Vojska Srbije uskoro treba da počne da koristi dva višenamenska helikoptera Mi-17, što će biti prvi vazduhoplovi uvedeni u upotrebu od 1992. godine, kada je tadašnje RViPVO nekadašnje jugoslovenske federacije preuzelo poslednje primerke aviona domaće proizvodnje.

Mil Mi-17 (poznat i kao Mi-8MTV, NATO naziv ‘Hip’, u VS označen kao HT-48 – ‘helikopter transportni’) nastao je razvojem transportnog helikoptera Mi-8. Proizveden je u više od 12.000 primerka u različitim varijantama i važi za najpopularniju i najsvestraniju letelicu u svojoj kategoriji. Jugoslovensko RViPVO je počevši od kraja šezdesetih do početka osamdesetih nabavilo 90 helikoptera starije varijante Mi-8T (lokalno označen HT-40), od kojih preostali primerci još uvek čine okosnicu transportne helikopterske flote srpskog vazduhoplovstva. Danas se Mi-17 proizvode u fabrikama u Kazanu i Ulan Udeu u Ruskoj Federaciji i licencno u Kini. U poređenju sa "starijim bratom" Mi-8, Mi-17 je vizuelno skoro identičan (jedina na prvi pogled primetna razlika je repni rotor koji je postavljen sa leve umesto sa desne strane). Izmene su urađene ‘ispod haube’ i sa novim, snažnijim motorima i savremenijim elektronskim uređajima, Mi-17 robusna je i pouzdana letelica koja je primenu našla na svim kontinentima u širokom spektru poslova: od vojnog preko putničkog do humanitarnog transporta, traganju i spasavanju, izvlačenju ranjenika, gašenju požara, podršci specijalnim snagama ali i borbenim dejstvima za koje potrebe se može naoružati, najčešće sa mitraljezima na vratima, lanserima nevođenih raketnih zrna kalibra 57 mm ili navođenih protivoklopnih raketa. Zanimljivo je da je jednoj stranoj vojnoj delegaciji prilikom prezentacije ponude srpske vojne industrije prikazan i Mi-17 na koji je montirana televizijski vođena raketa – još uvek u fazi razvoja – "Grom-B", kao i lokalno razvijen podvesni kontejner sa mitraljezom 12,7 mm.

Dva helikoptera Mi-17 su, uz dve "leteće topovnjače" Mi-24 nabavljeni za potrebe Jedinice za specijalne operacije (JSO) 1997, odnosno 1998. godine prilično nekonvencionalnim kanalima i, kako prenosi agencija Beta, "njihovo poreklo nikada nije u potpunosti razjašnjeno, ali su u literaturi kao zemlje iz kojih su nabavljeni najčešće pominjane Ukrajina, Azerbejdžan i Tadžikistan". "Misterija verovatno neće biti rasvetljena jer je nabavku za JSO obavio Resor državne bezbednosti, čiji operativci ‘nisu sačuvali račun’", navodi Beta uz informaciju da su ova dva helikoptera proizvedena 1987. i 1991. godine u bivšem SSSR. Zanimljivo je da se u spisima haškog tribunala sa suđenja Slobodanu Miloševiću, u delu gde se istražuju putevi novca za finansiranje aparata vlasti u Srbiji i njegovih delova, pominje "nabavka dva helikoptera Mi-17V (serijski brojevi 3532422319632 i 35324215211434) po ugovoru 03B/97, UCE – 16.1-69K/KE DD 30/10/97 i pismu 194 DD 14/1/98". O ovim helikopterima, kao i o drugim vazduhoplovima koje je JSO koristio za svoje operacije na području bivše SFRJ, "Vreme" je pisalo u broju 640 iz aprila 2003. Po povlačenju iz upotrebe zbog isteka resursa i rasformiravanja JSO-a koji su se desili nekako istovremeno, helikopteri su predati vojsci (tada još uvek Srbije i Crne Gore) i 2006. je odlučeno da se remontuju i uključe u sastav vazduhoplovstva sredstvima iz Nacionalnog investicionog plana. Tih 30 miliona evra za remont "migova 29", "antonova 26", tri starija Mi-8, dva Mi-24 i dva Mi-17 praćen predstavnicima medija uključujući i potpisnika ovih redova, na batajnički aerodrom "doneo" je ministar ekonomije Mlađan Dinkić ("Vreme" 820; Hej, vojnici, vazduhoplovci, čelična krila naše armije) i uz velika kašnjenja, poništene tendere, direktne pogodbe, probleme sa PDV-om i ostale uobičajene atribute poslovanja na ovim prostorima skoro svi vazduhoplovi sa tog spiska su remontovani, osim "topovnjača" Mi-24.

"Sedamnaestice" su dodeljene 138. mešovitoj transportnoj avijacijskoj eskadrili sa aerodroma Batajnica i upisane u vojne papire pod brojevima 12550 i 12551. Još uvek je na čekanju početak njihove upotrebe, prema nezvaničnim informacijama zbog nepostojanja posada u VS za letenje na ovim helikopterima. Bilo kako bilo, prvi vazduhoplovi koje je srpska avijacija dobila u skoro dve decenije nabavljeni su prvobitno ne za potrebe vojske, već za paravojne jedinice – što naravno nimalo ne umanjuje njihov značaj za ViPVO u trenutku kada se transportni helikopteri mogu izbrojati na prste.