Teofil Pančić u članku "Fotorobot Srborbana" (duhovit naslov) ponavlja ista opšta mesta kojima liberalni listovi na Zapadu optužuju vladu Viktora Orbana. On sam napominje da ne piše "politički komentar", pa ipak, kao obaveznu lekciju nabraja ceo "spisak uvreda" i iznosi u čemu se sastoji "orbanizam": izbačena je iz Ustava odrednica "republika" i Mađarska se od sada zove Mađarska (strašno!), ruši se nezavisnost centralne banke, udara se na medije, i uopšte zemlja je skrenula udesno do te mere da bi joj na tome moglo pozavideti i najdesnije krilo američkih republikanaca! Analiza je gospodinu Pančiću naravno izlišna, jer to sve već ionako zna ceo napredan svet. A i inače, sve to mu je potrebno samo da postavi pitanje: ko bi mogao biti "srpski Orban"?

Mađarska sad počinje da se navikava na ono u čemu Srbija ima već duže iskustvo: pažnja svetskih medija je usmerena ka nama. Autor citira Biboa, koji je smatrao da se iz istočnoevropskih zemalja samo zao glas čuje. Teofil Pančić produbljuje "mizeriju istočnoevropskih država" (Bibó István: Misére des petits États d’Europe de l’Est), dodatno širi zao glas, i prenosi negativne vesti o Mađarskoj: vlada "šuruje" sa narastajućom ekstremnom desnicom, velikomađarski revizionizam postaje poluzvanična ideologija, održavaju se "šešeljevski" paravojni zborovi…

Gde su makar i minimalni dokazi gospodina Pančića za sve to? Ili gde su dokazi kojima raspolaže "Vreme", koje ovakvim fantazmagorijama ustupa svoje stranice? Ili se sa tim ne treba baktati? Zar je dozvoljeno u slobodnoj štampi tvrditi i neistine? Ne tražim ispravku od gospodina Pančića ili od poštovane redakcije, jer se ukaljana čast ionako ne može oprati.

BOŽE, SAČUVAJ MAĐARE: Još teži slučaj uvrede časti putem štampe objavljen je u istom broju nedeljnika, u članku na četiri strane autora Ivana Ivanjija sa naslovom "Bože, blagoslovi Mađare". I tu je tema novi ustav, koji – gle, čuda! – ograničava slobodu medija. O drugim merama zakona kojim se tobož "uvodi diktatura" (smanjenje priznatih verskih zajednica, centralizovanje kontrole narodne banke, regulisanje rada ustavnog suda itd.) u članku se govori samo u negativnom kontekstu, bez ikakve analize. (Bilo bi korisno da se neko jednom već zainteresuje za to šta ta "stravična ograničenja" znače u praksi!)

Naravno, ako je cilj ocrniti jednu državu, na takve detalje ne vredi trošiti vreme. Eto primera kako se to radi. Prvi pasus članka gospodina Ivanjija (boldovan, štampan velikim slovima) nosi sledeći naslov: "Vešajte Jevreje i komuniste!" U članku o današnjoj Mađarskoj to implicira – posebno onima koji će se umesto celog članka zadržati samo na naslovu – da se tako nešto u toj zemlji danas dešava! Gospodin Ivanji, međutim, pošteno dodaje, istina sitnijim slovima: za sada to nije slučaj. (Ali podnaslov je već učinio svoje…)

Kasnije ipak iznosi o Orbanovoj vladi da "po tom pitanju" nije sasvim nedužna, jer ona svoj legitimitet nalazi u revoluciji iz 1956. godine, a on, Ivanji, bio je lično izveštač za vreme revolucije i sam je čuo takve parole! Nacionalizam Orbana i politika Fidesa znači "nije pala iz vedrog neba", nego ima korene u revoluciji 1956. Na osnovu njegove argumentacije i citirane parole, kao i napora autora, kojim je ceo članak prožet, može se pretpostaviti da i Fidesu pripisan antisemitizam ima svoje začetke u revoluciji!

I tu počinje rafal argumenata. Ivanji čini sve da diskredituje revoluciju: učesnici revolucije su linčovali, vešali protivnike, veliki broj njih je bio za fašistoidne ideje i zalagao se za ponovno uspostavljanje "svetostefanske Mađarske". Iznosi čak i neistinitu tvrdnju da je Imre Nađ spas u jugoslovenskoj ambasadi nije zatražio toliko zbog straha od Rusa, koliko od kontrarevolucionara, od snaga, čijim su se idejama o "Velikoj Mađarskoj" sada vratili Orban i njegovi istomišljenici, i te su ideje sada učvršćene pomoću novog ustava usvojenog dvotrećinskom podrškom. Ivanji zamera zapadnoj štampi na tome, što nema kritike zbog opasne veze između novog mađarskog ustava i ideja revolucije. (Čak dva puta iznosi zamerku!) Za njega, kao svedoka, revolucija 1956. označava surova dela kontrarevolucionara.

Razume se da bih ja želeo da odbranim čast revolucije, kao temelja legitimiteta naše domovine, ali, naravno, na osnovu činjenica. Potrudio sam se da pročitam knjigu Ivanjija o revoluciji (Mađarska revolucija 1956). Kao što piše, njegov je cilj da ospori čistotu revolucije koju svi naglašavaju. To smatra neophodnim jer je većina izveštača, podrazumevajući i Dobricu Ćosića, bila oduševljena "najlepšim stranicama istorije čovečanstva", i Ivanji smatra da je to pogrešno. Kao članu SKJ i osobi koja je preživela holokaust među ličnim doživljajima na prvom mestu je da su deljeni leci sa natpisom: "Obeležite kuće komunista belim, a kuće Jevreja crvenim krstom, a mi ćemo znati šta ćemo sa njima!" (Parolu sa početka članka u svojoj knjizi napisanoj pre pet godina još ne spominje.) Kod njega provejava stav da je onaj ko je antikomunista, ko je konzervativnog shvatanja, taj je naklonjen fašizmu, i da je antisemita.

KALJANJE ČASTI: Bilo je do sada više pokušaja da se čast Mađarske revolucije ukalja antisemitizmom, ali to ni u jednom ozbiljnom radu nije uspelo. Čistota revolucije ne može biti stavljena pod znak pitanja, mada kao nijedna druga, ni ona nije bila lišena surovih, protivzakonitih dela. Ološ postoji svuda, pojedini antisemiti takođe, pa tako i u svakoj revoluciji. Revolucija 1956. je ipak upamćena u celom svetu samo po heroizmu, i po jednoj pouci: narod je ustao protiv komunističke strahovlade. Dovoljno je citirati Albera Kamija, Đilasa ili Regana – Na monolitu komunizma revolucija 1956. je napravila prvu pukotinu. Neka zna svako ko govori o njoj da je kročio u svetilište: ne dozvoljavamo da se ocrni kamen temeljac slobodne Mađarske.

U članku se kao košmar ponavlja "današnji mađarski iredentizam". Šest puta se pominje "svetostefanska Mađarska" (sa kojom se navodno Zapad nedovoljno bavi). Po autoru, mađarsko pozivanje na prošlost može izazvati nelagodu, može se čak i protumačiti kao pretnja! Smatra da je novi mađarski ustav poziv na uspostavljanje teritorijalnog jedinstva istorijske Mađarske, koja prevazilazi današnje državne granice. Njegovi dokazi su: u grbu se nalazi kruna kao simbol jedinstva države, četiri srebrne trake kao simboli četiri reke – Dunava, Tise, Save i Drave – i tri brda koja simbolizuju Tatru, Fatru i Matru, za koje autor naglašava da je polovina ovih geografskih odrednica van Mađarske!

Treba li komentara za to kada neko jednu dečju pesmicu-razbrajalicu proglašava heraldičkim tumačenjem, čak političkim postulatom?

Izgleda da je glavni cilj ocrniti Orbana, a 1956. je samo sredstvo za to. Ivanji dovodi u pitanje da je Orban učinio hrabro i radikalno delo kad je 1989. godine na trgu Heroja pozvao Ruse da napuste zemlju, "jer tada se već Gorbačov ogradio od Brežnjevljeve doktrine, i Orban je samo osetio da će se srušiti Berlinski zid"! I nastavlja: istina je da je Orban izabran na demokratskim izborima, ali je to bio slučaj i sa Hitlerom – upozorava on! (Dobra prilika da se Hitlerovo ime dovede u vezu sa Orbanovim imenom – poznata praksa liberalne štampe ovih godina!) Ivanjiju nije zasmetalo ni to, što Jobik nije glasao za novi ustav, on je uveren, da se u politici Fidesa može nazreti sve što Jobik zahteva: antisemitizam kao borba protiv jevrejskog kapitala, neprijateljstvo prema Romima, revizija Trijanonskog ugovora i uspostavljanje granica Mađarska od pre 1919.

Zar štampa koja tako borbeno brani svoju slobodu može tvrditi bilo šta neosnovano? Zar je otvorena sezona lova na mađarsku vladu i Mađarsku? Je li dozvoljeno optuživati bez ikakvih dokaza? Možemo li ljubazno zatražiti od jednog od najuglednijih nedeljnika u Srbiji bar jedan dokaz za antisemitizam, za antiromsku politiku ili teritorijalni revizionizam Fidesa?

Izgleda da je još na snazi klasična izreka: calumniare audacter, aliquid semper haeret. (Klevetajte slobodno, nešto će se od toga zapamtiti!)