Za sve stanovnike postkomunističkih zemalja, uključujući sada i građane Srbije, uspesi (ili neuspesi) reformi posmatrani su kroz rezultate u privatizaciji, restrukturiranju preduzeća, smanjenju inflacije, konvertibilnosti nacionalne valute. I svi najčešće u vreme tranzicije – građani, ministri i eksperti – govore samo o tržištu.

"Nema efikasnog tržišta, niti veće ekonomske efikasnosti bez drastičnih promena jednog tipičnog nasleđa komunizma. To je monopol i on u uslovima novouspostavljene tržišne privrede i privatne svojine izaziva veoma nepovoljne efekte po društveno blagostanje", kaže Boris Begović, potpredsednik Centra za liberalno-demokratske studije i jedan od autora tek završene analize "Antimonopolska poltika u SR Jugoslaviji".

"VREME": Ni nove vlasti kod nas antimonopolsku politiku nisu shvatile uz, recimo, privatizaciju i monetarnu stabilnost, kao svoj prioritet?

BORIS BEGOVIĆ: Kada smo od Evropske banke za obnovu i razvoj "dobili keca" za antimonopolsku politiku, onda je kod naših vlasti nastala uzbuna. Zbog toga se pitam da li se zabrinula zato što je naša antimonopolska politika toliko loša ili zato što je jedna međunarodna finansijska institucija ocenila da mi negde zaostajemo, što onda znači da će biti manje para i kredita? Odnosno, da li je reforma antimonopolske politike samo sredstvo da se prikažemo u boljem svetlu kako bismo obezbedili kredite iz inostranstva ili nam je ona potrebna da promenimo tržišne strukture i da naše tržište počne da funkcioniše kao u razvijenom svetu. To je ključna dilema naše priče. Da bi tržište dalo ekonomski efikasne rezultate, da bi tržište obezbedilo ekonomski efikasnu alokaciju resursa, mora da postoji konkurencija. Na suprotnoj strani je drugi ekstrem – monopol, kada postoji samo jedan proizvođač.

Cilj antimonopolske politike je da na tržištu postoji konkurencija kako bi konkurenti prisiljavali jedan drugog na ekonomski efikasne ishode. Konkurencija je tržišna utakmica, a da bi je bilo, mora da postoji teren, pravila i, s vremena na vreme, sudija. Ali, ne sudije koje će arbitrarno donositi odluke, nego sudije koje će voditi računa da li se sprovode pravila na tržištu.

Šta je krajnji ishod antimonopolske politike?

Ekonomska efikasnost i maksimizacija blagostanja društva. To je poenta. Zašto još od Adama Smita na ovamo pričamo o nevidljivoj ruci tržišta. To je ta utakmica između "zlih kapitalista koji jedino misle o svom ličnom, sebičnom interesu". Ali, kada se oni sučele na tržištu, iz te utakmice proizlaze ekonomska efikasnost i maksimizacija blagostanja u društvu. Dobra antimonopolska politika omogućava da "udari junak na junaka" i da se na tržištu uspostavi ravnoteža koja će dovesti do povećanja društvenog blagostanja. To je suština antomonopolske politike.

Ona je politika nametanja i sprovođenja pravila igre, nepristrasna primena pravila sa stanovišta društveno optimalnog ishoda, ne arbitrarna odluka kojom će se neko staviti u bolji položaj. Da bi funkcionisala nevidljiva ruka tržišta, potrebno je da se sprovode pravila, da postoji sudija i da se igra na uređenom terenu.

Antimonopolska politika štiti konkurenciju, ali ne štiti konkurente?

Ona štiti instituciju konkurencije na tržištu, a ne pojedinačne konkurente. Ako je neka kompanija propala na tržištu zato što je neefikasna, to je društveno optimalan ishod. Stečaj i likvidacija su dobre pojave za društvo zato što će resursi koje je neka kompanija neefikasno koristila i zarobila preći u ruke onih koji će ih efikasno iskoristiti na tržištu. Ako neka kompanija izgubi u fer utakmici, to je njen problem, ali je antimonopolska politika omogućila da igra bude fer.

Ali ako se unište svi konkurenti, neće više biti konkurencije?

Da, konkurencija u krajnjoj liniji i jesu konkurenti. Prirodna želja svakog privatnog preduzetnika je da uništi svoje konkurente i on je zbog toga spreman da uradi mnoge stvari koje su jako dobre za društvo. Spreman je, na primer, da ulaže u istraživanje i razvoj, spreman je da uveća svoju efikasnost kako bi na tržištu pobedio konkurente.

Antimonopolska politika mora da vodi računa o tim legitimnim motivima i o rezultatima privatnih preduzetnika, a s druge strane, da ih spreči da postanu monopolisti. Zato dobra antimonopolska politika mora da bude veoma uravnotežena, ona je najklizaviji teren od svih ekonomskih politika. Za nju se mora imati umetnički osećaj da bi se pomirila dva suprotna cilja. Postoji opasnost da će preduzetnicima biti oduzeti podsticaji u povećanju njihove efikasnosti jer oni znaju da šta god uradili, vlast će i dalje striktno sprovoditi antimonopolsku politiku i onemogućavati ih da prisvajaju ekonomski profit. Ali vlast ne sme da im dopusti da prisvajajući rentu dođu do monopola kada će rasturiti tržišnu strukturu koja omogućava efikasnost alokacije resursa. To je ta izuzetno fina vaga.

Postoje dve suštinske komponente antimonopolske politike. Jedna je sprečavanje nastanka monopola (nekonkurentnih tržišnih struktura). A druga je sprečavanje dogovora između konkurenata, odnosno, sprečavanje kartela (trast). U Americi bi, na primer, odmah na ulici "streljali" onog ko je pre neki dan na jednom sastanku u Beogradu izjavio da naši bankari treba da se dogovore kolika će da bude najniža, a koliko najviša kamatna stopa. To je kartel, to je dogovor.

Kakva su iskustva zemalja u tranziciji i šta su ključne poluge njihove antikorupcijske politike?

Ključna su bila dva elementa. Prvi je liberalizacija uvoza kojom se stranom konkurencijom razbija monopol domaćeg tržišta. Što su niže carinske stope i što su manje carinska i necarinska zaštita, to je bolje za konkurenciju. A drugi element je sloboda ulaska i izlaska iz proizvodnje.

Ali patriote obično kažu da se tako uništavaju "naše" firme?

Odgovoriću kontrapitanjem: da li je u našem interesu da živimo bolje ili da sačuvamo neefikasne firme?

Ko brani preduzetnicima da ulaze i izlaze iz proizvodnje?

Postoje tri vrste barijera. Prva su politički rizici: kakva nam je država, šta će biti sa zajedničkom državom, da li će uvoditi neke nove poreze koje će privatnom preduzetniku da poremete račun poslovanja. Druga vrsta su ekonomski rizici, odnosno, procena da li je tržište dovoljno veliko da neka kompanija odluči da dođe. I treće su institucionalne barijere, tipa kome dati urbanističke i građevinske dozvole, a kome ne. Sve su to troškovi, a da bi neko sve to odradio, treba mu i vremena i novca. To su troškovi ulaska u proizvodnju.

Zašto su bitne barijere izlaska iz proizvodnje?

Ako investitor može slobodno da izađe iz proizvodnje i da preproda osnovna sredstva koja je uložio, onda će se on lako odlučiti i da uđe u proizvodnju. Logika investitora je u tom slučaju prosta, on ovako razmišlja: ako propadne biznis, preprodaću ga i uspeću da izvučem uloženi novac. Najgori su ireverzibilni troškovi, investitor uđe u granu, uloži novac, ne može da posluje profitabilno i ne može da ga proda.

Dobar sistem bankrotstva, dobro tržište kapitala, dobro tržište polovne kapitalne opreme – to umanjuje troškove izlaska iz proizvodnje.

Pokazalo se i u zemljama u tranziciji da staljinističke privredne strukture nije razbio nijedan državni organ. Njih je razbio liberalizovani uvoz i novi masovni ulasci u proizvodnju.

I kod nas, kad se posmatra promena tržišne strukture, sasvim se jasno vidi da tamo gde je otvoren veliki broj novih firmi, u tim privrednim granama dobili smo konkurentne tržišne strukture. Tipičan primer su trgovina i građevinarstvo jer je u tim granama najviše novoosnovanih firmi.

Ovaj princip, međutim, ima jedno ograničenje – ne važi za grane u kojima su visoki transportni troškovi u ceni proizvoda, na primer, građevinski materijali.

Dakle, ako jedna zemlja ima zatvorenu privredu i visoke barijere ulaska u proizvodnju, njoj ne može da pomogne ni američko antimonopolsko zakonodavstvo. A kad neko ima ove dve pretpostavke, onda počinje priča o tome šta to treba da sadrži antimonopolsko zakonodavstvo i koje antimonopolske institucije.

Šta našoj zemlji nedostaje od zakonodavstva i institucija?

Analiza koju smo uradili pokazala je da su naše tržišne strukture izuzetno nekonkurentne. Radeći na podacima iz 2000. godine, došli smo do podataka da je ondašnji uvoz oborio indikator tržišne strukture za 68 odsto. Znači, čak i takav uvoz koji je bio na režimu dozvola uspeo je da neverovatno uveća konkurenciju na domaćem tržištu. Drugo, identifikovali smo grane (na primer, proizvodnju građevinskog materijala) kojima ni uvoz ne može da pomogne zbog visokih transportnih troškova.

Zatim, imamo Antimonopolski zakon iz ’96. godine koji se isključivo bavi posledicama, a ne uzrocima. On se ne bavi nekonkurentnim tržišnim strukturama, on se bavi ponašanjem preduzeća u tim strukturama. Taj zakon, na primer, uopšte ne predviđa kontrolu integrativnih procesa, a to je osnovni mehanizam nastajanja monopola.

Imamo i Antimonopolsku komisiju koju čine, između ostalog, i ugledni privrednici. Iz tog se jasno vidi da podzakonska regulativa otvara prostor za direktan konflikt interesa. Znači, ugledni privrednik koji je direktno zainteresovan za to da struktura njegovog tržišta bude što nekonkurentnija kako bi on ostvario što veći profit postaje čuvar konkurencije.

Ako vlast neku instituciju kreira na taj način, onda zakonito ona ništa ne znači i bolje da nije ni formirana.

Šta savetujete sadašnjim vlastima?

Mi smo protiv olako obećane brzine. Postoji jedno gledanje koje kaže: samo da mi donesemo novi zakon i sve će biti u redu. E, ništa neće biti u redu. Novi antimonopolski zakon može u tehničkom smislu da se napravi za 15 dana. Ali, pitanje je šta će nam ako nemamo svest da nam je potrebna antimonopolska politika i nismo spremni da idemo dalje.

Kod nas je potrebna postupnost, korak po korak. Ova studija je prvi korak i ona kaže gde smo mi danas. Drugi korak sastoji se u objašnjavanju ljudima da je nama potreban antimonopolski zakon i da ga ne donosimo zato što nas neko na to tera. I treća stvar je da imamo svoju koncepciju, ali to ne znači da osmišljavamo sve iznova, nego da znamo šta su nam prioriteti.

Posle donošenja zakona, čeka nas mukotrpna dugoročna izgradnja antimonopolskih institucija.