno, ali ne znam kako to zaista izgleda. U tom sastavu Engleske u Kruševcu je igrao i Andros Taunsend. Njegov otac radi sa mnom u Kick it out. Razgovarao sam sa njim u sredu ujutru, dan nakon utakmice. Andros je doleteo iz Srbije, bio je uznemiren, besan, zbunjen. Mislim da treba da budemo oprezni kada tvrdimo da u ovoj ili onoj zemlji nema rasizma. Kada je reč o tome kako prepoznati rasizam, nadam se da vam je priča koju sam vam ispričao o Androsu dala ideju o tome kako se on osećao. Nešto što nekome neće izgledati kao rasizam, nekom drugom će biti potpuno neprihvatljivo, kao za Androsa, i ljude i igrače poput njega. Mi zapravo, iako se borimo protiv rasizma, koristimo reč "diskriminacija", jer ona pokriva čitav spektar – islamofobiju, homofobiju, antisemitizam itd. Kada je reč o događajima u Kruševcu iz oktobra, prva stvar bi trebalo da bude priznanje, prepoznavanje bola i patnje koje su izazvali oponašanje majmunskih krika, bilo da ih neko smatra rasizmom ili ne. Uvek postoji neko kome su ti povici upućeni, ko se nalazi na drugom kraju, ko sve to proživljava, a siguran sam da on nema prilike da nakon toga kaže ‘to što si mi upravo rekao, to je potpuno neprihvatljivo’. Niko nije ovde da ocenjuje ‘ovo je rasizam a ovo nije’, reč je o kontekstu u kome je nešto izgovoreno, i kako se osoba kojoj je to upućeno oseća. I mislim da je prepoznavanje ovoga dobar početak koji daje plodno zemljište da pronađemo neka rešenja", rekao je Linč.

RASIZMA U KRUŠEVCU NIJE BILO U TOKU UTAKMICE: Prema mišljenju Nebojše Ivkovića, postoje tri segmenta u borbi protiv rasizma – pravna regulativa, preventiva i edukacija i promena načina razmišljanja: "Posle Kruševca i onoga što se desilo, svi mi u FSS-u smo dobro analizirali situaciju, i naša jednodušna ocena je da srpski narod, Srbija, nikad nije bila, niti je sada, niti će biti rasistička zemlja. Čitava kampanja borbe protiv rasizma mora da se posmatra kroz prizmu borbe protiv nasilja, nedoličnog ponašanja i svih drugih vidova diskriminacije, koji su u znatno, znatno većoj meri izraženi na našim sportskim priredbama, naročito na fudbalskim utakmicama, gde imamo problematičnih političkih poruka, vređanja po verskoj osnovi, šovinizma, ali, naravno, rasizma najmanje.

Kako se boriti protiv rasizma? Po meni, ta borba ima tri segmenta. Prvi je onaj da prenesemo pravnu regulativu, odnosno interne propise FSS-a, usaglašene sa propisima FIFA i UEFA, a ti propisi su striktni – nula tolerancije za rasizam. Kada se vodio veliki disciplinski postupak u UEFA povodom ‘slučaja Kruševac’, želeli smo da dokažemo, što je bazirano na izveštajima službenih lica, da rasizma u toku trajanja utakmice nije bilo. Znači, rasizam, sa tim nezgodnim, kako da ih nazovem, podražavanjem majmuna, dogodio se nakon poslednjeg sudijinog zvižduka. Da se to desilo u toku utakmice, UEFA ima posebnu proceduru u tri koraka, i sudija bi zaustavio igru i preko razglasa bi išlo upozorenje navijačima. Ukoliko se ponovi, sudija na poziv delegata, izvodi igrače u svlačionicu na 5-10 minuta, a ako se to ponovi i treći put, utakmica se prekida. Znači, prema delegatu, toga u Kruševcu u toku utakmice nije bilo. Neću da pomislite da pravdam bilo koga, posle sudijinog zvižduka se, nažalost, desilo to što se desilo. Počev od prolećne polusezone, mi ćemo ovu praksu uvesti i u naše prvenstvo.

Drugi segment je preventiva, edukacija, a treći je da se promeni način razmišljanja i način ponašanja. Ako hoćemo da igramo fudbal, ili bilo koji drugi sport sa Evropom, onda moramo da se povinujemo pravilima naših krovnih organizacija, i da se ponašamo u tom duhu. Prosto je neverovatno da su u Kruševcu naši navijači izabrali najgoru moguću varijantu da iskažu svoje nezadovoljstvo. Ono što se apsolutno nikada ne može tolerisati to je oponašanje majmuna."

MEĐU NAŠIM IGRAČIMA NEMA RASIZMA: Aleksandar R. Janković je istakao da ponašanje naših igrača u stranim klubovima i odabir igrača tamne puti za igrača godine u domaćim klubovima potvrđuje da nema rasizma ni kod igrača, ni u klubovima: "Generalno se slažem sa svim panelistima koji su rekli da nema rasizma na našim prostorima, ali ima mnogo primitivizma, nekulture i nevaspitanja. I kao neko ko je direktni akter svih tih dešavanja, a s druge strane kao neko ko dolazi sa Beogradskog univerziteta, mislim da treba da se bavimo vaspitanjem i kulturom od najmlađih uzrasta, odnosno fudbalskih kategorija. Mislim da je to jedan od najvećih problema – ako želimo da imamo vaspitane fudbalere i celokupno fudbalsko okruženje, neophodno je i da ljudi koji rade sa tim mladim fudbalerima budu vaspitani, pa onda dalje da pričamo o tome kako to treba širiti i na vlasnike klubova, pa konačno da dođemo do navijača. Već 17 godina sam uključen u rad fudbalskih klubova, od 2006. sam u FSS-u kao jedan od trenera u reprezentaciji. Naši igrači igraju u klubovima po Engleskoj, Francuskoj, i u svakodnevnom su kontaktu sa tamnoputim fudbalerima. Mi zaista pažljivo pratimo njihovo ponašanje i možemo da tvrdimo da među njima nema ni trunke rasizma. S druge strane, naši veliki klubovi, Crvena zvezda i Partizan, samim tim što proglašavaju igrače tamne puti za igrače godine, takođe potvrđuju da nema ni tog organizovanog rasizma iz ugla ljudi koji upravljaju fudbalskim klubovima."