“Nemoj. Nemoj. Nemoj”. To je poručio američki predsednik Bajden ruskom predsedniku Vladimiru Putinu nakon pitanja novinara TV mreže CBS šta bi rekao Putinu u slučaju da razmatra korišćenje nuklearnog oružja. Bajden je dodao: “To bi promenilo rat kao ništa dosad, kao ništa od Drugog svetskog rata”.

U govoru 21. septembra u kojem je odobrio delimičnu mobilizaciju u zemlji, ruski predsednik Putin, govoreći o krajnjim, pa i nuklearnim opcijama, odgovorio je Bajdenu u pokeraškom stilu: “Verujte mi, to nije blef”.

I ove dve rečenice sasvim dovoljno ilustruju koliko je tokom 2020-ih došlo do značajnih doktrinarnih pomeranja, a 2022. u tome je postala prekretnica, pa sada možda živimo u novom svetskom poretku, u kome je promenjen odnos prema ratu uopšte. Moglo bi se čak reći da budućnost pripada ratu, a da nuklearni entuzijazam dospeva u doba “nove mladosti”. Jasno je da se “veliki rat” polagano vraća na listu opcija za rešavanje međunarodnih sporova i stoga diskusija o mogućnosti nuklearnog sukoba postaje izuzetno aktuelna, prelazeći sa spekulativnih razmatranja na praktičnu ravan.

Ako je ranije bilo kakva debata o stvarnoj upotrebi nuklearnog oružja bila tabu, sada se u potpunosti raspravlja o upotrebi njegovih taktičkih opcija za direktno rešavanje vojnih zadataka. Jedine opcije koje ostaju tabu su eventualni direktni napadi na velike gradove ili eksplozija termonuklearne bombe na velikim visinama sa ciljem da potpuno onesposobi elektronske uređaje.

ZASTARELI MODELI

Modeli nuklearnog razoružanja ili nuklearnog odvraćanja osmišljeni su za konfrontaciju dveju hladnoratovskih supersila – Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država, dok su nuklearni potencijali Francuske i Velike Britanije smatrani kao dodatak američkim. U novom veku, situacija se menja: prvo, Kina će postati vodeća nuklearna sila i drugo, ne mogu se zanemariti “male zemlje”, od kojih neke već mogu da se takmiče sa “velikom petorkom”. Ako govorimo o maksimalnoj snazi eksplozije postignutoj tokom podzemnih testova, onda su po ovom parametru iza Pjongjanga ne samo Delhi i Islamabad, već i Pariz i London. Istovremeno, arhitektura nuklearnog odvraćanja postaje složenija i ne uključuje samo bipolarne opcije. Može se, naravno, reći da se Indija i Pakistan uglavnom međusobno odvraćaju, ali indijsko nuklearno oružje takođe je sračunato na Severnu Koreju. Posebno se izdvaja izraelski model, kada se odvraćanje sprovodi protiv brojnih neprijateljskih suseda, čiji kombinovani vojni potencijal može premašiti izraelski i čiji je demografski i ekonomski potencijal znatno superiorniji, ali protivnici nemaju nuklearno oružje.

Pretpostavka u korist nuklearnog širenja počiva na pacifikujućim efektima nuklearnog oružja. Kao što tvrdi Kenet Volc u najpoznatijem stavu u korist širenja nuklearnog oružja, “njime će promovisati mir i ojačati međunarodna stabilnost”. Pošto nuklearno oružje u velikoj meri povećava troškove i rizike od rata, ono izaziva oprez u ponašanju država i značajno smanjuje verovatnoću pogrešne procene. Ratovi između nuklearnih država postaju jednostavno previše opasni za vođenje. Snagu ovog argumenta umnogome pojačava iskustvo Hladnog rata, u kojem su dva ogorčeno suprotstavljena protagonista izbegavala rat skoro pola veka uprkos brojnim krizama i provokacijama.

Ako nuklearno oružje pouzdano izaziva mir, onda nuklearno oružje u Ukrajini, Iranu ili bilo kojoj drugoj državi, u tom slučaju, nije samo prihvatljivo, već i poželjno, jer stabilizuje situaciju koja bi inače mogla da se pretvori u sukob. Ali, postoji niz razloga da se postavi pitanje da li će nuklearno oružje unaprediti mir i stabilnost u svim uslovima i okolnostima.

SENKA “DUGOG MIRA”

Hladni rat je, u stvari, bio “dugi mir”; i pored svih tenzija i kriza posleratne ere, izbegnut je rat između SAD i Sovjetskog Saveza. Rašireno je verovanje da je nuklearno oružje značajno doprinelo ovom ishodu.

Ali, pohvale “dugom miru” uvek se fokusiraju na niz drugih objašnjenja, uključujući stabilnost stvorenu postojanjem bipolarnog međunarodnog poretka i bukvalnu izjednačenost vojne moći između dva protagonista u Hladnom ratu. U najopsežnijoj analizi “dugog mira”, Džon Luis Gadis identifikuje čak sedam faktora koji su doprineli stabilnosti hladnoratovskog sistema. To uključuje bipolarnost; izuzetnu ekonomsku i geografsku nezavisnost Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza jedne od druge; postojanje unutrašnjih struktura na obema stranama koje, bez obzira na njihove druge zasluge ili mane, nisu narušile međunarodni mir i stabilnost; posedovanje nuklearnog oružja; obostrano iskorišćavanje naprednih izviđačkih tehnologija koje su smanjile rizik i strah od iznenadnog napada; ideološka umerenost protagonista Hladnog rata u preferiranju međunarodnog poretka u odnosu na ideološku čistoću; i evoluciju implicitnog skupa pravila za ponašanje supersila.

Slika nuklearnog rata kao zagarantovanog međusobnog uništenja dve vodeće supersile, pa čak i čitave civilizacije, bila je određena, prvenstveno, količinom nuklearnog naoružanja koje su SSSR i Sjedinjene Države imali tokom Hladnog rata. Sam rat bio je integrisan sa slikom njegovih posledica teorijom “nuklearne zime”, koju su paralelno razvili akademik Mojsijev i Sagan, čime su dramatično predstavljene posledice upotrebe nuklearnog oružja, da bi političari, u strahu od mogućeg uništenja planete, uopšte odustali od njegovog korišćenja. Tako je nuklearno oružje formiralo sliku oružja apokalipse, čija bi upotreba izazvala takve posledice da bi bilo bolje to ne činiti.

KRIZA KOMPETENCIJA

U 21. veku ove kalkulacije počele su da se dovode u pitanje, a klatno je počelo da se ljulja u suprotnom smeru: strah od nuklearne zime zamenjen je argumentima da nuklearni napad ne vodi nužno uništenju čitavih država. Zbirka teza ove grupe uključuje argumente da supersile nemaju toliko bojevih glava kao ranije, pa je scenario “nuklearne zime” tehnički neizvodljiv, kao i hipotetičku ideju da savremeni raketni odbrambeni sistemi mogu da zaustave neprijateljsko nuklearno oružje – što stvara iluziju da možete da lansirate nuklearno oružje i izbegnete odmazdu.

Ovo uključuje i tridesetogodišnje odsustvo velikog rata, zbog čega je strah od njega u glavama političara počeo da se raspršuje, uz istovremenu “krizu kompetencija” – smanjenjem profesionalizma odlučivanja.

Pored toga, postoji stanovište da se nuklearno oružje postepeno uklanja sa vrha piramide automatizovanim borbenim sistemima, koji ne uključuju samo bespilotne letelice. Konačno, širenje nuklearne energije stvorilo je novu vrstu pretnje povezane sa eksplozijom nuklearne elektrane kada je napadnuta konvencionalnim oružjem. I mada takva eksplozija neće imati sve štetne posledice upotrebe nuklearnog oružja, budući da je bliža “prljavoj bombi”, njene posledice su ipak uporedive, posebno dugoročne.

Kao rezultat toga, ako je bilo kakva upotreba nuklearnog oružja ranije bila tabuizovana, sada se u potpunosti raspravlja o upotrebi njegovih taktičkih opcija za direktno rešavanje vojnih zadataka.

U širem smislu, reč je o pojavi strategija poput one koju su američki mediji nazvali “krvavim nosom”: upotreba ultra-malih punjenja i ultraprecizne konvencionalne municije, u nadi da protivnik razmišlja racionalno i da neće odgovori na ultra-malu eksploziju celim nuklearnim arsenalom.

Uzevši sve to u obzir, kada se govori o hipotetičkom scenariju nuklearnog sukoba, mogu da se navedu tri scenarija. Prvi je klasična verzija, kada se nuklearno oružje koristi protiv gradova ili strateških objekata, kao u stara vremena. Druga opcija je da se nuklearno oružje koristi u obliku taktičkog nuklearnog oružja. Ona još nije razvijena i počiva na pitanju na kojim teorijama borbenih dejstava može da se koristi za postizanje efekta koji se ne može postići konvencionalnim naoružanjem. Na evropskom terenu operacija, jednostavno nema takvih objekata.

Treću vrstu nuklearnog sukoba mnogi ne doživljavaju kao direktan nuklearni rat, ali može da dovede do njega: govorimo o upotrebi “radiološkog oružja”, bilo da je u pitanju prljava bomba ili eksplozija nuklearne elektrane, kao što se prethodnih meseci intenzivno raspravljalo o sudbini nuklearne centrale u Zaporožju. Upotreba ovih sredstava protiv nuklearne sile može dovesti do nuklearnog odgovora i početka nuklearnog rata punih razmera pa je, prema tome, ovo vrlo verovatno nulti potez. Grubo govoreći, u okviru totalnog rata, zemlja koja uvidi da više ne može da pobedi može se odlučiti da “izgubi pevajući”, odn. da oteža neprijatelju razvoj okupiranih teritorija što je više moguće.

NOVA REALNOST

Situacija kada stara pravila više ne funkcionišu, a nova još nisu formirana, upućuje rukovodstva niza zemalja na ideju kako je najbolji način da se odupru nuklearnoj sili tako što bi postigle puni suverenitet razvojem sopstvenog nuklearnog oružja.

Upravo je ova, 2022. godina, pokazala promenjen stav prema neširenju nuklearnog oružja. Za to može da se uzme primer Severne Koreje. Glasanje u SB UN 26. maja 2022. godine, kada su Ruska Federacija i Kina stavile veto na još jednu rezoluciju o sankcijama SAD Severnoj Koreji, otpočelo je potpuno novi trend. Ranije su Moskva i Peking mogli da raspravljaju sa Vašingtonom o merama sankcija kao odgovoru na sledeći korak Pjongjanga u razvoju sopstvenog nuklearnog raketnog programa, ali sama ideja da novo lansiranje ili testiranje znači novu rundu sankcija nije nikada dovedena u pitanje.

Na pitanje da li bi zapadne zemlje rizikovale da se tako aktivno mešaju u libijske poslove 2011. da Libija nije predala svoj nuklearni program, recimo, postoji nekoliko odgovora. Oni uključuju i dilemu da li bi se invazija možda dogodila ranije prema “iračkom modelu” ili se uopšte ne bi dogodila, ali upravo su iz takvog razvoja međunarodne situacije u Pjongjangu zaključili da ništa bolje ne štiti od “libijskog” ili “iračkog” tipa operacija od nuklearne bombe.

Istovremeno, zemljama kao što su Japan i Republika Koreja, ako postoji politička volja i ne postoje spoljne prepreke, nuklearno oružje bilo bi na raspolaganju za godinu i po ili dve godine. Nuklearna industrija već postoji, kao i tehnološka i inženjerska baza. Trenutno je južnokorejska nuklearna bombe više fantazija i lakše je zamisliti razmeštanje američkog nuklearnog naoružanja na južnom delu poluostrva. U slučaju američkog izolacionizma, ova opcija postaje realnija. Ne treba zaboraviti da je prvi pokušaj Južne Koreje da proizvede nuklearno oružje usledio zbog straha da će SAD početi da se usaglašavaju s Pekingom i da će napustiti Seul.

U ovakvim okolnostima, mora se reći da je politika bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa “Amerika pre svega” u sebi sadržala do sada najsnažniju “skrivenu dozvolu” širenja nuklearnog naoružanja. Isto značenje imao je i stav da svako mora da odgovara i plaća za svoju odbranu, kao i američko istupanje iz nekoliko sporazuma o ograničenju nuklearnog naoružanja sa Rusijom. Sve ovo, pored ostalih razloga, doprinelo je sadašnjem stanju u Ukrajini, gde je ukrajinska najava o proizvodnji nuklearnog oružja u Kremlju shvaćena kao poslednja kap koja je prelila čašu tolerancije prema procesima u toj zemlji.

Na sličan način Putinova teorija suvereniteta kompatibilna je s Trampovim idejama o američkom “neoizolacionizmu” i suštinski vodi kao istom stavu prema širenju nuklearnog oružja. Ruski predsednik nedavno je ponovo naglasio važnost državnog suvereniteta, koji on inače smatra vrhovnom političkom i državnom vrednošću. “Svet se menja i to drastično. Da bi težio ka tome da postane lider u čemu god, bilo koja zemlja, narod ili etnos treba da osigura svoj sopstveni suverenitet jer međustanja nema. Ili je zemlja suverena ili je kolonizovana”, tvrdi ruski predsednik. On polazi od toga se suverenitet u savremenom smislu sastoji iz nekoliko komponenti, gde vojno-politički suverenitet podrazumeva donošenje suverenih spoljnopolitičkih i unutrašnjih odluka kako bi se osigurala sopstvena bezbednost.

OPCIJE ODVRAĆANJA

Iz oba stava proizilazi da je širenje nuklearnog naoružanja mogućno i da mu se, u krajnjoj liniji, nijedna od ove dve meganuklearne države neće drastično suprotstaviti. Naravno, u takvoj situaciji klasični modeli odvraćanja ne funkcionišu, kako zbog velikog broja učesnika, tako i zbog razlike u njihovim potencijalima. Štaviše, ako je ova razlika velika, onda se minimalne i pouzdane opcije odvraćanja pokazuju kao realne i dovoljne.

Minimalno odvraćanje podrazumeva da neprijatelj ima određeni nivo nuklearnog naoružanja i “može da pokuša da odgovori”, gde je naglasak na “pokušaju”. Verovatnoća je mala, ali se ipak mora uzeti u obzir. U ovoj fazi, zemlja koja računa na odvraćanje postaje ranjiva jer, pod određenim političkim uslovima, napadačka strana može smatrati preventivni udar “manjim zlom”.

Potencijal za uzvratni udar, stoga, mora da se uveća, pa je sledeći nivo “pouzdano odvraćanje”, pri čemu je verovatnoća uspešnog odgovora toliko povećana da više ne može da se zanemari. Ovo obično pretpostavlja da posednik nuklearnog oružja već ima projektil sposoban da protivniku nanese neprihvatljivu štetu.

U ovom kontekstu, američki stratezi, recimo, ne mogu da zanemare da će severnokorejski projektil dospeti do kopna SAD, čak i ako se verovatnoća kreće oko procenta ili delića procenta, jer ako se to dogodi, posledice napada će poništiti bilo kakvu političku korist od sukoba. To znači da nije važno koliko Severna Koreja ima projektila. Ako ne postoji apsolutna mogućnost da ih sve presretne i uništi, Vašington bi trebalo da razmisli kako da reši problem Severne Koreje nenasilnim metodama. Tu je i koren Trampovih pokušaja pomirenja sa Kim Džong Unom.

Čak i ako se kao rezultat takvog rata cela teritorija Severne Koreje pretvori u radioaktivne ruševine, ali da Pjongjang uspe da izvede bar jedan uspešan nuklearni napad na američku metropolu, SAD neće biti u stanju da proglase pobedu pošto će nivo njihovih gubitaka biti društveno neprihvatljiv.

Ipak, scenariji koji direktno ocrtaju nuklearni sukob u kratkoročnom i srednjoročnom periodu, uslovno do 2025. godine, još uvek su relativno klasični.

OPCIJE SUKOBA

Prvi tip sukoba, kao rat punih razmera između nuklearnih sila, čini se najmanje verovatnim jer on zahteva veći nivo eskalacije tenzija, a sukob između zemalja velike petorke može da se razvije u zavisnosti od okolnosti. Dakle, američko-kineski rat bi mogao da bude rezultat američke pomoći Tajvanu ako američko povlađivanje kursu nezavisnosti Tajvana dovede do “nasilnih mera za sprečavanje otcepljenja”. U ovom slučaju, međutim, direktna eskalacija je verovatna samo ako američke trupe koje pomažu Tajvanu budu izložene kineskim napadima.

Još jedan direktan scenario je u opticaju ako kineski napad na Tajvan bude podstaknut razmeštanjem američkih vojnih kapaciteta na ostrvu. Razmeštanje američkih trupa na Tajvanu jedna je od “crvenih linija”, koje je kineska strana naglasila u razgovorima na ekspertskom nivou. Istovremeno, Pentagon više ne veruje da će se ovakvo raspoređivanje američkih snaga smatrati nedvosmislenim prelaskom “crvene linije”, imajući u vidu da je prisustvo američkih vojnih savetnika na ostrvu zvanično priznao šef Tajvana Cai Ingven. Sami Tajvanci su, međutim, u trenutku takvog priznanja naglasili da nije reč o stalnom garnizonu ili vojnoj bazi.

Istovremeno, u okviru logike “obuzdavanja” Kine, Amerikanci i njihovi saveznici razmatraju mogućnost razmeštanja raketnih odbrambenih sistema, raketa kratkog i srednjeg dometa, kao i sopstvenog nuklearnog naoružanja u regionu. Ideju o razmeštanju američkog nuklearnog oružja u Japanu, posebno, izneo je bivši premijer Šinzo Abe neposredno pre svoje smrti. Pošto su Sjedinjene Države još od Hladnog rata Tajvan smatrale svojim “nepotopivim nosačem aviona” kod kineske obale, ne može se isključiti mogućnost da u nekom trenutku Vašington i/ili Tajvan dođu na ideju o razmeštanju raketa, protivraketnih sistema ili čak i samih bojevih glava na ostrvu. U ovom slučaju, ponavljanje gotovo doslovnog analoga Kubanske krize je neizbežno, i to u mnogo opasnijoj verziji.

Do slične varijante rusko-američkog sukoba moglo bi doći ako SAD počnu da razmeštaju vojne baze sa ofanzivnim naoružanjem ili protivraketnim odbrambenim sistemom na teritoriji bivših zemalja Zajednice Nezavisnih Država. Sadašnji sukob u Ukrajini predsednik Bajden je odbacio kao dovoljan razlog za nuklearni sukob s Rusijom, ali u određenim okolnostima, ni on nije nemoguć.

Ipak, verovatnoća sukoba prvog tipa ne tiče se pripadnika “velike petorke”, već ostalih nuklearnih država. Tako se, na primer, može zamisliti situacija u kojoj se, iz nekog razloga, Turska ili neka druga islamska država uključi u izraelsko-arapski sukob, pri čemu poseduje dovoljno mornarice da napadne Izrael sa mora. Protiv takvog protivnika konvencionalne snage možda neće biti dovoljne i moraće da pribegnu nuklearnom oružju.

Ovi scenariji imaju još jednu izuzetno neprijatnu posledicu. U slučaju da se izvrši preventivni udar na dovoljno veliku državu i kao rezultat napada njen potencijal bude samo delimično onesposobljen, a politički sistem u celini nastavi da funkcioniše u prethodnom obliku, odlučnost vlade, elita i društva da i dalje imaju na raspolaganju nuklearno oružje ili saveznike sa nuklearnim oružjem samo će se povećati. A kada se na ovo priroda faktor revanšizma i mržnje koji će da naraste kao rezultat vojnog sukoba, svaki prekid vatre smatraće se ne mirom, već primirjem, koje omogućava pripremu za “novu rundu”, u kojoj bi bilo neophodno da se na bilo koji način dostigne mogućnost upotrebe nuklearnog oružja.

Slična situacija, na primer, može nastati u slučaju izraelskog preventivnog udara na Iran. Uzimajući u obzir geografski faktor, kao i red veličina, veći broj stanovnika Irana, ako deluje sam, Izrael verovatno neće imati šanse da uništi svog neprijatelja.

A čak i da ne deluje sam, ako je cilj Tel Aviva i Vašingtona da obezbedi Izrael nakon što je udar već zadat, jedini način da se to garantuje jeste da se potpuno porazi Teheran i da se sadašnja vlast promeni u neku drugu, prijateljsku prema Izraelu i SAD. U suprotnom, Iran će biti oslabljen samo za neko vreme, ali će želja Teherana da dobije nuklearno oružje i uništi “cionistički režim” biti mnogo veća.

Rat u Ukrajini vodi se između nuklearne i nenuklearne države, ali pitanja nuklearnog sukoba su na dnevnom redu od njegovog početka. Ne bi se reklo da je on proizveo direktnu pretnju upotrebe nuklearnog oružja, ali je stvorio uslove da se o njegovoj upotrebi razgovara gotovo bez ikakvih rezervi, kao da je to sasvim obična stvar. I u tome je njegova najveća opasnost – jer može da stvori utisak da je upotreba nuklearnog oružja prihvatljiva i moralno i vojnički.