"Haški slučaj" Vojislava Šešelja po mnogo čemu je jedinstven. Skup na godišnjicu njegovog odlaska u Holandiju je tradicionalan, ali su izveštači zapazili da je ove godine bilo znatno manje gostiju i govornika. Izostali su, kao i svaki put od kada su postali naprednjaci, nekadašnji domaćini skupa poput Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, Olivera Antića… Šešeljeva desetogodišnjica ipak nije prošla neprimećeno, o njemu su ovih dana govorili i mnogi koji su prethodnih godina bili meta radikala, konstatujući da je sramota što je Šešelj već deset godina u Hagu bez presude.

Na primer, gostujući u emisiji "Oko" na RTS-u, portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić je izjavio da suđenje Vojislavu Šešelju traje dugo i da je to izvan svih međunarodnih standarda. "Nadam da se da će presuda biti izrečena u junu, ali ne mogu da prognoziram kakva će biti", rekao je Vekarić i ukazao da dužina suđenja Šešelju nanosi štetu samom Haškom tribunalu, ali i svima drugima koji se u regionu bave sprovođenjem pravde kada su u pitanju ratni zločini. Ukazujući da je Šešelj svetski rekorder-pritvorenik, on je istakao i da bi za lidera radikala bilo bolje da sarađuje sa sudom.

Šešeljevo suđenje je najduže u istoriji Haškog tribunala, i za to nema nikakvog logičnog objašnjenja. Reklo bi se da su mnogo teži slučajevi brže rešeni, mnogi Šešeljevi haški saborci su u ovih deset godina suđeni, presuđeni, kaznu odležali i izašli iz zatvora. Samo tužilaštvo nema komentar na ovako dugo trajanje postupka, osim lakonske izjave da "čeka presudu".

RANI RADOVI: Optužnica za Šešelja sa potpisom Karle del Ponte je obelodanjena 14. februara 2003. Tužilaštvo ga je optužilo da je podsticao zločine protiv čovečnosti i za kršenje zakona i običaja ratovanja na području Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Vojvodine između avgusta 1991. i septembra 1993. godine, za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu, jer je govorima i izjavama doprineo da se kod izvršilaca stvori odluka da počine navedene zločine… Šešelj je dobrovoljno otišao u Hag već posle deset dana. Dok su drugi optuženi gledali kako da do Ševeningena nikada ne stignu, on kao da je jedva čekao da tamo ode. Govorio je da bi bio duboko nesrećan kada bi "taj svetski cirkus" prošao bez njegovog direktnog učešća: "Ja jedva čekam da odem u Hag… Moj životni cilj nije da mirno umrem u krevetu, već da ostavim neko delo po kome će me se sećati pokolenja. Hag je za tako nešto idealna prilika."

REČENO–UČINJENO: Šešelj je odmah započeo svoju borbu sa "haškim demonima", na mnogo načina. Kao u nekoj jeftinoj tragi-komediji, svega je bilo u prethodnim godinama, psovki, vređanja, pravničkog nadmudrivanja, traženja miliona dolara za troškove odbrane, štrajka glađu, bolesti. Izjasnio se još na početku da nije kriv ni po jednoj tački optužnice (mada se sličnim delima godinama punih usta hvalio), najavio da će se braniti sam "jer boljeg pravnika od sebe ne zna". U pritvoru je četiri i po godine čekao početak suđenja, uz mnoga objašnjenja od kojih je najgluplje bilo ono o manjku slobodnih sudnica. U više navrata advokat mu je nametan, ali je on to uporno odbijao. Suđenje je zvanično počelo 27. novembra 2006. godine, ali bez Šešelja u sudnici, jer je tada štrajkovao glađu tražeći, između ostalog, da se sam brani. Zbog pogoršanja zdravlja lider radikala je završio u bolnici, suđenje je prekinuto, gotovo svi njegovi zahtevi su uslišeni, a Šešelj je nastavio da ratuje sa tužiocima, sudijama, svedocima.

Kolega Dejan Anastasijević je u tekstu objavljenom u oktobru 2007, povodom šest meseci od eksplozije bombe na njegovom prozoru, napisao da je još 2006. iz Haškog suda bio upozoren da je Šešelj sastavio i poslao u Beograd nekakav spisak potencijalnih svedoka koje bi trebalo eliminisati ili zastrašiti, i da je i on na tom spisku zbog svedočenja protiv Slobodana Miloševića 2002. godine, iz koga je deo koji se odnosi na Šešelja tužilaštvo uvrstilo u dokaze protiv vojvode.

Suđenje je ponovo počelo 7. novembra 2007, a Šešelj je na kraju svoje višesatne uvodne reči pozvao sudije da ga osude na najstrožu kaznu, tvrdeći da će njegova ideologija biti snažnija što kazna bude veća. Šešelj nijednom nije zatražio da mu se odobri privremeno puštanje na slobodu niti garancije bilo koje vlade Srbije, čak ni kada mu je umrla majka. Aprila 2008. je tražio od Tribunala, pozivajući se na knjigu Lov Karle del Ponte, da odbaci sve optužbe protiv njega. U toj knjizi je bivša glavna tužiteljka napisala da joj je tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić navodno poručio: "Vodite Šešelja i ne vraćajte ga." Sudsko veće je, glasovima dvojice sudija, uz delimično izdvojeno mišljenje predsedavajućeg, odbilo zahtev, a suđenje je ponovo prekinuto februara 2009. zbog navodnog zastrašivanja nekoliko svedoka tužilaštva.

ZAVRŠNE REČI: U julu 2011, Šešelj je podneo zahtev za obustavu postupka zbog "flagrantnog kršenja prava na suđenje u razumnom roku", ocenjujući da dužinom boravka u pritvoru "obara sve svetske rekorde", ali i taj zahtev je odbačen. U januaru 2012. Šešelj je smešten u bolnicu i ugrađen mu je pejsmejker.

Glavni pretres protiv Šešelja završen je u martu 2012, a tužilaštvo je u završnoj reči zatražilo da bude kažnjen sa 28 godina zatvora. Iznoseći svoju završnu reč, Šešelj je sažeo uglavnom sve ono što je neprekidno ponavljao prethodnih godina, da je Haški tribunal nelegalan i da ne radi u interesu pravde već ostvaruje "prljavi zadatak" zapadnih obaveštajnih službi koje mu "komanduju", da je taj sud politički instrument koji zamenjuje američku konjicu ili Šestu flotu, poručio da je završna reč tužilaca "gomila gluposti".

Da sebe doživljava kao neku vrstu proroka i da veruje da je Hag velika pozornica po kojoj će ga čitav svet pamtiti, videlo se i iz reči da je "vrlo zadovoljan onim što je postigao" tokom suđenja, označivši kao najvažnije to što će "transkript ostati" i da je "zbog toga vredelo živeti", dodajući da ga "presuda ne zanima" i da protiv njega nema nikakvih dokaza. Setio se i bivših partijskih kolega, optužujući Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića da su učestvovali u rasturanju SRS-a uz pomoć francuskog obaveštajca i poslanika Andra Dažana, dodajući da će njih dvojica prihvatiti nezavisnost Kosova.

Šta god mislili o Vojislavu Šešelju i njegovim delima i nedelima, sam Haški tribunal mu je debelo pripomogao u održavanju slike žrtve među njegovim pristalicama, podižući pojedinačne glasove protesta i među ogorčenim protivnicima. Pitanje krivice ili nevinosti gotovo da gubi smisao kod nekoga ko deset godina čeka presudu, čak i uz ocene da je sam delimično doprinosio odugovlačenju. Sramotu zbog takvog stanja Tribunal teško može da spere čak i ako presudu donese odmah, a ako se to ubrzo ne desi, moglo bi se po ko zna koji put pomisliti da je Tribunal varjača kojom se muljaju političke čorbe po balkanskom karakazanu.

Iako u Hagu, Šešelj je godinama u Srbiji bio prisutan poput nekog nadnaravnog bića koje se ne vidi, ali o svemu odlučuje, jer je odobravao spiskove SRS-a pre izbora, davao mišljenje o svim događajima, a objave je prenosio ovlašćeni glasnik – zamenik Tomislav Nikolić. Značaj radikala je opao kada su čudesnim istorijskim preokretom njihov brod napustili Vučić i Nikolić, vodeći sa sobom mnoge verolomnike, što se videlo i na izborima 2012, kada su ostali ispod cenzusa. Danas, Šešelj u Hagu bije svoju bitku za besmrtnost koja nikoga osim njega i uskog kruga sledbenika više ne zanima, dok Nikolić i Vučić žive ostvarenje svojih snova, jedan kao predsednik, drugi kao gubernator Srbije.

Čini se da ima onih iz sadašnje opozicije koji se nadaju, zaboravljajući sa kakvim su olakšanjem onomad dočekali cepanje radikala, da bi Šešeljev eventualni povratak iz Haga mogao da zaustavi Vučića i Nikolića u nezaustavljivom pohodu. Od perioda za koji se Šešelju sudi koliko do juče su Vučić i Nikolić bili Šešeljevi slepi sledbenici i saborci a, kao i u svakoj porodici, i kod radikala ima gomila kostura u ormanu. Neki politički oponenti naprednjaka verovatno se nadaju da bi Šešelj te kosture izručio na najbliže saradnike koji su ga izdali, a Nemanja Šarović, potpredsednik SRS-a, tvrdi da Šešelj neće biti pušten ove godine ako bude izbora.

Sve to su, naravno, spekulacije koje imaju veze sa politikom u pomenutom karakazanu. I protivnici i sledbenici slažu se da ne mogu ni da pretpostave kakva će presuda biti. Tribunal bi konačno trebalo da završi mučnu priču oko suđenja Šešelju, ako ne zbog prava, pravde ili pomenutih spekulacija, onda bar zbog elementarne pristojnosti.