Subjektivnost, analize i lična naklonost ne znače da se lako može dobiti definitivni odgovor ko je najveći ikada, ali postoje ljubitelji i stručnjaci koji se nikada neće odreći svog uverenja ko je od mađioničara lopte zapravo GOAT. Čak se i FIFA oglasila po tom pitanju: “Debata GOAT je rešena. Konačna nagrada je sada deo kolekcije. Nasleđe je kompletno”, pisalo je u tvitu krovne fudbalske organizacije, sa slikom Mesija koji drži Boginju Svetskog prvenstva u jednoj i nagradu za najboljeg igrača na Šampionatu u drugoj ruci.

U večeri 18. decembra po okončanju “majke svih utakmica” Mesi je kompletirao sve ono što se može osvojiti na travnatom terenu: 11 titula domaćih liga, sedam domaćih kupova, četiri trofeja Lige šampiona, tri Svetska klupska prvenstva, rekordnih sedam nagrada Zlatna kopačke, Kopa Amerika, olimpijska zlatna medalja, Svetsko prvenstvo do 20 godina i konačno pobedu života – Svetsko prvenstvo. Postao je prvi igrač koji je pet puta proglašen za najboljeg igrača utakmice na jednom Svetskom prvenstvu. Ali i vlasnik Zlatne lopte, prvi koji ju je osvojio dva puta, prethodno 2014. U Kataru je oborio mnoge rekorde, između ostalog, ima najviše mundijalskih nastupa (26) prestigavši Nemca Lotara Mateusa (25). Najbolji je argentinski strelac na svetskim prvenstvima sa 13 golova, nadmašivši Gabrijela Batistutu (tri manje). Osim toga, ušao je u odabrano društvo fudbalera sa pet Mundijala. Pre Katara, nastupao je u Rusiji 2018, Brazilu 2014, Južnoj Africi 2010. i Nemačkoj 2006. godine.

Mađioničar iz Rosarija nadmašio je i lični rekord i prvi je fudbaler u istoriji koji je asistencije delio u pet različitih izdanja. Nadmašio je Paola Maldinija kao igrača sa najviše minuta na Mundijalima (2314 naspram 2217 odigranih minuta). Niko do sada nije postigao gol u osmini finala, četvrtfinalu, polufinalu i finalu. Usput je ispratio Roberta Levandovskog, Luku Modrića i preživeo Mbapea…

Na klupskom nivou, Mesi drži rekord po broju golova u španskoj La Ligi sa 474 pogodaka. Nemilosrdnu genijalnost u vremenu možda je najlakše ilustrovati statistikom: 1003 utakmice, 793 gola i 350 asistencija. Praktično 1143 direktna gola u 1003 meča, u proseku gol ili asistencija svaka 72 minuta tokom seniorske karijere. Drži i Ginisov svetski rekord za najviše golova u kalendarskoj godini – 91 u 2012.

Prema “Forbsu”, prvi je Argentinac proglašen za najbogatijeg sportistu sveta. Publikacija tvrdi da Mesijeva imovina uključuje celih 30 miliona dolara zarade u 2022. godini. Inače, milijarder je postao pre tri godine. Fusnota: jedino što postoji a nije osvojio jeste Kup Francuske.

Naravno, u fudbalu postoji nešto više od golova, asistencija, trofeja i para. To su detalji koje je najteže proizvesti u sportu a čine glavnu prevagu kada se upoređuju posebnosti velikana.

Lionel Mesi, obarajući sve postojeće rekorde i dalje briljira u mnogim segmentima igre, gde mu navedeni konkurenti teško mogu parirati. Najbolji dodavač lopte koga smo videli, jedan od najboljih izvođača slobodnih udaraca, jedan od najsuperiornijih kontrolora meča, jedan od najboljih timskih igrača, jedan od najkonzistentnijih igrača koji su slavili fudbalski teren i, na kraju, sigurno jedan od najboljih vođa. Kao svestrani fudbaler sa napadačkim kvalitetima stoji sam iznad svih. Ima senzacionalnu levu nogu. Način na koji udara loptu, dribling i brzina kretanja pokazali su se kao nerešiva enigma za protivnike. Zbog njega imamo poštapalicu “osim Mesija”…

LA PULGA STAJE UZ EL PIBEA DE ORA

Uz sve vrline i kuriozitete koji se mogu navesti u argumentima za bilo kog velikana, običan ljubitelj donosi svoj sud na osnovu toga kako se osećao dok ih je gledao. Imao sam sreće da se svojim očima i srcem uverim u majstorstvo pobrojanih u njihovim najboljim godinama (Puškašu, doduše, uz crno-beli televizor) i uvek ću rado svedočiti da su bili i ostali zaista posebni u demonstriranju svog raskošnog dara. Međutim, povećana medijska pokrivenost svakako pomaže Mesiju da ima više ikoničnih trenutaka od bilo kog drugog u prelomnim momentima najvećih utakmica i više poteza koji izazivaju divljenje. Onih istinskih podviga koji primoraju i suparničke navijače da ustanu i ne skrivaju divljenje.

Postoji mnoštvo bravura kojima nas je Mesi terao da osetimo ono nešto na šta nas nijedan drugi fudbaler nikada nije naveo. Redom: njegov gol protiv minhenskog Bajerna u polufinalu Lige šampiona, gol protiv Real Madrida u polufinalu Lige šampiona, golovi u Ligi šampiona protiv Mančester Junajteda 2009, i 2011. godine 500. pogodak u karijeri za pobedu u “El Klasiku” protiv Rea. Tu je i njegov 600. gol u karijeri – neverovatni slobodnjak iz daljine protiv Liverpula u Ligi šampiona. Ali i slalom i pogodak iz mrtvog ugla (kopija Maradoninog gola Englezima) protiv Hetafea i četiri gola protiv Arsenala u Ligi šampiona. Katarski dodatak: dalekometni pogodak koji je prekratio muke protiv Meksika. Besmrtni dribling i asistencija u polufinalu protiv Hrvatske. I sam kraj, golovi u finalu Svetskog prvenstva. Svi su oni, osim onog protiv Hetafea, postignuti na najvećim pozornicama.

Trijumf u Kataru ga još više odvaja od poređenja sa drugima. Nije ni bilo prikladnijeg načina ni mesta da učvrsti svoju krunu nego u verovatno najvećem finalu u protekle 92 godine Svetskog prvenstva, na najvećoj od svih fudbalskih pozornica. Legenda među legendama i verovatno najveći od svih velikana timskih sportovima.

Mesijeva virtuoznost obeležila je poslednje decenije u umetnosti fudbala. Od prvog gola, kojim je stavljena tačka na nokautiranje Srbije i Crne Gore u Nemačkoj 2006. sa 6:0 (njegov debi na svetskim prvenstvima), sve do hladnokrvnog penala protiv Francuske i u nastavcima.

Svetsko prvenstvo je oduvek najveći sajam fudbala i počast sportu koji slavi talenat.

Finalni susret tog slavlja, nezaboravni sudar između Argentine i Francuske jedan je od najuzbudljivijih spektakala koje sport pamti i bajkoviti završetak za najboljeg igrača ove utakmice.

Imajući u vidu uloge, istoriju, odbijanje bilo koje strane da izgubi, trenutke ushićujuće igre, iznenadne preokrete, neizvesnost ishoda do poslednjeg sudijskog zvižduka i značaj rezultata koji je karijeru jednog aktera uzdigao do samog vrhunca, teško je zamisliti pravedniji epilog.

Priča kao da je prepisana iz knjige za decu, neokaljana razočaranjima i kompromisima neizbežnim u životu odraslih. To je ujedno i suština privlačnosti sporta. Omogućava da na izvesno vreme pobegnemo u bolji svet. Onaj u kojem jedan igrač nakon godina pokušaja i neuspeha izlazi iz senke svog velikog prethodnika, daje jedan pa drugi pa treći gol i tako čini nešto što Besmrtni nikada nije uradio: tresao mrežu u finalu svih finala!

Zato nisam mogao da ostanem ravnodušan kada je Mesi podigao zlatnu Boginju. Još uvek osećam radost od tog meča i takvog ishoda. Jer koliko često vam život daje dva sata koja su magična poput bajke za decu? Svima nam je ponekad potreban taj osećaj. Ako su Argentina i Mesi toliko čekali taj ishod, imali su rašta i čekati. Spektakularniji način i boljeg protivnika nisu mogli da izaberu kako bi posle 36 godina pokorili planetu.

Istovremeno, “otuđeno dete” se pretvorilo u svenacionalno božanstvo. Iako se govorilo da nikada neće prići Maradoni jer se distancirao od života i ljudi u Argentini, on je promenio to uverenje. Nikad drskiji na travi, i iz njega je konačno proključao Gaučos. Shvatio je da samo tako, uz gomilu fudbalskih “baraba” spremnih na sve, može zakucati na vrata raja. Tek posle penal trilera sa Francuzima, Mesijevom čekanju i dugoj čežnji došao je kraj: konačno je mogao da prigrli jedinu čast koja mu je izmicala, jedini trofej za kojom je žudeo iznad svih
drugih, jedno dostignuće koje bi moglo dodatno učvrstiti njegov status najvećeg igrača ove igre: titulu Svetskog prvaka, treću u istoriji Argentine, prvu još od davne Maradonine 1986.

U poslednjoj biološkoj prilici doživeo je radost koju on i mnogi navijači nisu osetili tokom života. Apoteozu velike karijere, konačno besmrtan u Argentini. La Pulga, tj. Buva, staje uz El Pibea de Ora, Zlatnog dečka garavog lica, i postaje ikona nacije.

Uzeo je sve. Zaradio je brdo para. Da li može bolje od ovoga?!Teško. Sada može mirno da razmišlja o kraju karijere jer je najbolji svih vremena i u svojoj zemlji.A bajka je mogla da se završi pre nego što je počela da ga Barsa nije u detinjstvu uzela pod svoje okrilje.

“GENETSKI FAKTOR”

Rođen u Rosariju na 300 kilometara od Buenos Ajresa, Mesi je i kao dete pokazao sklonost ka fudbalu. Od pete godine igrao je u klubu Grandoli, koji je trenirao njegov otac, a kasnije je prešao u Njuels Old Bojs. Videlo se da je pred njim obećavajuća karijera, ali mu je u 11. godini dijagnostikovan nedostatak hormona rasta, što je zahtevalo skupo lečenje. Njegovi roditelji to nisu mogli priuštiti, ali je nakon nekih saznanja o Mesijevom talentu iz Barselone stigao spasonosni poziv. Dečak se okušao u Barsi i klub je bio toliko impresioniran da je pristao da plati njegovo lečenje. Barsa je ubrzo dobila ogroman povraćaj svojih investicija nakon što se Mesi kroz omladinske rangove popeo do samog vrha. U prvi tim ušao je sa 17 godina, a naredne godine počeo je da ispisuje istoriju. Kada je sportski direktor Barselone Karl Reksah parafirao ugovor sa klincem na poleđini salvete (“Za dva minuta sam video njegovu brzinu, njegovu veštinu i odlučio da ga potpišem”), on je u stvari legalizovao čudo koje je igralo sa podignutom genetskom “ručnom kočnicom”. Kada je ta ručna kočnica spuštena, dogodio se višestruki osvajač Zlatne lopte.

Da bi postao najbolji svih vremena, potreban je najviši nivo kvaliteta tokom dužeg vremenskog perioda. On taj nivo drži 18 godina. Mesi je možda naučno predodređen da bude najveći. Teško da bi se moglo u laboratoriji stvoriti bilo šta savršenije. Impresivan je način na koji je usavršio svoj poseban stil igre i kako ga je harmonizovao sa privatnim skupom veština i stasom u eri u kojoj dominiraju fudbalski gorostasi, poput Bejla, Ibrahimovića ili Halanda.

Daleko manji i fizički nezreliji od svojih saigrača, pa bi se moglo tvrditi da je aspekt “trening razvoja” savršeno kompenzovao njegov genetski nedostatak: veština, izdržljivost, balans, brzina i agilnost se dramatično poboljšavaju uz pomoć hemijskog hormonskog tretmana koji je pospešio da naraste do 170 cm. Jednostavnije rečeno, nepredvidiv način na koji Mesi, kombinacijom brzine, snage i izdržljivosti, rešava protivnika je mnogo zahtevniji od ravnog sprinta krila niz aut liniju. On je prirodno nadaren izdržljivošću i brzinom. Ali kada je ovo Barselonin medicinski tim hormonalno ispravio, “genetski faktori” i “trening” poradili su u njegovu korist. U suštini, fudbaleri sa kraćim korakom trčanja i nižim centrom gravitacije mogu brzo da usporavaju, predviđaju promene u kretanju i brzo ubrzavaju. Mesiju su nisko težište i prirodna agilnost nasledne osobine.

Sve vreme je “plejmejker”, sa loptom u nogama izvodio je magije, pronalazio najbolje uglove za dodavanja i šuteve i često u igri imao više šmeka nego njegovi najveći rivali. Sa velikim srcem i još većim fudbalskim znanjem, spreman je na terenu da se stavi u službu tima, a u isto vreme svi znaju kome da daju loptu kad je najteže. Znaju da Mesi nikada neće biti sebičan, da mu je uvek krajnji cilj ekipa.

FINALE KOJIM SU OKONČANA SVA FINALA

Analiza je pokazala da je Mesi na ovogodišnjem Svetskom prvenstvu prepešačio više od bilo kog igrača, u proseku više od pet kilometara po utakmici. Ima trideset pet godina. Prešavši kilometre umesto da ih trči, skupljao je energiju i pravio planove kako da kruniše svoju karijeru.

Ako gledate meč u kome igra, lako ćete uočiti kako se šeta i zavlači od lopte i izgleda blago nezainteresovano. To je ona vrsta ponašanja koja se vezuje za sebične igrače, primadone koje ne ulažu napor u odbranu i pokreću se tek kada im se ukaže prilika za gol. Njegova sklonost hodanju nije simptom indolentnosti ili prava; to je praksa koja otkriva vrhunsku fudbalsku inteligenciju i posvećenost efikasnom trošenju energije. Takođe, to je varka – najveća prevara u istoriji igre. Takođe i lekcija iz umetnosti i nauke gledanja fudbalske utakmice. Ako pitate bilo kog iskusnog trenera ili taktički upućenog analitičara kako da razumete igru, oni će savetovati da skrenete pogled sa lopte. Pouka je sledeća: da biste shvatili glavni cilj naracije i zaista zaokupili svoj um onim što se dešava, morate da prebacite fokus sa prvog plana na pozadinu. Gledajte Mesija kako on gleda utakmicu! Njegovo špartanje, posebno u ranim fazama utakmice, oblik je kartografije – skeniranje i merenje prostora, snimanje odbrane, uočavanje gde se nalaze ranjivosti i izračunavanje kada i kako bi se prilike mogle iskoristiti. Drugim rečima, za njega je hodanje jednako uočavanju i razmišljanju. To je ključno za način na koji analizu pretvara u akciju. Mesijevo razmišljanje o terenu rekonfiguriše i otključava tuđu odbranu: on vuče protivničke igrače sa sobom, stvarajući prostor za svoje saigrače. Njegovo lutanje takođe često uljuljkuje rivale u stanje omamljenosti koje ih čini ranjivim na Mesijevu magiju – one bleskove čarobnjaštva koji izazivaju pustoš zbunjujućom brzinom.

Dobar primer je bio Mesijev gol u šezdeset četvrtom minutu u okršaju sa Meksikom, zapanjujući udarac sa dvadeset dva metra koji je spasao Gaučose u grupnoj fazi Svetskog prvenstva. Gledajući reprize gola – posebno iz ptičje perspektive – možete videti plodove njegovog sporog i lukavog manevrisanja. Dok saigrači ubacuju loptu u poslednju trećinu duž desnog krila, on stiže u centar terena, usporavajući trčanje do lagane šetnje u prostranstvu nenaseljene trave. Najopasniji igrač u istoriji uspeo je da se, potpuno neprimećen, uvuče u otvorenu zonu sa jasnim pogledom na gol. Nije slučajnost što je pozicija koju je zauzeo pre Di Marijinog pasa paralelna sa sudijom, koji pomaže da se zakamuflira njegovo prisustvo. Meksikanci se nisu ni opametili situacijom, a lopta se našla u mreži.

Izvanredan trenutak Svetskog prvenstva obeležio je žestok trk protiv Hrvatske u polufinalu. Bila je to još jedna studija slučaja o obmani Mesijeve šetnje, koja se tako brzo i kazneno pretvorila u zapanjujući sprint koji kulminira lakom egzekucijom. On se, naravno, samo šunjao duž bočne linije kada je pokupio loptu i počeo da se uvija, tutnji, zastaje, restartuje, vrti i na kraju izigra Gvardiolu, pre nego što Alvarezu doda bajnu loptu na tacni da bi je ovaj samo ćušnuo gde treba. Velemajstor je učinio da sve to izgleda lako, kao šetnja parkom.

“Svetsko prvenstvo osvajaju inteligentni timovi, oprezni timovi, koji znaju kada da napadnu, a kada da se brane”, rekao je selektor Skaloni. “Retko kada tim pobeđuje silom. Inteligencija je deo fudbala i uvek se mora prilagoditi da bismo znali šta radi za nas.”

Stanar sobe 201 u kampusu Univerziteta u Kataru (papa je uzeo apartman 201 u Vatikanu nakon svog izbora 2013. – čista koincidencija) to najbolje razume.

Poslednji meč na njegovom putovanju kroz svetska prvenstva bilo je finale kojim su okončana sva finala, trenutak koji nikada ranije nije bio isti i verovatno nikada više neće biti. I svet i Mesi dobiše kraj kakav su želeli i sanjali. Što bi “Zidojče cajtung” uporedio sa velikim okupljanjem kako bi se video Mikelanđelov poslednji potez kista.