Velika vojska – veliki problem; mala vojska – ništa manji problem. Tako otprilike izgleda situacija sa viškom "vojnih objekata", kako se to nekada zvalo, u celoj bivšoj Jugoslaviji. Ako je to neka uteha, onima iz bivšeg Varšavskog ugovora nije nimalo lakše; naprotiv, oni su sve radili "na golemo", pa su sada jedan ogroman vojni otpad. Naoružanje i vojnu opremu rasprodali su koliko se moglo sirotinji i budalama; nuklearne podmornice im rađaju i tiho zrače po lukama.

Zemlje-slednice SFRJ i njenog ponosa JNA nemaju tu vrstu problema, ali imaju viškove svega. Dobro: mačeve (koje nisu uspeli da prodaju belosvetskoj fukari) prekovaće u plugove, po onoj monstruozno licemernoj skulpturi u Moskvi, podignutoj usred Hladnog rata, kad su se naoružavanjem doveli do kasnije propasti. Šta će sa nekretninama?

Bože, kad se čovek samo seti svih tih kasarni, kazamata, utvrđenja, "forova", poligona, aerodroma, baza, komandi, "ekonomija", domova armije…

Prevedeno u upropašćen gotov novac, reč je o milijardama dolara; množina je dvocifrena. Dobro, kazaće neko, to je tada tako trebalo: suverenitet, integritet, spoljni neprijatelji samoupravnog i nesvrstanog socijalizma, balkanska vetrometina, kuća nasred puta (uzgred: to samo kod nas ima), herojske vojničke tradicije, slavna srpska artiljerija, ispraćaji regruta, "rado ide Srbin u vojnike" i već to. Možda. Tu je u međuvremenu načinjen pun krug i eto nas ovde; bolje da ne ulazimo u to dokle smo prispeli.

Nego, od celog tog ratnog i vojnodržavnog vihora pretekle su nekretnine na veoma zgodnim mestima. S tim nekretninama vlade sadašnjih nezavisnih, suverenih itd. republika poreklom iz bivše, nekadašnje i prethodne SFRJ nisu baš sigurne šta bi. Oko Briona, Karađorđeva, Morovića, Brda kod Kranja i sličnih lepih istorijskih mesta koja je sagradila i držala JNA – da se odmah razumemo – nije bilo dilema. Problem su prozaičnija mesta. Tu se svako ponaša drugačije.

Srbija je – i to treba priznati – postupila i postupa najracionalnije, uz Sloveniju. Ovih dana je čuvena kasarna "4. juli", kasnije prekrštena u "Vojvoda Stepa Stepanović", predata Oliveru Duliću, ministru u Vladi Srbije. Reč je o "objektu" impresivne površine na kojem država planira da napravi civilno naselje od preko četiri hiljade stanova, sa pratećim poslovnim i komunalnim kapacitetima. Deo stanova dobiće i sadašnja vojna lica (valjda i oni nesrećnici iz hotela "Bristol", nadati se), što će olakšati socijalne probleme Vojske Srbije. Ta je nekretnina na poželjnoj lokaciji u gradu: nadmorska visina, zelenilo, relativno dobre i popravljive komunikacije. Biće to – za razliku od većeg dela grada – ono što bismo nazvali greenfield investicijom: slobodan teren, čim se poruše kasarne i tenkovske štale; nešto slično staroj Autokomandi. To bi značilo da se kompletna infrastruktura (kanalizacija, struja, voda, telekomunikacije, saobraćaj) može položiti iznova, od početka, pa da se posle ne raskopavaju ulice svake dve-tri godine. Sada sve zavisi od gradskih planera i urbanista. Sve osim sujeverja. Iz te kasarne, sećamo se (mi koji nismo otišli na kvasinu, tj. na Alchajmera), dva puta su kretali tenkovi JNA: 9. marta 1991. na Beograd; i 2. jula iste godine, na Vukovar. Oni koji su to naređivali ostali su u Cvećari; osim potčinjenih koji još sede u "Bristolu". Možda bi bilo neke istorijske pravde da u novim stanovima završe, konačno, i ti ljudi iz "Bristola" koji su izvršavali naređenja onih iz "Cvećare" i susedne Tolstojeve. Osim bivšeg "4. jula", Vojska bi se rado ratosiljala još mnogih objekata s kojima ne zna šta bi, što u Beogradu, što širom Srbije. Ne bi ih dali baš besplatno, ali problem je u opštoj sirotinji. Na primer, ruševine Ministarstva odbrane u Nemanjinoj veoma su privlačne, ali ih još niko neće; VTI u Katanićevoj navodno je bio prodat, ali još nije jasno šta je s tim bilo; ne zna se ni šta će biti sa Vojnograđevinskom upravom u Sarajevskoj. Ostaju Dom garde u Topčideru (tamo je nekada bio i lep bazen) i čitav niz zgodnih mesta, pošto sa onim tunelima zvanim "Karaš" niko ne zna šta bi. "Maršalat", takođe "vojni objekt", ustupljen je Amerikancima da naprave ambasadu, jer im je u Kneza Miloša tesno i nesigurno; ima i u tome neke istorijske ironije: prvo su ga polupali, a sada ga dobili. Razumno je pretpostaviti da Dom Armije nije na prodaju, uprkos sjajnoj lokaciji i potencijalima: mogao bi se napraviti takav biznis-centar sa "pratećim sadržajima", uključivši i bioskop na krovu u koji smo kao deca letima i letima sa zavišću gledali sa ulice, a pristup su imali samo oni sa propusnicama… Uostalom, ne može se tek tako poreći logika koja kaže Armiji: dobro, pedeset godina mi, poreski obveznici plaćali smo vas, pazili, mazili i pružali smo vam sve – i šta ste svršili? Da li je došao trenutak da vratite bar deo duga, da se istaknete "na polzu otačestva"? A i kakva je od vas korist? Umesto da čuvate državu, spasavali ste komunizam; propalo je i jedno i drugo. I tako dalje, ali nije bez neke logike. Ta vojska jeste, ajde da kažemo – naša; ali je izgubila četiri rata u međuvremenu, za deset godina.

Za razliku od ovih naših, druge se države – ako nam je od toga lakše – još gore snalaze. Bosanci kako-tako, osim što moraju da izdržavaju one pećine i tunele ispod Han Pijeska koji im ničemu ne služe, a koštaju do neba. Oko Mostara ima sličnih instalacija, kao i one čuvene Željave kod Bihaća. Racionalno gledano, sve to treba isprazniti od korisnih stvari i zarušiti eksplozivom, jer je održavanje preskupo, a objekti nepotrebni.

Hrvatska je, međutim, najgore postupila. U Zagrebu je Hrvatska vojska zadržala tri bitne kasarne: "Maršalku", Borongaj i Selsku koja je bila većim delom ustupljena UNPROFOR-u, a sada ne znaju šta će s njom. U bivšoj komandi V armije smešteno je Ministarstvo obrane RH (MORH), ali se već razmišlja o izmeštanju, jer je objekat solidan i na sjajnoj lokaciji, u Zvonimirovoj (bivša ulica Socijalističke revolucije; "Socka") u centru grada, a i prevelik je. Objekat je ušao u istoriju jer su tamo vojni rok u JNA služili Dragoljub Žarković i Mihajlo Dajmak; zajedno, što je ostalo zapisano zlatnim slovima. Sve to nije ništa u odnosu na tužnu sudbinu dva ogromna vojna objekta u Hrvatskoj, nadasve privlačna investitorima u turizam: Pule i Prevlake. Naime, od pomorskih instalacija, osim ove dve, ostaju splitska Lora (poznata po ratnim zločinima), upotrebljiva Hrvatskoj ratnoj mornarici, i još dve-tri manje značajne. Vis, sa svojim utvrđenjima, ukopanim instalacijama, tunelima itd., napušten je i Višani ne znaju šta bi s time, osim što dovode turiste da vide i to. Jeste impresivan prizor, ali za jedno popodne, bez trošenja para. Slično je i sa takođe impresivnim ukopanim tunelima za podmornice i drugim objektima na Lastovu, na Unijama kod Lošinja i na drugim mestima. Tu i tamo (Lastovo, Lošinjski zaliv) hrvatska je policija napravila centre za obuku i pogranične postaje i luke koje su od neke koristi.

Ali, dva lokaliteta ostaju kao u nebo vapijući skandal: Prevlaka i Pula. Prevlaka je bila pod nadzorom UN-a donedavno; od tada zvrji prazna, uprkos sjajnim turističkim potencijalima. To poluostrvo idealno je smešteno: sa istočne strane, ka Herceg Novom, ima sigurnu obalu, idealnu za veliku marinu; sa zapadne strane je otvoreno more, sa sjajnim vidikom za hotele. Podzemne instalacije obalske artiljerije, još iz austrougarskih vremena, bile bi korisne kao infrastruktura za turizam. Svemu tome uprkos, niko nije mrdnuo prstom. Isto – još gore – je u Puli. Cela zapadna obala Pulskog zaliva bila je još od Austrougarske ogromna pomorska baza sa kasarnama, skladištima, uređena i funkcionalna – sve do 1991. kad je evakuisana. Od tada je pusta i vandalizovana. Neko vreme tu su držani koncerti rok-grupa i letnje manifestacije, dok je Ministarstvo odbrane Hrvatske razmišljalo šta bi s tim. Još nisu smislili. Prošlog leta (2009) plovio sam pored te strane zaliva: bio je to katastrofalan prizor vandalizma i upropašćavanja. Prijatelj iz Pule objasnio mi je da je tokom godina lokalna lopovska zajednica opljačkala i odnela sve što se moglo skinuti, zaključno sa prekidačima, slavinama i radijatorima (po dobroj balkanskoj oslobodilačkoj tradiciji). Onda su se tamo skupljali pulski narkomani, beskućnici i ostale narodne mase, sve dok vlast nije, kao, zagradila pristup bodljikavom žicom. Nije pomoglo, jer je bivša ograda iz doba JNA već bila propala i sada je to džungla.

Poznavaoci kažu da je u ta dva slučaja – Prevlaka i Pula – reč o pohlepi i korupciji. Investitori su bili odbijani prvo zato što se cena tih terena podizala preko svake mere; zatim tako što je traženo preveliko mito. To što te lokacije polako i sigurno propadaju, MORH i hrvatsku državu ne zanima. Grad Pula je probao sve, ali nije vredelo; ljuti su i očajni, ali – reč je o vojnoj imovini i tačka.

Mi smo, dakle, još dobro i prošli s nekretninama bivše JNA.