Prema paketu zakona o zaštiti životne sredine koji su stupili na snagu krajem 2004. godine, ali i prema Ugovoru o Energetskoj zajednici, obaveza JP Elektroprivreda Srbije je da uskladi rad svojih objekata sa regulativom Evropske unije. "Reč je o ujednačavanju kriterijuma proizvodnje i trgovine, sa posebnim naglaskom na zaštitu životne sredine. Sa jedne strane potpisnice su zemlje Jugoistočne Evrope, a sa druge Evropska unija", objašnjava Mihajlo Gavrić, direktor Sektora za zaštitu životne sredine EPS-a. Nije tajna, nastavlja, da termoenergetika ima najveći negativan uticaj na životnu sredinu, kao emiter štetnih gasova koji su proizvod tehnološkog procesa proizvodnje električne energije iz uglja. "Praktično, tim sporazumom je, doduše u energetskom sektoru, Srbija već ušla u Evropsku uniju – imamo obaveze kao i sve druge zemlje Unije, sa rokovima izvršenja u skladu sa obavezama, ali nemamo baš ista prava: nisu nam, naime, dostupni fondovi Evropske unije u onom obimu kao što su dostupni punopravnim članicama. Naš rok je 31. januar 2017. godine, što se možda nekome čini kao vrlo komotan rok, ali s obzirom na sredstva koja su za to potrebna, a potrebno je 1.200.000.000 evra, pa još kad se tome doda izgradnja novih kapaciteta, jasno je da je jako, jako tesno."

"VREME": Naročito ako emisija praškastih čestica i sumpor–dioksida mora da se desetkuje, a emisija azotnih oksida da se prepolovi.

MIHAJLO GAVRIĆ: To smanjenje emisije koje pominjete je u odnosu na 2004. godinu. Već sada je emisija praškastih čestica svedena na četvrtinu, sumpor-dioksida na polovinu.

Ali je emisija azotnih oksida veća – ne bogzna koliko veća, ali je veća.

Azotni osksidi nisu posledica sagorevanja uglja, već mazuta, koji se uobičajeno koristi samo kao potpala. Međutim, ako je ugalj lošijeg kvaliteta, onda se mazut koristi da pospeši sagorevanje uglja i tada se količina azotnih oksida automatski povećava.

U prvom tromesečju ove godine ostvarena je najveća proizvodnja struje u istoriji EPS–a, a prošle godine je proizvodnja bila skoro za četvrtinu veća nego 2001. Budući da se više od dve trećine struje proizvodi u termoelektranama, logično je da je povećana i emisija ugljen–dioksida, što i nije u skladu sa evropskim trendovima.

Svojevremeno je u nekakvim novinama objavljena vest prenesena sa jednog sajta da je Elektroprivreda Srbije jedan od najvećih zagađivača u Evropi – da smo na jedno petom-šestom mestu. Dakle, katastrofa. Međutim, nije napisano da je TENT, o kome je konkretno reč, peto ili šesto postrojenje po veličini instalisane snage na jednom mestu u Evropi. Shodno tome je i na petom, odnosno šestom mestu po zagađenju okoline. Sa druge strane, ako bi se kao merilo uzela emisija ugljen-dioksida po proizvedenom megavat-času električne energije, onda smo na 59. mestu u Evropi, što će reći da dobro radimo svoj posao – da su u okviru mogućeg gubici svedeni na minimum, a efikasnost podignuta na maksimum.

Od pristupanja Energetskoj zajednici Jugoistočne Evrope proteklo je pet godina, ostalo je još šest da se uradi šta je zacrtano. Kakav je prolazni rezultat?

Ceo projekat revitalizacije postrojenja koja su u funkciji zaštite životne sredine i izgradnje novih tamo gde ih nije bilo podelili smo na pet grupa projekata i sve su u funkciji zaštite vazduha i vode, prvenstveno, ali i tla: dovođenje u sklad sa standardima Evropske unije rada elektro-filterskih postrojenja, izmena sistema za transport pepela i šljake, odsumporavanje dimnih gasova i denitrifikacija dimnih gasova, prečišćavanje otpadnih voda, upravljanje otpadom i slično. Ove godine ćemo završiti četiri od pet predviđenih sistema. Zacrtani ciljevi, kada su u pitanju čestice, a to se odnosi na rad elektro-filtera, biće dostignuti negde 2012, najdalje 2013. godine, kada bi trebali taj deo posla da zaokružimo. Ostaje nam jedino TENT A, gde se nadamo da ćemo uz pomoć Evropske unije i njihovo razumevanje i to završiti. Time bismo napravili jedan zaista veliki pomak u odnosu na prethodno stanje: oni koji žive u neposrednom okruženju termoelektrana biće izloženi negativnim uticajima isto onoliko koliko i ljudi u Zapadnoj Evropi. Isto to, možda 2014, odnosi se na izmenu sistema za transport i odlaganje pepela i šljake.

To sa odlaganjem pepela je, ako se ne varam, ozbiljan problem: deponije se decenijama uvećavaju, a kad dune vetar pepeo se podigne i poništi sav rad elektro–filtera.

Dešava se, posebno u letnjim periodima: kada prođe zimska sezona naša postrojenja idu na remont, tada imamo smanjenu količinu vode, kojom se deponije pepela "zalivaju" da bi se sprečilo razvejavanje. Kad vode ima dovoljno, zalivanjem se stvara "žitka smesa" za koju je potrebno 10 do 15 delova vode za jedan deo pepela. Međutim, zbog velike količine vode, dolazilo je do ispiranja teških metala u podzemne vode. Sada to više nije tako. Nov sistem, koji sada primenjujemo, podrazumeva gustu hidro-smešu – jedan deo vode i jedan deo pepela, a kako pepeo ima svojstva slična cementu, dolazi do njegovog stvrdnjavanja na deponiji. Rezultat je soltifikovana masa, kao kamen: više nema iscurivanja i time mnogo manja količina teških metala dospeva u podzemne vode.

Pepeo je i pre dvadeset godina imao ista svojstva kao i danas. Zašto se tada nije primenjivao "nov sistem" o kome govorite?

Mnoge stvari napreduju, pa i saznanja u ovoj oblasti, mada kad smo se opredelili za promenu tog sistema, on nije jedino primenjen u zemlji Srbiji, njegovu primenu imate i na Erveovim elektranama u Mađarskoj i u Nemačkoj, s tim što ga je valjalo "podesiti": znate kako, nije svaki ugalj isti. Ono čemu težimo je termoelektrana bez deponije: to sam video u Italiji, pa ko velim, ako mogu Italijani, zašto ne bismo mogli i mi: budući da smo po prvi put izdvojili suvi elektro-filterski pepeo u silose, otvorila se mogućnost primene tog istog pepela u putogradnji, u proizvodnji cementa, građevinskoj, opekarskoj industriji… Mogu vam pokazati ciglu koja je napravljena sto posto od pepela. Neke računice govore da bi primenom elektro-filterskog pepela u izgradnji auto-puteva, u zavisnosti od uslova gradnje, kilometar auto-puta bio jeftiniji od 30 do 80 odsto.

Budući da se putevi kod nas grade impresivnom brzinom, šta će da bude kad se silosi napune? Da se grade novi?

Elektroprivredi nije nijednog trenutka ideja da se sad nešto kapitališe naveliko, da zarađuje na nusproizvodima. Naše je bilo da stvorimo mogućnost. Mi samo pokušavamo da napravimo još nešto, a to je ono što se zaista zove održivi razvoj. Dakle, nije to neko prodavanje placeva po Mesecu, nego realno i optimalno korišćenje resursa koje zemlja ima. Otvorena je potpuno nova mogućnost i mi smo počeli da sarađujemo, mislim čak krajnje ozbiljno, sa svim cementnim industrijama kod nas. Međutim, ekonomska kriza je i tu uzela danak: smanjena je proizvodnja cementa, građevinarstvo je stopirano, pa je i smanjena potreba za pepelom. Narastanjem privrednih aktivnosti to će se promeniti. Pored pepela koji može da se iskoristi, nusproizvod odsumporavanja je i gips. Dakle, uopšte nije s one strane pameti da se pored elektrane napravi i nekakav proizvodni kapacitet koji bi pravio elemente za građevinarstvo, zidne obloge, štukature i sve ono što se od gipsa pravi. Ista je priča i sa pepelom koji može da bude surogat i za pesak, za šljunak: samo čeka da bude iskorišćeno. Sa druge strane, u slučaju da se silosi napune, normalno je da se kompletna količina pepela transportuje na deponiju.