Ređaju se ministri spoljnih poslova. Prošle nedelje u Beogradu je bio Nemac Gvido Vestervele, ove Britanac Vilijam Hejg. BBC konstatuje da se vrši zajednički pritisak na Srbiju da zatvori pitanje Kosova i da prihvati kosovsku nezavisnost. "Radi se o tome što bi Britanci i Nemci hteli da za zemlje zapadnog Balkana važe isti uslovi, a jedan od ključnih uslova za ulazak u Uniju, od kojeg se pak u slučaju Kipra odustalo, jeste da ne postoji problem granica. Ako bi nastupila situacija u kojoj su Srbija, Bosna, Kosovo i Crna Gora zajedno sa Albanijom i Makedonijom u međusobno dobrim odnosima, onda bi, nakon ulaska Hrvatske, zajednički pristup zemalja zapadnog Balkana Evropskoj uniji mogao da bude i konačno proširenje Unije. Čak iako njihov prijem nije planiran u bliskoj budućnosti, kako je to u Beogradu priznao nemački ministar Vestervele."

Toliko o Kosovu i EU na odvojenim kolosecima.

Posle te posete u Beogradu su se probudili komentari, neki udvorički prema Zapadu, neki satanizujući, u kojima se jure kvislinzi. A i opozicija, leva i desna, živnula. Jedni daju, drugi ne daju.

Povod za uzmuvanost je deo rečenica srpskog predloga rezolucije Generalne skupštine UN koji glasi: "Vodeći računa o činjenici da jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja…"

Navodno, formulacija o neprihvatljivosti jednostrane secesije odbija Prištinu od pregovora, a možda neki značaj ima i to što će se o toj rezoluciji raspravljati paralelno sa slučajem Nagorno Karabah, pa bi neke velike zemlje bile u neprilici da glasaju "unakrsno", jednom ovako, drugi put onako.

Pre nego što je srpska misija u UN predala 28. jula predlog rezolucije, Beograd je bio počeo konsultacije, prvo pozvavši vodeće diplomate EU i SAD, ali i Kine i Rusije da iznesu primedbe. Onda su do Beograda došla saznanja da neko sprema proalbansku rezoluciju. Sudeći po kasnijoj ljutitoj reakciji britanskog ambasadora u Beogradu, bio je to London. Beograd je u takvim okolnostima poslao svoj tekst rezolucije u Njujork, a u saopštenjima je tada naglašavano da je on podložan promenama sve do samog usvajanja. Pre nego što je Međunarodni sud pravde saopštio svoje mišljenje, radilo se na minimalističkoj rezoluciji u kojoj se sudska odluka "prima na znanje". Tačka. Brisel sada hoće rezoluciju kojom se pozdravlja mišljenje suda i odbacuje srpsku preambulu o jednostranoj secesiji.

EU i SAD govore o procesu dijaloga i o osiguranju mira i stabilnosti, što liči na novo pokretanje srpsko-kosovskih pregovora koji bi započeli tehničkom kooperacijom, uz izbegavanje statusnih pitanja.

Međunarodna krizna grupa je u četvrtak 26. avgusta 2010. u svom izveštaju broj 206 "Kosovo i Srbija posle mišljenja Međunarodnog suda pravde" pozvala Srbiju i Kosovo da odmah počnu razgovore, čiji bi cilj bio postizanje sveobuhvatnog kompromisa. MKG konstatuje da će se na sednici Generalne skupštine UN u septembru verovatno raspravljati o nacrtu rezolucije kojom se poziva na nove razgovore o Kosovu, a koju je Srbija podnela 28. jula.

Profil te grupe je poznat i ona ga ni sada ne menja. Ona nastupa kao kosovski advokat. Njen elaborat je zanimljiv jer po njemu zapadne zemlje koje priznaju Kosovo uglavnom postupaju i Beograd bi donekle mogao da zaključi šta ga čeka.

MKG pretpostavlja da bi Kosovo prihvatilo dijalog koji ne dovodi u pitanje njegov status ili teritorijalni integritet. Priština se nada da će mišljenje Međunarodnog suda pravde da njenom deklaracijom o nezavisnosti od 17. februara 2008. nije prekršeno međunarodno pravo obezbediti jak impuls za nova priznanja.

Na strani 3. tog 30 strana dugog elaborata MKG-a se, međutim, kaže: "Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde neće promeniti ništa od toga. Samo dalja diplomatska akcija može."

MKG konstatuje da Srbija, koja se kune da nikad neće ni direktno ni indirektno prihvatiti unilateralnu deklaraciju kosovske nezavisnosti, strahuje da će postati meta kampanje SAD u korist Kosova i da vidi malo prijatelja van tradicionalno gostoljubivog UN konteksta, gde se u Savetu bezbednosti Rusija i Kina suprotstavljaju priznanju Kosova, kao i još nekoliko nestalnih članica.

Kosovo, po MKG, tvrdi da mu i ne treba da brzo postane članom UN, dok Srbija izražava mišljenje da je članstvo u Uniji daleko da bi sada bilo uzimano u obzir. Iz Brisela, podeljenog na one koji priznaju i one koji ne priznaju Kosovo, opominju Beograd da je na "liniji sudara" sa EU, a iza sažetog i elastičnog jezika evropskih poziva verovatno stoji namera da se saradnja niskog intenziteta postepeno proširi na fundamentalna pitanja, na susedske odnose, pa i međusobno priznanje, što, kako se kaže u izveštaju Međunarodne krizne grupe, zahtevaju u evropskim integracijama.

Krizna grupa tvrdi da sada postoji veći osećaj za politički realizam o kosovskoj temi u Tadićevoj vladi nego što je njegov prethodnik Koštunica ikad demonstrirao – do tačke, kako kažu, denuncirajući, da neki zvaničnici izgleda traže kreativan način da Srbiju oslobode tereta kakav je postalo Kosovo. Srpska vlada navodno traži značajne ustupke za spasavanje časti, kako bi ubedila nacionalističke elemente da nije prodala nacionalne interese.

I Priština je, po MKG, postala realističnija što se tiče onoga što ona i njeni međunarodni prijatelji mogu da završe na severu Kosova.

NA VISOKOM NIVOU: MKG preporučuje razgovore licem u lice na visokom nivou, pominjući poimenice da se predsednik Srbije Boris Tadić sretne s kosovskim premijerom Hašimom Tačijem kao sebi ravnim (as an equal). Kaže uz to da nije verovatno da će se to desiti, ako razgovori budu svedeni na carine, trgovinu, komunikacije, električnu energiju, transport i slična praktična pitanja.

Uzgred se podseća da SAD i EU treba da izoluju Makedoniju kao i BiH od mogućih negativnih reperkusija pomirenja Kosova i Srbije, ali i da – rade s Kosovom da bi osigurale više međunarodnih priznanja…

Po Međunarodnoj kriznoj grupi, EU i SAD treba da postave visokog diplomatu da počne pripremu razgovora, uključujući i "šatlovanje" između Beograda i Prištine, da omoguće da pregovori počnu odmah i da se završe početkom leta 2011; da strane treba da definišu dnevni red, bez odbacivanja bilo kog pitanja unapred, a SAD i EU da podrže svaki dogovor koji strane postignu. U nabrajanje nisu ipak uvrštena sva pitanja: nema osporavanja nezavisnosti Kosova.

Vlade Srbije i Kosova. po MKG-u, treba da prihvate posredništvo, da razmotre sveobuhvatno rešenje uključujući: a) priznanje Kosova u okviru postojećih granica; b) široku autonomiju za region severno od Ibra u skladu sa kosovskim teritorijalnim integritetom; c) samoupravni autonomni status za manastire i crkve SPC uz međunarodnu vojnu zaštitu posle odlaska KFOR-a i garantovanje ugovorom ili rezolucijom SB.

Ako je sveobuhvatan sporazum sada nemoguć, vlade Srbije i Kosova, po MKG-u, treba da podrže jedna drugu u obezbeđivanju vladavine zakona na severu Kosova i da uspostave susedske odnose zaključivanjem carinskih, trgovinskih, komunikacijskih, transportnih, elektroenergetskih ugovora koji bi unapredili svakodnevni život ljudi i ekonomije Kosova i Srbije.

Vladi Srbije MKG preporučuje da gradi uzajamno poverenje tako što će odmah dozvoliti Kosovu da – bez članstva u UN – participira u takvim međunarodnim organizacijama kao što su Međunarodna telekomunikaciona unija, CEFTA, i regionalna policijska tela; te da radi sa zainteresovanim državama da podnesu amandman na predloženu rezoluciju Generalne skupštine UN o Kosovu, tako da ona posluži kao okvir za dijalog.

Predsednik Tadić je najavio da će dve srpske delegacije ovih dana posetiti Brisel i Vašington zbog konsultacija o rezoluciji, ali je istovremeno isključio mogućnost kompromisa koji bi podrazumevao da Srbija na implicitan ili eksplicitan način prizna nezavisnost Kosova.

MKG konstatuje da je pregovaračka pozicija Kosova sada jača nego u vreme pregovora koje je vodio Marti Ahtisari, ali da je zbog sporova u EU i u SB Kosovu još potreban pristanak Srbije na njegovu nezavisnost. U obrazloženju predloga mera za izgradnju poverenja vidi se da srpsko "ne" nije ni tako slabo kako izgleda: nabrajaju se mogući ustupci koji bi s jedne strane olakšali život ljudima, što se pominje, ali koji bi olakšali i izgradnju kosovske države, a srpsko "ne" ispraznili od sadržaja, što se ne pominje.

MKG optužuje Srbiju da je ne samo retorički agresivna već i da nanosi štetu Kosovu, držeći ga van regionalnih i drugih međunarodnih tela i da odvraćanjem Srba od kosovskih izbora potkopava rezoluciju SB 1244.

Korisna mera za izgradnju poverenja i prvi korak koji bi trebalo da se podudari s razgovorima bilo bi, po MKG, to da Srbija omogući prijem Kosova u Međunarodnu telekomunikacionu uniju. Pre toga, otvaranje predstavništava konzularnog tipa u jednoj i drugoj prestonici, bez diplomatske akreditacije. Na drugom mestu MKG, pak, uzgred pominje da bi Kosovu mnogo značilo makar implicitno priznanje Srbije preko ustanovljavanja neke forme diplomatskih odnosa, ako već ne kroz konačno formalno priznanje.

SEVER: Na terenu, kako to vidi Krizna grupa, realan spor je oko kosovskih severnih opština, gde evropska "šatl diplomatija" nije dovela do sporazuma o sudovima i policiji.

Ona podseća da severne opštine nisu bile pod efektivnom vlašću Prištine čitave dve decenije; da njihova raštrkana ruralna srpska populacija uniformno odbija integraciju u kosovske institucije po planu nazvanom po Martiju Ahtisariju, koji je kao specijalni izaslanik UN u 2007. razvio pravila koja regulišu kosovsku nadgledanu nezavisnost. Beograd Ahtisarijev plan smatra nepostojećim, a Priština ga, po MKG, sprovodi, žaleći se da je već dala previše. Srbija još upravlja opštinama, sudovima, policijom, carinom i javnim servisima, a EULEX nije uspeo da razvije više od simboličnog prisustva tamo.

TRANSPORT: Uprkos brojnim ugovorima sa UNMIK-om između 2001. i 2006. srpska vlada je, kaže MKG, odbila da prizna kosovske saobraćajne tablice, vozačka dokumenta, osiguranje i UNMIK-ove putne isprave. Ni UNMIK ni EU nisu uspeli da ubede kosovske Srbe da voze s kosovskim tablicama, ni Beograd da dozvoli vozilima sa UNMIK-ovim registracijama da se kreću po Srbiji. Umesto toga, UNMIK produžava upotrebu srpskih tablica svakih šest meseci, što po MKG nije beskonačno prihvatljivo za kosovsku vladu. Za Kosovo je imperativ da njegova vozila dobiju pravo tranzita kroz Srbiju ka zemljama EU.

Posle kosovske deklaracije o nezavisnosti, srpske železnice su zahtevale da uspostave liniju kroz tri stanice u severnom Kosovu, i da produže železnički saobraćaj do Zvečana, 40 km unutar Kosova. Kao odgovor, Priština je zaustavila vozove sa juga uključujući i linije koje je uspostavio UNMIK. Ni UNMIK ni KFOR nisu reagovali. Rezultat je to da Srbi sa severa Kosova mogu vozom da putuju u Srbiju, a njihovi sunarodnici s juga ne mogu u Mitrovicu i Srbiju kao u vreme pre nego što je pruga presečena. Kosovo zahteva kontrolu, ali ne može da je uspostavi, a ima malo međunarodne volje da se u tome asistira.

Biznismeni s Kosova, Albanci i kosovski Srbi, često su registrovani i kod kosovskih i kod srpskih vlasti i menjaju tablice kada putuju na sever, ili na jug.

S namerom da uvede sopstveni registar vozila, Priština je 2. jula 2010. otvorila kancelariju u Severnoj Mitrovici, tako da kosovska lična dokumenta budu dostupna i kosovskim Srbima, što je dovelo do demonstracija u kojima je jedna osoba poginula a nekoliko povređeno.

Od jula 2009, Srbija je dozvolila avionima da preko Crne Gore doleću na Kosovo i obrnuto, ali preko svoje teritorije ona dozvoljava samo ruske i vojne letove za Kosovo. Mnogi prevoznici iz EU moraju navodno da prave rute oko Srbije, pa bi u mere za izgradnju poverenja spadalo i izdavanje dozvola za let preko njene teritorije, a KFOR treba da dozvoli visoke prelete preko Kosova, koje je sada zatvoreno.

Taj elaborat MKG zapravo se odnosi pre svega na sever Kosova koji najviše žulja Prištinu. Bolno pitanje uzurpiranja imovine nasilno raseljenih ljudi i etnički očišćenih gradova Prištine, Prizrena, i Đakovice se u tom papiru praktično ne pominje, a srpski pregovarači treba da zaključe zašto.

TRI REŠENJA: MKG pominje tri rešenja koja su zamisliva za sever Kosova: Ahtisarijev plan, proširena autonomija i zamena teritorija.

Krizna grupa za sebe kaže da je konzistentno podržavala pažljivo sprovođenje Ahtisarijevog plana od njegovog početka, mada je on do sada bio nedovoljan da osigura integraciju Severa ili međunarodno priznanje Kosova. Kaže da Priština može da ponudi dodatna prava za Sever uporediva sa onima koja uživaju evropski regioni, uključujući i regionalnu legislaturu i izvršnu vlast, lokalnu policiju i sudove, kao i da se složi s tim da većina carina i poreza sakupljenih u tom regionu ostane tamo.

Konstatuje se da nema znakova da Beograd ili Srbi sa severa Kosova prihvataju čak i tako proširenu autonomiju.

Ni Priština ni Beograd ne predlažu podelu otvoreno, ali zvaničnici u obe prestonice počinju navodno da govore o tome tiho u kontaktima s Kriznom grupom. Mnogi u međunarodnoj zajednici ne bi bili srećni ni s tom opcijom. Kosovo će odbiti podelu limitiranu samo na njegovu teritoriju, a Beograd je to shvatio, pa po MKG, priču o podeli, koju ne širi javno, možda koristi kao neku vrstu pregovaračkog manevra da bi ostvario druge ciljeve – a da ciljevi Beograda izgledaju fluidno.

Mnogi internacionalci se boje da promene granica mogu da izazovu masovnu migraciju kosovskih Srba koji sada žive južno od Ibra, kao i destabilizirajućeg separatizma u susednoj Makedoniji i BiH. Pominje se primer masovnog iseljavanja Srba iz Sarajeva posle potpisivanja Dejtonskog ugovora. Krizna grupa kaže da je i sama takođe upozoravala na to u prošlosti, ali da sada tvrdi da nedavna istraživanja sugerišu da takva zabrinutost nije više tako jako fundirana. Kao primer uzimaju izjave kosovskih Srba da će ostati kod svojih kuća dokle god je moguće.

MKG uočava da Priština daje neke naznake da bi mogla da razmotri da razmeni pretežno srpski Sever za albanskom većinom naseljene delove Preševske doline u južnoj Srbiji.

MKG navodi da, što se severa Kosova tiče, za Prištinu crvena linija i egzistencijalno pitanje predstavlja jezero Gazivode formirano izgradnjom brane na Ibru u opštini Zubin Potok, koje je glavni resurs vodosnabdevanja i rezervoar za hlađenje bez koga termoelektrane na Kosovu ne bi mogle da rade. MKG pominje povlačenje granice preko jezera, uz nabrajanje srpskih sela južno od jezera i specijalni režim uprave jezerom od strane Prištine.

Za Srbiju, crvena linija u Preševskoj dolini jeste novoizgrađena vojna baza Jug u Cepotini, južno od Bujanovca, i zatvaranje južnog prolaza, autoput za Solun koji prolazi kroz Preševo i Bujanovac. Prugu ne pominju. Oko 80 procenata stanovnika opština Preševo i Bujanovac locirano je zapadno od autoputa, na zemlji koju bi, kako izgleda Međunarodnoj kriznoj grupi, Srbija bila voljna da zameni. Bujanovac bi bio sporan grad s polovinom albanskog i polovinom srpskog i romskog stanovništva i Srbija bi izgleda bila voljna da razmotri podelu, kao u slučaju severne i južne Mitrovice.

MANASTIRI: Konstatuje se da je drugo ključno pitanje za razgovore Kosova i Srbije, možda još osetljivije za srpski nacionalni sentiment od statusa 45.000–76.000 (bliži su prvom broju) Srba na severu – to su status i sigurnost manastira i crkava Srpske pravoslavne crkve. Ahtisarijev plan obezbeđuje široku zaštitu, ali Crkva traži više, u strahu da se ne ponovi nasilje rulje iz marta 2004. koje je mnoga religiozna mesta ostavilo u ruinama koje se dime.

Veća autonomija Severa i samoupravni autonomni status za manastire Srpske pravoslavne crkve, kako je razmatrano u Ahtisarijevom planu, u zamenu za srpsko priznanje trebalo bi, po oceni MKG, da bude prihvatljivo za obe strane, ali ni Beograd ni Srbi sa severa Kosova ne izgledaju spremni da to potpišu, a podeljena međunarodna zajednica ima malo poluga pomoću kojih bi izvršila pritisak.

TRUPE: MKG kaže da kosovski lideri kažu da bi voleli da međunarodna zajednica upotrebi silu protiv ekstremista koje sponzoriše Beograd, a koji se opiru integraciji. Sugeriše da bi takva akcija bila ciljana i vremenski ograničena i da bi dovela do hapšenja šake radikalnih političara povezanih s ilegalnim aktivnostima. Takav stav zastupao je nedavno i Morton Abramovic. Na osnovu ekstenzivnih intervjua i opservacija na Severu, Krizna grupa zapisuje da je otpor prema Prištini tamo mnogo dublji. Kaže se da svaki korak da se Sever nasilno integriše može proizvesti značajnu masovnu reakciju, a da se učvrsti novi status kvo bilo bi potrebno masivno vojno prisustvo.

Po MKG-u, postoji generalni "međunarodni konsenzus" o tome da upotreba sile nije verovatna. Takvom scenariju verovatno bi se suprotstavio KFOR, koji se opire da izloži svoj personal povredama, a i u prošlosti (2008) se povukao tokom takvih nasilnih epizoda. Vojna intervencija je danas manje verovatna i zato što je KFOR smanjio snage za trećinu, na oko 10.000 vojnika, i planira dalje redukcije. Srbi su, međutim, zabrinuti zbog eventualnog juriša na sever. Pojačanje KFOR-a u maloj Notting Hill bazi kod Leposavića, na primer, brine lokalne zvaničnike, da se ne ponovi nešto slično operaciji Oluja u Hrvatskoj.

Kao minimum, da bi izborila uvažavanje u Briselu za kandidaturu u EU, za koju je aplicirala u decembru 2009, treba da se navede, po MKG, da Srbija radi s Prištinom na osiguranju vladavine zakona na severu Kosova, da saradnjom u najvažnijim tehničkim pitanjima uspostavi dobre susedske odnose radi unapređenja svakodnevnog života ljudi i da prestane da blokira učešće Kosova u regionalnim institucijama.

Ako pregovori potpuno propadnu, EU i SAD, po MKG, treba da pokušaju da iznude veću integraciju severnih kosovskih opština, nasilno povećavši tamo EULEX i kosovske snage bezbednosti, mada sa smanjivanjem trupa, resursa i političkog uticaja u regionu, to ne izgleda verovatno.

Ako se sveobuhvatno rešenje pokaže kao iluzija, kaže MKG, privremeni status je opcija koje pregovaračke strane treba da razmotre. MKG savetuje i da se u slučaju neuspeha pregovora pokuša eventualno sa iznuđivanjem sporazuma o zameni rezolucije SB 1244 nekom novom privremenom rezolucijom o severu Kosova. Srbija, koja i dalje može da računa na vetirajući glas Rusije i Kine u SB-u, time bi bila lišena najjačeg aduta. MKG zna da Srbija to zna, pa taj predlog plasira onako uzgred, kao što uzgred konstatuje da unapred odbacivanje ideje o zameni teritorija, ili neke druge specifične međusobno dogovorene opcije, može da vodi riziku zaleđivanja konflikta, bez garancija za konačno rešenje.