Pismo čitateljke "Vremena" Dragane Tomić "No way, Jose" ukazuje na potrebu da se problemu nevažećih glasačkih listića posveti još malo pažnje. Najpre, premda ne i najvažnije: tekst je zbrkan, protivrečan, nejasan, nervozan… ali upravo ta svojstva govore o kakvoj je konfuziji reč kod dobrog broja građana ovdašnjih. Zbrku, međutim, u ovom slučaju ne proizvode političari, već teoretičari i komentatori.

Vesna Rakić Vodinelić pokazala je (videti sajt "Peščanika") da u juridičkom smislu nevažeći listići ne proizvode nikakav učinak, ali ostaje pitanje političke delotvornosti (ne)činjenja kakvo je, dakle, odlazak na glasanje da bi se precrtavanjem glasačkog listića on načinio nevažećim, čime se, prema zagovornicima ovakvog (ne)delanja, političkim akterima šalje jasna i ultimativna poruka da odstupe (buzz off, rekao bi Roberto Benjini). Problem je, međutim, što je smisao poruke sve samo ne jasan, odnosno čin precrtavanja listića ne proizvodi, niti zbog svoje unutrašnje protivrečnosti može da proizvede, bilo kakav politički učinak. U pravilima igre, naime (a demokratija je poštovanje pravila igre), nigde ne stoji da precrtani listić – da bilo koja količina precrtanih listića – znači bilo šta bilo kome, i tu je kraj priče. Utoliko je čudnije što Vesna Rakić, posle precizno vođenog teksta, nije izvukla zaključak koji nalaže kako pravnička tako, u ovom slučaju, i politička logika, nego je ostavila da stvar lebdi u maglovitoj zoni navodne neodlučivosti.

Unutrašnja protivrečnost predložene taktike precrtavanja glasačkih listića u tome je što se izlazi na glasanje da se ne bi glasalo (da bi se neglasalo). Na glasanje izlaziš da bi se tvoj glas čuo u javnosti, inače zašto bi, kog vraga, uopšte izvodio svoje telo i svoj glas iz privatnosti doma? Lukava taktika, međutim, kaže: izađi, ali budi tih, nemoj da se tvoj glas čuje. Možda ćeš, nastavljaju zagovornici precrtavanja, tako da ih zezneš, te nesposobne političare. Apsurd bi se mogao i ovako izraziti: politika kao aktivno delovanje u javnom prostoru sprovodi se nedelovanjem u javnom prostoru. Ili: politika kao permanentna odbrana javnog prostora sprovodi se neučestvovanjem u odbrani toga prostora. Što, dabome, obesmišljava ne samo čin glasanja, već i postojanje javnog prostora. Ako je javni prostor, dakle politički prostor – prostor vidljivosti, zagovornici strategije precrtavanja predlažu nevidljivost kako bismo bili vidljiviji.

Naravno da ima političkih situacija koje podnose paradoks: svi koji se devedesetih godina nisu odazvali na poziv da učestvuju u Miloševićevim ratovima postupili su kao politička bića i radili su za dobrobit sopstvene zemlje bez obzira na retoriku ugroženosti i logiku opsadnog stanja. U tom slučaju su nečinjenje i bekstvo od vojne obaveze bili politički činovi sve i da su pravdani pukim kukavičlukom. U ovom slučaju, međutim, postavka je potpuno drugačija. Odustajanje od aktivne uloge u političkom životu, dakle odustajanje od zaokruživanja kandidata, predlaže se zbog neimanja političkih opcija koje bi zadovoljile – ovde bi valjalo obratiti pažnju – one koji rečenu taktiku predlažu. Što, u međuvremenu, gotovo polovina glasačkog tela zna za koga bi glasala i što predložena taktika ide naruku upravo suprotnoj, konzervativnoj struji – nema veze. U stvari, ima veze, ali naknadno (udarac šakom po čelu, čuđenje, zapitanost, dilema…), tek kada je genijalna ideja o precrtavanju listića puštena u javni prostor sa idejom, valjda, da se taj prostor privatizuje kako bi bio što javniji, šta li…

Da je čitateljka "Vremena" pažljivije pročitala drugi tekst Teofila Pančića (premda je i prvi bio sasvim dovoljan), mogla je da pronađe odgovor na svoje dileme. Naime, taktika precrtavanja počiva na jednom mesijanskom momentu: primiri se, otkaži poverenje trenutnim elitama, nemoj da dripcima daš glas, strpi se i, kad-tad, nekad, jednom, u nekakvoj budućnosti, pravi će se čovek pojaviti, ukazaće se mesija, spasitelj, doći će nam prava demokratija (a ne ovo)… E tada izađi, tada ga podrži, dočekaj ga, takoreći. To kaže i čitateljka "Vremena" upotrebljavajući karakteristično "neko" (tko?): neki će se pametni ljudi aktivirati, neko će se pojaviti, neko će odreagovati, samo da izroni, da se pojavi, da se ukaže, samo da mi, u međuvremenu, dok se taj neko ne nakani, precrtamo listiće, pa će on će da iskoči (iz bića naroda? iz glasačke kutije? iz frižidera?) kao ona cerekava figurica sa kapom dvorske lude, na federu. Jedino što u ovom opisu ne valja jeste to što svi oni koji obigravaju oko glasačke kutije – providne, uostalom, što iščekivanje čini još apsurdnijim – više podsećaju na figuricu koju prizivaju, no na građane. Ama se bez njih, bez građana, bez njihove aktivne uloge u političkom životu – koliko god da je on, politički život to jest, u međuvremenu slabo privlačan – nikakva figura i niotkud neće pojaviti.

Ta neobična pojava da (nestrpljivo) očekujemo pravu demokratiju, istinsku demokratiju, demokratiju koja će (tek) doći, demokratiju koja zaslužuje to ime, a ne ovo što imamo, nije nova, uopšte. Nisu joj odoleli antički mislioci. I oni su bili vrlo nezadovoljni stanjem stvari. Ni Ruso joj nije odoleo. I on priziva nekakvu pravu demokratiju, jer mu se postojeća nešto ne dopada (Društveni ugovor, knjiga treća, glava IV, str. 74-75 našeg prevoda). I kao da je bio potreban jedan Derida da bi tu stvar malo razjasnio i primetio kako je demokratija uvek u dolasku, kako ona, ta prava, istinska demokratija jeste horizont našeg očekivanja bez kojeg nema istinske i prave demokratije, odnosno naša demokratija, sada i ovde, jeste taj horizont očekivanja koji se pomera kad god mu priđemo, ali on jeste tu, te je naša demokratija i istinska i prava, podložna beskonačnim korekcijama. Ta istinska i prava demokratija isto je što i javni, politički prostor koji se svakodnevno, naročito na izborima, ima braniti aktivnim učešćem građana, a ne fantaziranjem o precrtanom glasačkom listiću. Dokle god ima izbora, makar on i ne bio savršen (a nijedan izbor nije savršen, kao što nema savršene demokratije), ima slobode.