Nisam ni znao da je prošlo dvadeset godina, ali pre nekoliko dana me stopira čovek, bivši kapetan JNA, ispadne da smo bili 500 metara jedan od drugog u Vukovaru. Dva sata do Beograda smo pričali samo o tome, i na kraju smo se pitali šta smo tamo uopšte tražili.

Da sam bio u Beogradu kada je stigao poziv, zapalio bih prema najbližoj granici. Ovako, kurvinski su podelili pozive kada je bila preslava u mestu, vašar, dođe cela familija, mi studenti, svi se skupe. Moj drug radio je u vojnom odseku, javio mi je telefonom da dolaze po mene i rekao mi je da ne idem na autobusku stanicu jer su se i tamo već uputili, ali već su našli tri moja školska druga, i šta sad? Malo mesto, pokupili komšije i familiju, doveka se pamti ko nije otišao, a i tih nekoliko koji nisu već su bili zbrisali u inostranstvo.

Bio sam tamo četiri meseca dvadeset i dva dana, tenkista. Najteže čega se sećam je bilo kada je sve stajalo. Pogine čovek sa kojim si jeo i pio, ulica pod paljbom, on leži mrtav i trune sedam dana, a mi ga gledamo. Jednog ranjenog nismo mogli da izvučemo četiri dana, ja sam mu na kraju ušio šesnaest kopči na nozi, srećom ostala mu je noga čitava. Bilo je gadno i kada mi je poginuo vozač, klinac, nije još imao ni punih osamnaest godina, bio je redovan vojnik.

Svakakve je bagre bilo, oni takozvani dobrovoljci, teritorijalci, ovo što pišu da se radilo je mali deo onoga što je stvarno bilo. Znaš ono kada se ne vole ljudi u selu, pa neko misli šta bi radio komšijama, samo da mu neko da vlast. E, onda mu neko da vlast, i to sa oružjem. Odvodili su ljude, ubijali, pljačkali, a niko ih ništa ne pita jer imaju oružje. JNA je davala neku platu nama rezervistima, neke dnevnice. Kada sam poslednji put pošao na ovu stranu preko Dunava, svaku paru sam istresao iz džepova i bacio, nisam želeo ništa iz rata da ponesem.

Od tada ne sanjam ništa i moram da budem mrtav umoran da bih zaspao. Deset godina sam spavao sa vokmenom na ušima, sada moram da čujem radio ili televizor, ne mogu da zaspim u tišini. Budim se usred noći bar po tri, četiri puta nedeljno. Popušim cigaru, gledam TV, onda ponovo zaspim. Nisam nervozan kao ranije, ali kad puknem teško se obuzdam, i to puknem zbog neke gluposti.

Idem često u Hrvatsku, poslom u Zagreb, Split, nisam imao nikakvih problema, pet posto budala ima svuda, a normalni ljudi su normalni ljudi. Sedim sa kolegom Hrvatom na Jelačića placu, radimo u istoj stranoj firmi, ja ovde, on u Zagrebu. Ispostavi se da je i on bio mobilisan kada i ja, samo na drugoj strani. Normalno smo razgovarali o tome, obojica smo bili uvučeni u rat, i većina njih misli da su zajebani kao i mi. Često sam razmišljao šta da kažem deci ako me jednog dana budu pitala o svemu, ali valjda ih neće zanimati. Teram ih da uče strane jezike, ako bude zdravlja i para probaću da ih pošaljem bar godinu dana u srednjoj u inostranstvo, pa neka se posle snalaze po svetu. Biće mi teško, ali voleo bih da ne žive ovde.