Da bi se moglo oceniti šta je Slobodna Evropa značila za Srbiju u poslednjoj deceniji XX veka, treba se podsetiti šta je Srbija bila u tom istom periodu. Posle antibirokratske revolucije kojom su, u stvari, odbačene reforme pred kojima je stajala čitava Jugoslavija pa i Istočna Evropa, ušlo se u rat koji je rezultirao krvavim, a kakvim bi drugim i moglo, raspadom jugoslovenske države. Ovaj negativni odgovor na veliki istorijski izazov pratile su izrazito teške manifestacije u jugoslovenskoj državi, posebno u Srbiji. Međunarodna izolacija, visoka inflacija, slom svih vrednosti i naročito kriminalizacija društva i ogromne razmere počinjenih zločina. Slobodna Evropa je svedočila o svemu tome, ali je i davala mogućnost drugoj Srbiji, onoj koja je dešifrovala događaje i pružala njihovim nosiocima otpor i postavljala granicu, onoj koju je Radomir Konstantinović označio rečima "druga Srbija počinje tamo gde prestaje zločin". Vrednost tog otpora ne mogu da ponište velike taštine sadašnjih političkih aktera u Srbiji. Oni samo povećavaju konfuziju i u izvesnoj meri, neki svesno a neki i nesvesno, pružaju dokaz da se ta alternativa u Srbiji još nije iskristalisala. Nije problem konzervativne desnice koja manifestuje veliku zaostalost i mnogo ljudi koji su se tokom rata našli na socijalnoj margini, mnogo je veći problem tradicionalnog otpora reformama i nesposobnost demokratskih snaga da osim opštih orijentacija na slobodno tržište, prilično neodređeno shvatanje demokratije i slobode, daju neki prepoznatljiv program koji bi ovde ljudima otvorio perspektivu i na neki način mobilisao njihove prilično smanjene potencijale i u svim ovim godinama veoma istrošene energije. Zbog toga je još uvek potrebna Slobodna Evropa. Mogu naravno i virtuelne revolucije da proizvode svoje prvoborce i danas ih ima koliko god hoćete na javnoj sceni, ali istorijska je istina da je u Srbiji arhitekta reformi Zoran Đinđić posle jednog strašnog razdoblja ipak spoznao gde je Srbija i da je upravo takav čovek ubijen. Sve dok ne bude jasno da je Zoran Đinđić pao kao žrtva snaga duboke rearhaizacije Srbije neće se ona naći na putu ozdravljenja, bez obzira šta joj njeni brojni pretendenti na vlast obećavaju. Nju je pritislo jedno svirepo ubistvo na početku XX veka i ona je bila u znaku te traume tokom čitavog tog veka, ma koliko to izgledalo potpuno zaboravljeno. Mislim da će je ubistvo koje se desilo i na kraju XX veka veoma pritiskati, jer istorija kažnjava banalizaciju političkih ubistava a političko ubistvo Zorana Đinđića je centralna tema i središnja tačka naših neuspešnih reformi do dana današnjeg.