Ravna gora je, bez da se ocenjuje njegova uloga u Drugom svetskom ratu, sinonim za đenerala Dražu Mihailovića, dok je saborovanje na obroncima Suvobora, gde se ona nalazi, jednako jednočinci sa pevanjem i pucanjem koja se svake godine ponavlja. To saborovanje, iliti vašarsko olokavanje fundus likova, koji su za kamere znali, i znaju, da ture kamu u usta i arlauču, verovatno je nanelo više štete Dražinom pokretu, i uspomeni na njega, od svih partizanskih istorija. Ali tako to valjda biva kad Srbi, oni koji to čine estradno se busajući, uzmu nešto da afirmišu.

Saborovanje na Ravnoj gori se uglavnom vezuje za Vuka Draškovića i Srpski pokret obnove, jesu oni Gore podigli spomenik Draži, izgradili crkvu, tu je i Spomen dom koji projektov’o Spasoje Krunić, ali od početka 90-ih ima gore više "jedinica" koje vele da su jedini i autentični baštinici Ravnogorskog pokreta đenerala Mihailovića. Oni posebno obeležavaju sećanje na Đenerala, uvek 8. maja, na Markovdan, dok je kod Vuka i njegovih ovo Crveno slovo pokretni praznik, pa će se oni ove godine na Ravnoj gori okupiti u subotu, 14. maja.

JE L’ TAKO, TAKO JE: Dakle, na Planinu krenemo u nedelju, 8. maja, na taj Markovdan. Kako se otvori pogled na taj Kompleks na sve strane čist patriotizam, ispod prve šatre bije neka boj se bije bije koračnica, iz mlade šume vire crne zastave, rasanjene šubare i crne šajkače, iznad puta razni u crno transparenti, najveći "Pokret srpskih četnika", okolo vazdan šatora i bivak šatorčića. U sve to, u tu kiša izmaglicu, ozdo i putem, stupa kolona sa zastavama napred – odužilo se to, disciplinovano korača marševskim korakom, onaj što komanduje u crvenu beretku, ostali u crne uniforme, mahom sa šajkače na glave. Ode to uzbrdo ko da zna kuda ide.

Nastavimo pravo, za drveće uz put prikucan Proglas Srpskom rodu Pokreta Srpskih četnika u Otadžbini, Mi Srpski četnici želimo da prevaziđemo mane i slabosti iz prošlosti i da okupimo Srpski narod, da svi zajedno ostvarimo plemenite ciljeve ujedinjenja Svih srpskih zemalja u jedinstvenu i jaku državu… u potpisu vojvoda Rade Čubrilo.

Dođemo do kapije na kojoj piše Imanje Srpkog pokreta obnove, iza ograde ti objekti i artefakti, gde koji uniformisan, stao pred crkvu, raširio zastavu, pa se sve širi i nadima, ne mož’ stane u aparat i ostala snimajuća sredstva. Van ograđenog imanja gužva, sve u uniforme, sve se uzodalo, ali jok ‘nako, sve to zna kuda i zašto korača. Tu oveća šatra, bina, razglas na kamion, veliki transparent "Ravnogorski pokret". Sve se to postroji pred tu binu, niz novih zastava Ravnogorskog pokreta u državne boje, plus one crne Sloboda ili smrt sa te mrtvačke glave. Kad sve stade u red i poredak pustiše himnu Bože pravde, to uze traje dok ne podigoše tri nove zastave na tri nova jarbola. Završi himna, jedan viknu, Bog čuva Srbiju, svi odgovoriše, Živela Srbija, ponoviše kol’ko treba puta, onaj viknu, Bog čuva kralja, svi odgovoriše, Živeo kralj, i to bi kol’ko treba puta. Jedan u neki vojnički šinjel, sa žuti pojas, koji je ukazivao na u njega visoki rang, komandova, Kapu skini, na mestu voljno. Sve stade na mesto voljno, nastavi da se ravnja u taj stroj, po visinu i druge ravnjajuće kriterijume. Jedan sa strane viknu, Sram vas bilo, šta to radite, znate li gde je Spomenik, ali i to se utiša.

Od spomenika ravnogorcu Krsti Kljajiću javiše se popovi, Blagosloven bog naš… poče pomen Đeneralu, svima koji su položili život za krst časni i slobodu zlatnu. Završi se pomen, redu i poretku svi priđoše da uzmu žito i vino. Reporter iskoristi pauzu ode do taj SPO Spomen dom, tamo gde koji posetilac, obilaze izložbu, slikavaju se sa voštanim Dražom. Vratimo se taman kad jedno mlado ženski uze divani sa bine, Pomaže bog… želim da pozdravite predsednika Organizacionog odbora i potpredsednika Ravnogorskog pokreta Predraga Bogićevića. Pope se onaj sa u neki vojnički šinjel opasan žutim pojasom, pri’vati bežični mikrofon, reče o 70-godišnjici Trećeg srpskog ustanka, pozdravi prisutne iz Švajcarske, Austrije, Crne Gore, naglasi da su sve iz sopstveni’ izvora napravili. Napravi pauzu, zamoli da mu dozvole da kao komandant Časne garde izgovori tekst glumca Krivokapića iz filma "Sinovci", pa viknu, Braćo, silna je vojska na Kosovu… Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka, Je l’ takooo, svi odgovoriše, Tako jeee.

KOMUNJARE, LAŽU, LAŽU: Ondak najaviše duhovnika Ravnogorskog pokreta, protu Milovana Teovanovića. Izađe Duhovnik, u pratnji jednog u borbenom narodnom odelu koji mu je drž’o kišobran. Reče se Duhovnik, Ravna goro, pomaže bog… Draža je bio svetli primer herojstva i junaštva, amin. Onaj što drž’o kišobran zahvali Duhovniku na nadahnutom govoru, pozdravi uvaženog predsednika, javi se jopet voditeljka mlada, jopet pozdravi sve koji su došli iz Austrije, Italije, Australije, posebno četnika Tomu… Na binu stade predsednik Ravnogorskog pokreta Srđan Srećković, crvena beretka, oko pasa žuti komandantski pojas. Na početku čestita junacima koji položili zakletvu, on je položio pre 21. godinu, sa 17, i još je nije pogazio. Onda reče šta je bitno, imaju neprijatelje spolja, imaju neprijatelje iznutra, unutrašnji veći problem, ucenjene im glave od strane SUBNOR-a, čitavo rukovodstvo, sve to rade produžene ruke šiptarskih terorista… Opominje na stanje bezbednosti, koje su podigli na viši nivo, poštuju starije, imali su jednog špijuna koji je dobacivao, i videli su kako je prošao, tako će proći i njegove glavešine, mora se poštovati hijerarhija po činu i postavljenju, jer oni su jedna ratna organizacija… Oni sve rade sa božjim blagoslovom, Srbija je 90-ih imala nezdravi nacionalizam, bez vere u boga, i svi videli kakav je ishod… rat je zadnje rešenje, ali kad se u rat ide, ide se po zakletvi… Još reče, Za mog mandata Pokret neće biti zabranjen, po cenu mog života, isto tako dajem reč da ćemo isterati sve Titove generale iz otetih vila, mi ćemo prisilno da sprovedemo zakon o restituciji, jer i Evropa traži restituciju i lustraciju… Još, da se SUBNOR proglasi za zločinačku organizaciju, Ravnogorci pripadaju evropskoj desnici, nikoga ne mrze, ali mora da se poštuje domaćin u Srbiji, a o reformi vojske, Kažu nema vojske, zar je ovo malo vojske, ovde ima čitav garnizon, da svako prizove trojicu novih, za Srbiju nema zime… Od sledeće godine Ravna gora će biti Nacionalni kulturno-umetnički park na koji će dolaziti samo pravi Srbi i njihovi gosti…

Sitna kiša je i dalje balila, sve pozdravi četnik Toma iz Australije, javi se Unuka Nikole Kalabića, jedna baš i sva upala u crnu šubaru, smože snage i junaštva da kaže samo jednu rečenicu, Komunjare lažu, lažu, da je izd’o Čiča Dražu. Predsednik dodeli najviša priznanja, bronzanu, srebrnu i zlatnu medalju, Brkati dobitnik zlata, na kome beše podložen kotlić, ispozira sa medalju, od spomenika Draži se ču huk i pesma, pogledamo preko plota, neke druge jedinice su se postrojavale i složno radile redne radnje. Na binu stade visoko momče iz Severne oblasti, pravo iz Petrovgrada, ima pesmu koju naslovio Brate Srbine, Okrnjene duše, drhtavog glasa/ Bežiš u svet beznađa i mira/ Dal’ pamtiš ono što si nekad bio/ Il’ se stidiš svojih odsečenih krila… Brate Srbine, ovu pesmu pišem iz očaja/ S nadom da ratnik u tebi još zamro nije/ Brate Srbine posrnula nacija počiva na tebi/ Otrgni se, za ime boga probudi/ Vaskrsni u sebi sve pretke svoje/ I udri, udri, dok vrag ne izludi…

Pod mali šator jedan upitamo se sa predsednik Srđan, bilo mnogo ravnogorskih organizacija, oko 40, 2005, u selu Ba, se ujedinili, cilj da okupe zdravu desnicu, jedino su oni, pored familije, nosioci intelektualne svojine Dragoljuba Mihailovića, imaju kodeks, nema pijani i bradati četnika, takvi su oni što se čuju od Spomenika Draži, oni su sa Vukom, nemaju duhovnika, prave cirkus, a oni, oni su registrovani kod države, imaju blagoslov Krune, i blagoslov Sinoda…

Kad se opričasmo Predsednik pozva za trpezu pod šatru. Sednemo, u čelu Duhovnik i rukovodstvo Pokreta, izneše mlad luk, pred Duhovnika veliku pogaču sa velikim krstom na njoj. Poslužiše rakiju, kod rakije upitamo jednog, šta bi sa onim što dobaciv’o, ništa, odveli ga mladi četnici da mu nešto šapnu, ko vrana piletu. U to Duhovnik do’vati mikrofon, bi molitva, onda duhovno izlomi pogaču, dade dalje, valja se, prisutni čuvar tradicije Dragiša Runda se odeklamova uz pogaču, Da uz miris slavskoga kolača/ Pravoslavna Srbija ojača, svi rekoše, Da bog. Svi pređoše na pasulj, kad Onaj potpredsednik sa žuti pojas, na zvuke Sprem’te se, sprem’te četnici, preko pasulja skoči u borbeni stav, javi se još nekoliko sa istu akciju, složno završiše, Iz ove naše pobede/ javlja se sunce slobode… A onda se prebaciše u drugi "registar".

Gde je Dražin pištolj?

DA LI JE AUTENTIČAN: "Browning", model 1903.

Pre dva-tri broja, "Vreme" je u okviru priče o mitologiziranju Draže Mihailovića objavilo i fotografiju navodno njegovog pištolja. Ta je fotografija izazvala zanimanje i pitanja stručnjaka i istoričara. Naime, na slici je pištolj "Browning", model 1903, kalibra 9mm Browning long (9 X 20 mm SR; poluivični), sa netipičnom cevi koja viri iz zatvarača. Pitanja su bila veoma logična, jer je to oružje već 1941. bilo beznadežno zastarelo i – što je mnogo važnije – za njega teško da se čak i tada moglo doći do municije. Neki stručnjaci pretpostavili su da je Draža taj pištolj možda dobio na poklon još za vreme Kraljevine Jugoslavije, jer je to kraće vreme bilo službeno naoružanje u Belgiji, Danskoj, Holandiji, Turskoj, Švedskoj (fabrika "Husquarna" imala je licencu) i Rusiji (kod Žandarmerijskog korpusa). Drugi, ozbiljniji, istoričari ukazuju da na svim fotografijama iz Drugog svetskog rata Draža Mihailović na opasaču nosi Luger P-08, Parabelum, u standardnoj nemačkoj futroli. Uostalom, zašto bi komandant Dražinog nivoa nosio zastareo i loš pištolj, kad je mogao da dobavi mnogo kvalitetnije oružje? Tek krajem rata Draža se može na slikama videti sa američkim karabinom M-1, koji je dobio od jedne od vojnih misija iz SAD.

Objašnjenje je, kako se čini, jednostavno i tipično lokalno: Branko Bogdanović, istoričar vojske, policije i vatrenog oružja u ovom regionu, kaže za "Vreme" da se u fundusu svih naših policija, Ozne, Udbe i sada BIA (koja je to nasledila) ne može pouzdano pronaći pištolj koji je nosio baš Draža. Po završetku suđenja, sav dokazni materijal s kojim se sada operiše bio je natrpan u kartonske kutije i spremljen u neko skladište. Tu su bile naočari (koje vidimo), penkala i olovke, čak tri kompasa, razne uniforme (dovoljno da se obuče nekoliko četničkih trojki) i ostalo. Šta se sa tim materijalom od 1946. do danas događalo – nije jasno, ali pištolja za koji bi se moglo tvrditi da je Dražin nema. Ima tu pištolj M-1911 A1 (Colt .45) Nikole Kalabića (takođe poklon od zapadnih saveznika; proveren kod SAD po serijskom broju!); ima još koješta, ali od Dražine slike sa karabinom M-1 ima samo šaržer za taj karabin; karabina nema, valjda je bio predugačak za kartonsku kutiju, kaže Bogdanović. Kasnije su neki nekompetentni policajci pokušavali (za vreme Dragana Jočića) da tu naprave neki red, ali im nije uspelo.

Znajući s kim imamo posla, može se sa izvesnošću pretpostaviti da je neki pištolj (kao i karabin) Draže Mihailovića neko jednostavno klepio kao trofej, a da su ovi iz BIA nešto morali da slikaju kad je to postalo popularno, pa su našli baš taj M-1903 – iz nekog razloga. To oružje koje su nosile razne istorijske ličnosti ipak je deo kulturnog nasleđa i trebalo bi ga bolje čuvati. U Vojnom muzeju imamo svačije oružje, zaključno sa Titovim "Thompsonom" M-1928 i M-1911 A1 Lole Ribara; mogli su da nađu ili barem uverljivo proglase nešto za pištolj Draže Mihailovića.

M. Vasić