Vili Brant, Brigita Zebaher, koja će se tek tri godine kasnije udati za njega, i ja sedeli smo aprila 1981. u uglu restorana hotela "Maestral" u Pržnom i tužno gledali kroz prozor. Nebo tmurno, more sivo, duva jugo, nema šanse za plovidbu, izlete, plažu.

Brant je godinu dana ranije, 8. maja 1980, bio na Titovoj sahrani. Negde u to vreme je u izdanju izdavačkog preduzeća "Rad" u mom prevodu na srpsko-hrvatski izašla njegova knjiga Napolju – Tekstovi iz emigacije. Tim povodom smo se, kada je sledeći put došao, šetali kroz Beograd. Brant već šest godina nije bio predsednik nemačke vlade, ali je uživao veliki ugled kao predsednik Socijalističke internacionale. Nisam više bio samo prevodilac, nego sagovornik. Jugoslovensko rukovodstvo bilo je zadovoljno što političar tog ranga ceni zemlju i posle Titove smrti, te se ponašalo veoma gostoljubivo. Možda se i zbog toga odlučio da jednonedeljni odmor provede u Jugoslaviji negde na moru. Svi smo se nadali boljim meteorološkim prilikama.

Brant je smešten u neku vrstu penthausa na najvišem spratu hotela. Ponuđeno mu je da mu se obroci serviraju u apartmanu, ali on je više voleo da siđe u restoran. Gostiju je bilo malo, polovina njih ljudi iz našeg obezbeđenja i protokola, on je takođe poveo dva telohranitelja. Šef protokola i ja seli smo za drugi sto, ali on mi je mahnuo:

"Molim vas, sedite s nama!"

Razgovarali smo o svemu i svačemu. Zebaherova me je, na primer, iznenada upitala:

"Genosse Ivanji, da li ste vi lenjinista?"

Brant kao da je hteo da me brani:

"Brigita, takva se pitanja ne postavljaju!"

"Zašto da ne?", odgovorih. "Iako bi vam Tito, koga sam toliko poštovao, verovatno odgovorio da jeste, ja ću vam reći da nisam…"

I tako smo ugodno kafanski "politizirali" dok ja nisam sakupio hrabrost da pitam:

"Mislim da sam pročitao gotovo sve što se javno pisalo na tu temu, ali nikako ne razumem zašto ste podneli ostavku na mesto kancelara?"

On je odmah odsečno odgovorio:

"To niko ne zna, a nadam se da niko nikad neće ni saznati!"

Martin Rups 23 godine kasnije u knjizi o Viliju Brantu, Herbertu Veneru i Helmutu Šmitu Trojka protiv sopstvene volje (Troika wider Willen) konstatuje:

"Istorijska istina ni do danas nije izašla na videlo, u najmanju ruku nije izrečena, a slabe su šanse da će se to ikada dogoditi. Ima previše dokumenata i zapisnika, ali se ne mogu spojiti u jednu konkretnu, ubedljivu tezu koja ne trpi pogovore."

AFERA GIJOM: Mnogi su smatrali da je Vili Brant kao kancelar Nemačke 6. maja 1974. godine dao ostavku zbog takozvane "afere Gijom". On je izjavio da ostavku daje zato što preuzima odgovornost zbog "nemarnosti" u vezi s tim slučajem, ali takođe i zbog toga što kancelar ne sme da dođe u situaciju da mogu da ga "ucenjuju". To se svakako odnosilo na mogućnost da je Gijom imao uvid u Brantovu "privatnu sferu".

Ginter Gijom imao je 29 godina kada je bajagi prebegao iz istočne u zapadnu Nemačku. Pre toga je prošao špijunsku obuku, spremali su ga za krticu. Već 1964. godine uspeo je da se zaposli u Socijaldemokratskoj partiji. Pokazao se tako vrednim i poslušnim da je 1972. godine postao jedan od ličnih referenata Vilija Branta. Već posle godinu dana Hans-Ditrih Genšer, tada ministar unutrašnjih poslova, i Ginter Nolau, šef nemačke kontraobaveštajne službe, obavestili su Branta da sumnjaju da je Gijom istočnonemački agent, ali da ga mole da ga zadrži na poslu, ne bi li istragu sproveli do kraja. Brant je tako Gijoma poveo i u službenu posetu Norveškoj. Izričito mu je rečeno da ne bi bilo dobro da ga skine sa liste za taj put, jer bi onda posumnjao da već sumnjaju u njega. U Norveškoj je Gijom imao uvid u tajna dokumenta NATO-a.

Uhapšen je 24. aprila 1974. godine. Tom prilikom odmah je priznao: "Ja sam oficir Narodne armije Nemačke Demokratske Republike. Molim vas da se sa mnom ophodite uzimajući u obzir moju oficirsku čast!"

Osuđen je na trinaest godina zatvora, pušten već posle sedam godina. Posle povratka u istočni Berlin postao je nastavnik u visokoj školi Ministarstva unutrašnjih poslova. Umro je 1995. godine.

OSTAVKA: Ali zašto je Brant podneo ostavku? Nolau nije, a Genšer je u vladi Brantovog naslednika, Helmuta Šmita, postao ministar inostranih poslova.

Mnogi komentatori su ukazivali na Brantovu izjavu da kancelar ne sme da se dovede u situaciju da mogu da ga ucenjuju. I pre toga bilo je poznato da Brant mnogo pije i da je sklon avanturama sa mladim ženama. Ali, u tom pogledu nije se razlikovao od nekih drugih poznatih državnika, na primer Džona Kenedija. Bio je stasit, zgodan muškarac, a tek prešao pedesetu godinu života. Međutim, smatralo se da Gijom ipak isuviše zna o tom delu Brantovog privatnog života, da mu je privodio devojke, da možda čak poseduje kompromitujuć materijal, fotografije, filmove… Da odmah kažem da ništa slično nikada nije izašlo na videlo. A i zvuči krajnje neverovatno da je Brant zbog straha od takvih otkrića napustio položaj šefa vlade.

Rups piše da je Herbert Vener, tada šef poslaničke grupe socijaldemokrata u parlamentu, Brantu postavio ultimatum: "Imaš 24 sata da doneseš odluku. Ako si dovoljno jak da ostaneš na čelu Nemačke, svi ćemo te podržati!" Brant mu nije odgovorio da su sve to gluposti i da nema razloga da baci peškir. Ni Helmut Šmit, prvo ministar odbrane, a zatim ministar finansija u Brantovoj vladi, za koga se znalo da je njegov jedini mogući naslednik, nije ga podržao, već mu prepustio da sam donese tako važnu odluku. Brant se osećao napuštenim, mislio je verovatno da su ga u tom teškom trenutku izdali najbliži drugovi i saradnici.

TITO, BRANT I VENER: Brant je posle svega toga nekoliko puta javno govorio i pisao o svojoj ostavci, ali nikada je do kraja nije razjasnio. Pored ostalog je napomenuo da je prvo što ga je Tito pitao za vreme njegove posete Bonu u leto 1974. godine bilo: "Kakve veze Vener ima sa vašom ostavkom?"

Tito je u Nemačkoj boravio od 24. do 27. juna. Kad je Brant uoči njegovog dolaska podneo ostavku, Tito je razmišljao da otkaže, u najmanju ruku da odloži posetu, ali Šmit je u intervjuu listu "Politika" rekao da očekuje ličnost "koja se među živim šefovima država i vlada u Evropi verovatno može smatrati najiskusnijom i najuspešnijom". To je svakako uticalo na odluku da se poseta obavi po unapred dogovorenom programu u već zakazano vreme.

Domaćin je formalno bio predsednik Republike Gustav Hajneman, stvarni partner u političkim razgovorima Šmit, ali se Tito sa Brantom sreo dva puta: Prvo na privatnoj večeri u Brantovoj kući gde su u odličnom raspoloženju dugo razgovarali o svojim psima – Brant je imao čudnog mešanca koji se zvao Bastian – i o njegovom papagaju; i sutradan pre podne u dvorcu Gimnih tridesetak kilometara udaljenom od Bona, koji je bio Titova rezidencija. Prvo su zajedno sa saradnicima sedeli u hladu, vodili su se zvanični razgovori. Ne znam ko je predložio, ali su njih dvojica potom sami krenuli u šetnju po velikom parku, ne samo da ostali ne bi čuli šta pričaju, već i zbog eventualno postavljenih mikrofona. Grupa telohranitelja i ja pošli smo za njima. Tito mi je odmahnuo rukom, već sam ga dovoljno dobro poznavao i razumeo šta je hteo. Zaostao sam, napravio pristojan razmak da ne bih čuo šta pričaju, a istovremeno se pobrinuo da ni agenti ne priđu bliže. Pretpostavljam da je pitanje o Veneru postavio baš tada, ali ne znam šta je Brant odgovorio.

Poznato je da je Tito veoma dobro govorio nemački, ali samo dva puta je rekao da ne želi da prisustvujem nekom razgovoru – tom prilikom i četiri godina ranije, kada ga je na Brionima posetila delegacija Socijaldemokratske partije sa Herbertom Venerom na čelu. I tada je Tito meni i svom protokolu dao znak da se povučemo zajedno sa ostalima, a Venera zadržao na ručku udvoje. Njih dvojica su se veoma dobro poznavali iz Moskve tridesetih godina prošlog veka. Vener je tada bio član politbiroa Komunističke partije Nemačke. Obojica su stanovali u čuvenom partijskom hotelu "Luks".

Vener je 1941. iz Moskve poslat u neutralnu Švedsku da organizuje neke akcije, ali odmah je uhapšen. Spekulisalo se i da se sam predao. Neko vreme bio je u zatvoru, a posle rata se 1946. godine vratio u zapadnu Nemačku, učlanio se u Socijaldemokratsku partiju i nastanio u Hamburgu, gde je već 1949. izabran za poslanika saveznog parlamenta. Ubrzo je postao glavni strateg svoje partije, bavio se istočnom Evropom, posebno istočnom Nemačkom Demokratskom Republikom. U vladi velike koalicije pod demohrišćanskim kancelarom Kurtom Georgom Kizingerom, čiji je zamenik bio Vili Brant kao ministar spoljnih poslova, postao je 1966. ministar za "pitanja cele Nemačke". Otada, a možda i pre toga, održavao je kontakte sa vrhom istočnog Berlina, prvo sa Ulbrihtom, zatim sa Honekerom, koji su za javnost dugo bili tajna, ali ne i za vladu i Vilija Branta.

Brigita Zebaher je 2004. godine, tada već udovica, objavila knjigu Vili Brant u kojoj tvrdi da je Vener bio "istočni špijun". Doslovno piše: "Markus Volf svoje prve veze s njim beleži već 1951. godine uz blagoslov Ulbrihta i one se nikada neće prekinuti…" Markus Miša Volf je legendarni šef istočnonemačke obaveštajne službe, "poslodavac" Gijoma. Nemam pojma kakve je veze od kada mogao imati sa Venerom, ali da Zebaherova izmišlja shvatio sam već posle sledeće rečenice koja glasi: "A već pedesetih godina Vener rado putuje u Beograd…" Herbert Vener je prvi put u Jugoslaviju došao 1970. godine.

Ne znam više koliko puta sam prevodio za Branta i Venera prilikom njihovih susreta sa Titom i ostalim našim političarima. Venera sam upoznao početkom 1953. godine, kada sam kao mlad novinar lista "Omladina" u Hamburgu napravio s njim intervju. Još manje znam i ne mogu da razumem kako je došlo do tako ozbiljnih razmimoilaženja između trojice vođa Socijaldemokratske partije Nemačke, Vilija Branta, Herberta Venera i Helmuta Šmita, da više nisu hteli ni da razgovaraju jedan s drugim. Vezu između njih održavala su trojica njihovih saradnika, Hans Jirgen Višnevski, Egon Bar i Horst Grabert.

Rups u svojoj knjizi piše da su se Brant i Šmit pomirili pred Brantovu smrt, o pomirenju sa Venerom nisam našao nikakav podatak. Danas je živ samo još Šmit, koji je o Brantu rekao i da je dok je bio na vlasti mnogo češće bio bolestan nego što se to u javnosti znalo, i da je "povremeno patio od depresija, tako da se s njim uopšte nije moglo razgovarati".

Vili Brant je sigurno bio mnogo osetljiviji, ranjiviji čovek od Venera i Šmita, više od njih željan ne samo javnog priznanja nego i intimnosti i ljubavi, koje su mu nedostajale u detinjstvu.

VANBRAČNO DETE: Vili Brant je pseudonim. Pravo ime mu je bilo Herbert Ernst Karl Fram. Rodio se verovatno 16, ali je svakako kršten 18. decembra 1913. godine. Bio je vanbračno dete Marte Fram, prodavačice u zadružnoj trgovini u Libeku. Nije znao ko mu je otac. Tek posle rata mu je majka rekla da se zvao Jon Meler i da je bio učitelj iz Hamburga. Sin se nikad nije upoznao sa ocem. Vaspitavao ga je Ludvig Fram, koji se 1919. godine vratio iz ratnog zarobljeništva, a za koga je mali Herbert (docniji Vili) mislio da mu je deda po majci, ali mu je govorio "tata". Na maturskom svedočanstvu Herberta Frama taj Ludvig Fram je i formalno upisan kao njegov otac. Kasnije se ispostavilo da Ludvig Fram malom Herbertu nije bio ni biološki otac ni deda – majka Vilija Branta bila je takođe vanbračno dete.

Nije neophodno da se veruje u učenja Sigmunda Frojda pa da se pomisli da je takvo poreklo doživotna trauma, bez obzira na sve docnije uspehe i pobede u životu.

Vili Brant, koji se tada još uvek zove Herbert Fram, već sa šesnaest godina aktivno počinje da radi u Socijalističkoj radničkoj omladini (SAJ), sa sedamnaest godina postaje punopravni član Socijaldemokratske partije (SPD), ali se sa osamnaest godina razočarao u njenu "mekanu" politiku i pristupa novoosnovanoj, marksističkoj, agresivnijoj, "levijoj" Socijalističkoj radničkoj partiji Nemačke (SADP) i odmah postaje predsednik njenog omladinskog saveza. SADP se bezuspešno zalagao za zajednički nastup sa socijaldemokratama i komunistima u interesu "klasne borbe" i postao trn u oku nacista. Posle Hitlerovog dolaska na vlast prelazi u ilegalu. Odlazeći na tajni sastanak u Drezden, Herbert Fram 1933. godine – star dvadeset i četiri godine – mora da koristi pseudonim i uzima ime Vili Brant.

ILEGALA I RAT: SADP odlučuje da u Norveškoj otvori svoj biro koji bi podržao i organizovao ilegalni rad. Na taj zadatak šalju publicistu Paula Freliha, međutim, gestapo saznaje za njegove planove i hapsi ga. Umesto njega u Oslo kreće Vili Brant – sada već pod tim lažnim imenom – za njim je već raspisana poternica. Sakriven pod ribarskim mrežama uspeva da se prebaci prvo u Dansku, pa u Norvešku. Ubrzo će se pokazati da poseduje neverovatan talenat za jezike, veoma brzo je norveški progovorio bez akcenta, ali zna i engleski, francuski, španski, danski, holandski i švedski.

Brant se ne zadovoljava samo organizacijom ilegalnog rada iz fotelje u inostranstvu. Februara 1936. godine putuje u Pariz i potpisuje poziv na otpor protiv fašizma u ime Odbora za pripremu nemačkog narodnog fronta. Jedan od 118 potpisnika u ime Komunističke partije Nemačke je i Herbert Vener, koji je došao pod pseudonimom Kurt Funk, ali tom prilikom se Brant i Vener još nisu lično upoznali.

Ubrzo posle toga Brant sa lažnim pasošem pod imenom Gunar Gazland putuje u Berlin i na licu mesta organizuje ilegalni rad. Rizik je bio ogroman, da su ga prepoznali, svakako bi ga pogubili. To je vreme priprema za Olimpijadu. Brant kasnije piše da je bio potišten i uplašen uspesima nacističke propagande.

Sledeće putovanje ga vodi u španski građanski rat. Nije učestvovao u borbama, ali je, naravno, bio na strani republikanaca i o tome kao novinar izveštavao u mnogim medijima.

Hitlerova Nemačka Herbertu Framu 1938. godine zbog "veleizdaje" oduzima državljanstvo, ali on ubrzo zatim dobija norveško.

U ovoj kratkoj Brantovoj biografiji treba zabeležiti da još kao Herbert Fram, ali posle nemačke okupacije Norveške, sklapa brak sa Norvežankom Karlotom Torkildsen, sa kojom dobija kćerku, ali se potom zaljubljuje u drugu Norvežanku, Rut Bergaust, rođenu Hanzen. Brant se razvodi posle dve godine braka, Rutin muž umire, njih dvoje se venčavaju, imaće tri sina, ona će biti na njegovoj strani u toku političkog uspona, ali će se razvesti posle njegove ostavke, tako da će se treći put 1983. oženiti svojom asistentkinjom za medije Brigitom Zebaher – onom koja me u Pržnu pitala da li sam lenjinista.

Posle ulaska Nemaca u Norvešku Vili Brant oblači odbačenu norvešku uniformu i pušta da ga zarobe. Kao norveški ratni zarobljenik je bezbedniji nego kao socijalistički ilegalac proglašen za nemačkog veleizdajnika. Kao što se i nadao, otpuštaju ga iz zarobljeništva, pa uspeva da prebegne u Švedsku da odande nastavi ilegalni rad.

Oktobra 1944. godine Brant pristupa švedskoj grupi Socijaldemokratske partije Nemačke. Još u Španiji je bio zapanjen zbog bratoubilačkih ispada predstavnika Moskve. Više ne veruje u mogućnost saradnje socijaldemokrata i komunista, ali, kao što naglašava, "unutar" socijaldemokratije ostaje "levo i slobodan".

ZLOČINCI I DRUGI NEMCI: Vili Brant u norveškoj oficirskoj uniformi kao posmatrač prati suđenje glavnim ratnim zločincima u Nirnbergu, izveštava za skandinavske novine, piše knjigu pod naslovom Zločinci i drugi Nemci. Zatim ga u činu majora premeštaju u norvešku vojnu misiju u Berlinu u funkciji "oficira za štampu". Te vojne misije u zapadnom Berlinu zapravo su bile neka vrsta generalnih konzulata, i Jugoslavija je u Berlinu imala vojnu misiju.

Neko vreme se Brant kolebao da li da nastavi tek započetu karijeru norveškog diplomate. O tome je u razgovoru sa publicistom Klausom Harprehtom rekao:

"Na prelasku 1947. na 1948. godinu napravio sam korak, o kome sam od kraja rata dugo razmišljao, ali sam ga stalno odlagao: vratio sam se u politički život moje razrušene domovine. Odrekao sam se norveškog državljanstva i svih privilegija koje sam imao kao diplomata pobedničke zemlje. Podneo sam zahtev za obnovu nemačkog državljanstva… Dokument o tome navodio je oba moja imena – ono koje sam dobio prilikom rođenja i ono koje sam za svoju političku delatnost koristio od svoje devetnaeste godine. Formalnu promenu imena dozvolio mi je predsednik policije u Berlinu. Kao Vili Brant sam pobegao iz Hitlerove Nemačke, kao Vili Brant sam delovao u emigaciji i vratio se u Berlin kao norveški činovnik – pa neka to bude moje ime i u Nemačkoj."

ODNOS PREMA JUGOSLAVIJI: Ja sam Vilija Branta upoznao kao gradonačelnika zapadnog Berlina i napravio s njim intervju za list "Omladina" 1966. godine. Tom prilikom mi je njegov tadašnji predstavnik za medije, docniji ministar u njegovoj vladi, Egon Bar, rekao da će Brant, koji je bio na čelu SPD-a, verovatno stupiti u koalicionu vladu sa Hrišćansko-demokratskom partijom (CDU) i u tom slučaju postati ministar inostranih poslova. Ukoliko tako bude, kao prvo će ponovo uspostaviti diplomatske odnose sa Rumunijom. (Takozvana Halštajnova doktrina predviđala je prekid diplomatskih odnosa sa državama koje bi priznale istočnu Nemačku.) To međutim ne znači, objašnjavao mi je Bar, da ne pridaje mnogo veću važnost Jugoslaviji, nego je za obe strane bolje da posle toga sa Jugoslavijom podigne odnose na nivo ambasadora.

U diplomatiji nije sasvim neuobičajeno da se ozbiljne poruke šalju na neformalan način preko neslužbenih lica, na primer, novinara. Ako bude neophodno posle mogu da se demantuju. Po povratku u Beograd otišao sam u Savezni sekretarijat za inostrane poslove i napisao izveštaj. Posle mi je Marko Nikezić rekao:

"Ubuduće takve stvari prenesite pravo meni, inače zaluta u raznim odeljenjima…"

Brant Harprehtu kaže:

"Diplomatski odnosi sa Saveznom Republikom Jugoslavijom prekinuti su 1957. godine, jer je Beograd priznao Nemačku Demokratsku Republiku. Nova savezna vlada je izjavila da joj je stalo do toga da ponovo uspostavi diplomatske odnose. Potpuno smo bili svesni posebnosti nesvrstane pozicije Jugoslavije, u kojoj je postojala komunistička vladavina. Činilo nam se da znamo pod kojim uslovima se normalizovao njen godinama zategnuti odnos sa Sovjetskim Savezom. Međutim, nama je pre svega bilo važno da sarađujemo sa tim indirektnim susedom i važnom članicom zajednice država u Evropi u politici popuštanja zategnutosti, sa perspektivom evropskog poretka mira. Razmena ambasadora ni za jednu stranu nije bila razlog za trijumf, ali više nego samo ohrabrujući signal."

U svojoj knjizi Sećanja (Erinnerungen) iz 1989. godine Brant piše:

"Na margini našeg truda da normalizujemo odnose sa Sovjetskim Savezom i njihovim saveznicima, evropsko-političku težinu takođe je imalo i ponovno uspostavljanje punih diplomatskih odnosa sa Jugoslavijom. U rano leto 1968. sam krenuo za Beograd, a potom na Brione kod Tita. Tom prilikom jedan novinar pomagao je da se uspostave veze…"

Ja mislim da Brant aludira na Leona Daviča, tada dopisnika "Politike", koji mu je bio prijatelj, ali uobražavam da sam mali doprinos dao i ja.

ODNOSI SA TITOM: Odnosi između Tita i Branta nisu uvek bili nepomućeni. Zapravo, ne može da se kaže da su bili prijatelji. Mogu da posvedočim da su razgovarali veoma srdačno, čak se i šalili, nisu se uvek držali strogog protokola i državničke razmene mišljenja. Ja mislim da je taj Nemac Titu bio drag, ali ne znam da li uzvratno može da se govori o takvom osećanju. Brant u dve svoje knjige sa dosta rezerve opisuje svoje susrete sa Titom. Kritikovao je raskoš kojim se maršal okruživao, smatrao ga je diktatorom, ali je u knjizi Sećanja napisao i sledeće:

"Ja sam ga veoma cenio uprkos nekim osobenostima, koje kao da je preuzeo iz feudalizma, i to ne samo zbog toga što je on priznavao moj trud u vezi popuštanja zategnutosti i saradnje u Evropi. Tito je zasluživao veliko poštovanje i zbog hrabrih borbi koje je vojevao – prvo protiv okupatora, zatim protiv Staljinovih pokušaja da sve podvede pod svoju komandu – ali i zbog energičnog pokušaja da stvori jednu modernu, federalnu državu, što je takođe bilo u interesu stabilnosti na Sredozemlju…"

Mnogo oštrije nego napomenom o "feudalizmu" Brant je Tita i njegovu okolinu opisao u jednom feljtonu koji je izašao u nemačkom časopisu "Špigl". Kao savetnik za štampu i kulturu naše ambasade u Bonu zahvaljujući prijateljima u redakciji dobio sam taj tekst daleko pre objavljivanja. Odmah sam ga preveo i dao svom ambasadoru Budimiru Lončaru.

"Tito bi se rastužio zbog toga", konstatovao je, "da li neko može da ga nagovori da promeni te rečenice?"

Rekoh, ako iko, onda Leon Davičo, koji je u međuvremenu postao visoki funkcioner UNESKO-a u Parizu. Na Lončarevu molbu je o svom trošku doleteo u Bon, razgovarao sa Brantom, ali on nije prihvatio, rekao je da bi bilo upadljivo da menja rukopis koji je već predao.

"To moramo da javimo Beogradu!", rekoh ambasadoru.

"Ne bi valjalo da mi izvestimo o nečem tako neprijatnom", odgovorio je i smislio da rukopis doturi dopisniku zagrebačkog lista "Vijesnik" Đorđu Zelmanoviću. Sad je Zelmanović dotrčao do nas da nam javi što smo već znali, ali Lončar se pretvarao kao da prvi put čuje i upozorio ga:

"Valjda znaš da to ne smeš da objaviš?"

"Pa, da… A šta da radim?"

"Odleti prvim avionom u Zagreb i daj to drugu Bakariću. On će biti veoma zadovoljan tobom, jer si unapred saznao šta je Brant napisao o drugu Titu!"

Meni je posle objasnio: "Neka Bakarić odluči da li će da kaže Titu ili ne. Važno je da smo se mi rešili problema…"

Diplomate baš kao i novinari vole da nešto saznaju prvi i da to prvi saopšte svojim pretpostavljenima. Ambasador Lončar ipak je više voleo da slavu ubere žurnalista, da on ne bi Titu javio nešto neprijatno. Ne znam da li je Tito ikad pročitao taj Brantov tekst, ali znam da su se sretali i posle toga i veselo raspravljali o svojim kučićima, vinu i drugim važnim i nevažnim temama.

Promociju nemačkog prevoda svoje knjige Titov prevodilac imao sam 2008. godine u centrali Socijaldemokratske partije Nemačke u Berlinu, poznatoj pod imenom "Kuća Vilija Branta", pod velikim kipom Vilija Branta. Knjigu i mene predstavio je Egon Bar, poslednji živi prijatelj iz neposrednog Brantovog okruženja. Na tom mestu potpisujući svoju knjigu bio sam svestan da se opraštam od najdelikatnijeg, pa rekao bih, najčestitijeg, najiskrenijeg državnika i političara koga sam imao sreću da upoznam.