Ako je neko društvo toliko oduševljeno nečijom humanošću, šta nam to govori o tom društvu? A koliko je oduševljenje poduhvatom lekara niške Klinike za kardiohirurgiju koji su dvanaest vikenda radili besplatno, u toku tih 100 dana obavili 248 operacija i tako postigli da ova klinika više nema listu čekanja, pokazuju reakcije građana. Rečenicom “Molim vas, nemojte i vi da nas proglašavate herojima” počeo je razgovor “Vremena” sa doktorom Draganom Milićem, direktorom Klinike za kardiohirurgiju Univerzitetskog kliničkog centra Niš.

DRAGAN MILIĆ: Ovde ne postoji nikakav herojski čin. Čuli smo da postoji inicijativa da se nama dodeli orden, neka nagrada, priznanje…

Bilo kakva nagrada nije merodavna, da tako kažem. Ovo što smo uradili nije na tom nivou da zaslužuje bilo kakvu nagradu jer mi smo samo radili svoj posao.
Ništa više.

VREME: Ali radili ste ga u okolnostima koje, ako pogledamo naš zdravstveni sistem, ne možemo baš nazvati normalnim?

Ali to nisu okolnosti korona virusa, ratnog ili vanrednog stanja. Mi smo samo, pod znakom navoda, žrtvovali ili poklonili 24 dana našim pacijentima koji nisu bili plaćeni. I celo naše junaštvo se svodi na to da mi nismo uzeli novac. Mislimo da je sistem vrednosti potpuno okrenut naglavačke. Ono što smo mi uradili, pored toga što je to sastavni deo našeg posla, jeste da smo neko svoje vreme i znanje poklonili našim pacijentima u nadi i želji da rešimo njihove probleme. To su ljudi sa kojima mi živimo, koje srećemo u našem gradu, a nismo ni svesni da je njima potrebna neka pomoć. Najveća nagrada koju smo mi dobili jeste ta što lista čekanja više ne postoji. Veća nagrada od toga nam ne treba. Hvala svima. Znamo da cenimo to i zaista nam laska. Niko od nas nije očekivao baš ovoliku reakciju, ne samo kod nas u Srbiji, već i u zemljama bivše Jugoslavije. To je prosto neverovatno, ali kažem opet, nagrada je to što su liste čekanja ukinute, što su svi naši pacijenti operisani na vreme.

Kako onda gledate na to da imamo toliku reakciju javnosti, pre svega pohvalnu, od toga da ste heroji, junaci, do toga da to mora da vam bude plaćeno?

Da smo hteli da to bude plaćeno, mi nikad to ne bismo uradili. Samo smo želeli da se taj finansijski momenat, ako je moguće, isključi iz svake te diskusije. Može se odrediti kolika je cena dva kilograma aluminijuma ili kolika je cena automobilske gume. Ali ko će da definiše kolika je cena ljudskog života? Ja ne znam koliko bismo mi inače bili plaćeni za ova 24 dana. Ali siguran sam da smo spasili makar jedan život, a verovatno i više. I to je dovoljno. Da li je problem u tome što je neko posvetio svoje slobodno vreme svojim pacijentima? To zaista ne treba da bude toliko nenormalna stvar, pre treba da bude nešto što je normalno.

Zašto smo kao društvo toliko iznenađeni onim što su niški lekari uradili?

Nismo samo mi. Ono što je mene iznenadilo jeste to što su slične reakcije stigle iz Slovenije, iz Hrvatske, Bosne. Nije to naš lokalni problem. Mislim da je cela društvena zajednica previše otišla u tu neku monetizaciju i da sada sve merimo novcem. I onda dolazimo do toga da čak i ljudski život ima neku vrednost. Kako mi kao lekari možemo da budemo zadovoljni ako postoje liste čekanja na kojima pacijenti čekajući umiru, a da mi ne preduzmemo ništa? Mi smo hteli to da promenimo. Ovo nije recept koji predlažemo za sve ostale klinike i bolnice u Srbiji. Mi smo našli model koji je nama najviše odgovarao. Na klinici imamo samo 10 kreveta u intenzivnoj nezi. Onog trenutka kada se ti kapaciteti popune, mi više ne možemo da operišemo jer jedanaestog pacijenta u intenzivnu negu ne možemo da smestimo. Moje mlađe kolege, koje su predložile da ovo radimo, primetile su da je jedino praktično vreme kad možemo da operišemo jesu subota i nedelja. Jer oni pacijenti koji su operisani u ponedeljak i utorak, taman nakon tri-četiri dana se oporave dovoljno da možemo da ih prebacimo na poluintenzivnu negu, tako nam se oslobađaju kreveti i možemo da operišemo pacijente i da ih nakon operacije smestimo gde treba. Ovo nije čarobni štapić, ali jedna od mogućnosti svakako jeste. Od mnogo čega to zavisi, a ako neko ima drugo rešenje, neka kaže. Ja ga ne vidim. Ako imate toliko i toliko ljudi, a operišete u kontinuitetu manji broj, kako očekujte da ta liste čekanja nestane? Znači, morate da povećate obim posla. Kako? Mi smo našli način da povećamo obim posla. Tražili smo samo od zvaničnih organa da nam obezbede potrošni materijal, što su uradili.

Ali je izostalo odobrenje da radite vikendom?

Tačno. Ali nije došla ni zabrana.

Da li možemo reći da niste imali punu podršku države?

Apsolutno. Nema dileme oko toga. Ova inicijativa nije potekla od države već od lekara klinike. I to je inicijativa mojih mladih kolega koji su na ovaj način pokazali i patriotizam i ljubav prema svojim pacijentima. Veoma sam ponosan i pomalo osramoćen što to nije bila moja ideja. Meni to nije palo na pamet. Ja imam 57 godina, i verovatno kada dođemo u te neke godine malo se umorimo. Možda to i jeste osnovni problem jer ljudi koji rukovode zdravstvom imaju oko 65 godina. To vam je kao baterija koja radi na crveno. I jednog trenutka, bez namere da vređam bilo koga, ali je činjenica da kad dođete na kraj svoje karijere ta se energija već malo potrošila. I umesto da se mi u tom našem zdravstvenom sistemu, i ne samo zdravstvenom, oslonimo na mlade snage gde je baterija tek na početku, koja tek treba da se koristi, šta mi radimo? A dokaz da treba da se oslonimo na mlade jeste upravo ova njihova inicijativa. Ja sam kao direktor mogao da kažem: “Ljudi, ja to ne prihvatam.” Ali gledajući njihovu želju kad su me ubeđivali, bilo je potpuno nenormalno da kažem neću. Oni su pametno pitali: “Direktore, šta će reći nadležni, da ne napravimo neki problem?” Problem se pravi kad radite nešto loše. A kad radite nešto lepo, dobro i plemenito, to ne može da bude problem. To može samo da bude rešenje.

Šta je bio okidač da vaše kolege dođu na ovu ideju i predlože vam je?

Mi smo jednom mesečno radili revizije liste čekanja. Obaveza mlađih lekara, zajedno sa medicinskim sestrama, bila je da pozovu naše pacijente, provere kako su, ohrabre ih… I onda kad okrenemo te telefone, dešavalo se – i to ne tako retko – da se s druge strane javi neko drugi i da kaže moja majka, moj tata, moj suprug je preminuo pre deset ili petnaest dana. Zamislite kako je tim mlađim kolegama koji to čuju. Ponegde izazove i osećaj krivice. Jer da smo ih pozvali pre petnaest dana, verovatno bi bio živ. To su ljudi koje možda srećete u gradu, niste ni svesni da su na vašoj listi čekanja, a vi ih gledate u oči i treba malo da se postidite. Mi operišemo ceo jug Srbije i imam odgovornost prema tim ljudima. To su pacijenti iz krajeva gde je najveće siromaštvo. Ako im još jednu muku nakalemimo, to bi bilo zaista nepodnošljivo. Sad možemo slobodno da šetamo i da sve ljude gledamo u oči jer je sada na pacijentu da li on želi ili ne želi intervenciju. A ako želi, biće operisan u roku od pet do petnaest dana.

Sami ste rekli da ovo nije recept za sve bolnice, ali šta da se radi ako imamo slučaj Instituta za ortopediju Banjica gde se na pojedine operacije čeka deset godina?

Glavna stvar je što ti pacijenti gube nadu. Ako vi nekome kažete da ćete biti operisan za deset godina, šta on treba da kaže? To je toliko depresivno i razočaravajuće. Pacijenti gube poverenje u državu. To nije problem pacijenata. To je problem države i taj problem nije od juče. Morate da napravite dijagnozu. Šta je gorući problem, a šta blaži, i onda ćete krenuti da rešavate valjda ono najteže. Kad vam dođe pacijent koji možda ima infarkt miokarda, upalu žučne kese i preponsku kilu, šta ćemo prvo da radimo? Preponsku kilu? Pa nećemo, to ga ne ugrožava. Uradićemo prvo bajpas na srcu.

Da li mi imamo dijagnozu našeg zdravstva?

Liste čekanja su dijagnoza. Da li vam treba bolja dijagnoza od toga da je negde lista čekanja deset godina? Ja ne znam koja druga dijagnoza treba da se da. Naše zdravstvo u tom delu ima problem, da ne kažem zdravstveni problem, koji treba da se reši kurativom. Zašto ja smatram da je ovaj naš problem najvažniji za kardiohirurgiju? Ne zato što je to najvažnija grana medicine, već zato što je to najspecifičnija lista na kojoj pacijenti umiru. Čekajući operaciju, oni umiru. Kad pominjemo ortopedske operacije, ljudi imaju loš kvalitet života, ali ne umiru zbog tog osnovnog stanja. Zamislite da kažete da je lista čekanja za kardiohirurgiju deset godina. Prema tome, neophodno je definisati problem. Mnogo ljudi je na listi čekanja. Kako ćete to da rešite? Tako što ćete da povećate obim rada. Kako ćete ga povećati? Povećanjem zarada, možda radom po podne, možda otvaranjem novih kapaciteta. Možda radom vikendom, kao što smo mi učinili. Možda neće svi hteti da rade. Ali definišite to. Platite ljude koji tako hoće. Kad je već toliko oduševljenje, ja ne vidim zašto i u drugim granama, ne samo medicine, ljudi ne bi poklonili dva ili tri dana svog života društvenoj zajednici. Neko radi keramiku, zašto ne bi radio dva dana u nekoj školi zamenu pločica. Ne mora svaki posao da bude plaćen. I kad bi svako od nas poklonio dva-tri dana godišnje, ne više, svom gradu, svojoj društvenoj zajednici, zamislite koliko bi u Srbiji bilo lepše.

Da li ste posle ovoga dobili neku poruku od nadležnih?

Ne.

Šta vam to govori?

Mislim da ovo pre svega nije pitanje za predsednika države, nije ni za premijerku. To je pitanje za ministarku zdravlja jer to je ipak njen resor. I logično je bilo da se očekuju reakcije iz Ministarstva zdravlja, jer smo te zahteve i molbe pisali njima 5. decembra. Nismo dobili ni da, ni ne. To smo doživeli kao administrativno ćutanje i zato smo i krenuli da radimo. Jer ako se neko ne slaže, valjda bi nam zabranio. Ali to je bilo teško da se zabrani jer kako ćete to da obrazložite, ljudi hoće da rade besplatno za svoje pacijente, a vi ih sprečavate.

A šta bi bila poželjna reakcija?

Kad nas pitaju za tu nagradu, mi smo od nadležnih tražili da nam obezbede još jedan aparat EKK koji tražimo pet godina. Jedna jedina EKK mašina koju imamo je donacija američke ambasade i Komande američke vojske za Evropu. Da tu mašinu nemamo, ne bismo mogli da radimo.

Nišu je potrebna reorganizacija ne tako dobrog, da ne kažem lošeg sistema zdravstvene zaštite. Nemamo gradsku bolnicu. Kad ovo pričam, kažu nam: “Šta hoćeš više, dobili ste Klinički centar.” Novi Klinički centar rešio je nešto više od 50 odsto problema. I ono što šira javnost ne zna, dobar deo klinika ostao je u starom delu Kliničkog centra, u starim zgradama. Ginekologija i porodilište su u starom delu u staroj zgradi, onkologija, oftalmologija… Tamo su klinike koje su ostale u uslovima koje su imali i pre otvaranje novog Kliničkog centra. Neko je zaboravio da u novom Kliničkom centru predvidi kuhinju, neko je zaboravio na vešeraj. Mi imamo neiskorišćenu Vojnu bolnicu. Zašto Ministarstvo odbrane i Ministarstvo zdravlja ne naprave dogovor da Vojna bolnica u Nišu pređe u civilni deo? Mi ćemo pružati usluge vojnim osiguranicima. A sada imate situaciju da vojne osiguranike u Nišu koji ne mogu da se operišu na gradskoj kardiohirurgiji, šalju na VMA. Umesto da bude poslat kod nas gde je 300 metara distanca od Vojne bolnice do naše klinike, oni ih šalju 250-300 kilometara u Beograd.

Brojne probleme možete da rešite bukvalno potezom pera, ako napravite jedan smislen dogovor. Nije to Ministarstvo odbrane Bugarske i Ministarstvo zdravlja Srbije, to su dva ministarstva u istoj zemlji. Kad ja kažem da treba da se formira institut, kažu mi pa imate Klinički centar. Pa izvinite, ima i u Beogradu Klinički centar, pa postoji institut Dedinje 1, Dedinje 2. Zatim Tiršova 1, pravi se Tiršova 2. U Novom Sadu je Kamenica 1, Kamenica 2 i Kamenica 3. I treba. Ali da li je moguće da posle 50 godina čekanja naš grad ne može da dobije prvi institut? Niš je u poslednjih deset godina izgubio 10.000 stanovnika. Ako to nije dramatičan znak za uzbunu, ja ne znam šta je. Sad govorim i nadležnima. Nadam se da Nišlije i jug Srbije neće biti samo dobri vojnici kad zatreba za otadžbinu. I nemojte da sumnjate. Ali nemojte da budemo dobri samo tada. Onog trenutka kada se jug Srbije isprazni, tog trenutka Srbija je u velikom problemu koji više neće moći nikako da reši.

Kakav će efekat imati ovo što ste uradili ne samo u zdravstvu nego, recimo, na čitavo društvo?

Mi nemamo ambicije da menjamo društvo. Ono što mi želimo jeste da modifikujemo zdravstveni sistem tamo gde možemo. Želimo da imamo mogućnost da formiramo Institut za kardiovaskularne bolesti, Institut za onkologiju, Institut za majku i dete; da se napravi reorganizacija zdravstvenog sistema u Nišu; da imamo gradsku bolnicu sekundarnog tipa. To je naša ambicija. Ponavljam, mi ne možemo da budemo recept za ostale. Ne možemo mi sa kardiovaskularne hirurgije da dajemo recept za ortopediju. Bilo bi pretenciozno, možda čak i bezobrazno. Ali ako govorimo o ortopediji, potreban je sastanak svih direktora, da se definiše problem, šta treba raditi, eventualno da se nagrade ti ljudi… To je početak nekog rešenja, po meni. Ako mi to stavljamo ispod tepiha, pa koliko će još decenija proći dok taj problem ne bude rešen. Jednostavno, mi više vremena za gubljenje nemamo. Dokaz je ova reakcija stanovništva. Oni su prepoznali našu želju za promenama i mislim da ovo treba da bude crveni signal i uzbuna za sve nas u Srbiji, kako za vlast tako i za obične građane, da nešto moramo svi zajedno da menjamo kako bismo napravili bolje društvo, odgovorno i pošteno.