Jedan od zahteva protesta “Srbija protiv nasilja” jeste i razrešenje članova Saveta REM-a. To telo, koje bi trebalo da reguliše rad najmoćnijih medija u Srbiji, svakodnevno toleriše kršenje medijskih zakona. Zamišljeno kao nezavisno, deluje najpre kao produžena ruka vlasti.

Judita Popović je tokom prethodnih godina bila jedan od usamljenih glasova u Savetu REM-u koja je ukazivala na probleme u funkcionisanju ovog tela i, uopšte, medijskog sistema u Srbiji. Pre nešto više od dve nedelje, donela je odluku da ode sa tog mesta. Jedna od njenih prvih izjava po napuštanju Saveta REM-a glasila je: “Ostavku dajem poštujući opravdan gnev, tugu i ogorčenje javnosti koja su i moja dominantna osećanja u proteklih mesec dana. Protesti koji traju daju mi nadu da se neće zadovoljiti kozmetičkim izmenama, već je ključni cilj promena sistema vrednosti nametnut devedesetih godina prošlog veka.”

Sa Juditom Popović razgovaramo, između ostalog, o tome kako je izgledalo biti članica Saveta REM-a, na koji način se u tom telu donose odluke, o pritiscima vlasti, preplitanjima interesa politike i medijskog biznisa, ali i o tome kako su se Milomir Marić i Željko Mitrović ponašali na javnim razgovorima za dodelu nacionalnih frekvencija.

VREME: Od 2019. ste bili članica Saveta REM–a, znate kako stvari funkcionišu iznutra, šta su suštinske promene REM–a i može li i kako REM obavljati ulogu koja mu je poverena?

JUDITA POPOVIĆ: Pravna država je osnov svega, sve ostalo bez nje je kozmetika. Najjednostavnija stvar je da se poštuju zakoni. Ako se zakoni poštuju, i regulator će funkcionisati. Ako se zakoni ne poštuju, mogu sveci da sede u regulatornom telu, neće se ništa promeniti u njegovom radu. Kod nas je ustaljena praksa već decenijama da je glavni i odgovorni urednik – vlast. Ko god da je na vlasti, on je urednik i on donosi odluke, manipuliše informacijama i zapravo kreira ne samo politiku već i sistem vrednosti. Veoma je teško i kompleksno rešiti taj problem. Bolno mi je kada vidim kako se to često pojednostavljeno posmatra i kako se sve usmerava na takozvane komercijalne televizije – koje su po mom mišljenju treš, ali ne radi se o tome – a kao glavno rešenje vidi se zabrana rijalitija.

A šta bi bilo rešenje?

Rešenje je da postignemo nacionalni konsenzus oko toga da li hoćemo pravnu državu ili ne. Govorila sam to i na sednicama REM-a: “Ljudi moji, imamo legislativu, imamo zakone i odredbe kojima se formuliše kako bi trebalo da radimo, mi članovi Saveta REM-a. Ako nećete da radite po njima, vi kršite zakon! Opet, ako biste da menjate zakone, da ih usklađujete sa vašom praksom, onda ih menjajte.”

To je problem koji se ne tiče samo regulatora odnosno funkcionisanja medijske sfere. Zato sam i rekla da sam ogorčena. Bolno je što su se desile te tragedije, koje jesu na neki način bile otrežnjujuće i pokrenule su kod ljudi volju da nešto menjaju. Međutim, na političarima je da artikulišu u kom smeru će te promene ići. Dakle, mogu da se smene članovi Saveta – verujem da će pre ili kasnije doći do toga – mogu i da se zamene drugim članovima, ali neće zaista doći do promene.

Moje imenovanje u Savet je bila neka vrsta kompromisa vlasti i opozicije, kao pokušaj da se napravi ravnoteža među članovima Saveta. Pored mene je ušlo još najmanje troje ljudi koje je preporučila opozicija. I na kraju, dvoje su se integrisali, jedan se povukao odmah na početku, i ostala sam sama. Jedna od devetoro. Ipak, tako sam bila u prilici da budem neposredan svedok rada tela zatrovanog na milion načina, tela koje takvo reguliše medijsku sferu. A ona je, ne izvestan način, jedna grana vlasti, budući da preko medija vlast jako puno postiže i u stanju je da manipulaciju dovede do najvišeg nivoa. Na kraju krajeva, do toga je i dovela.

Upoznati ste sa Nacrtom novog zakona o elektronskim medijima, kao i sa predlozima i komentarima medijskih i novinarskih udruženja na Nacrt zakona. Koji je vaš stav o tome? Smatrate li da bi novi zakon doneo poboljšanje? Tim pre što je predsednica Saveta REM–a više puta javno izražavala nezadovoljstvo postojećim zakonskim rešenjima.

Vidim da je ključno težite stavljeno na to da se krene od predlagača i da vlast ne sme da ima svoje kandidate. To je apsurdno, mene je praktično predložila vlast, odnosno Odbor za kulturu i informisanje Skupštine, a Slobodana Cvejića (bivšeg člana REM-a) predložila je Pokrajinska skupština. Ostale kandidate su predlagali novinarska udruženja, univerzitetska zajednica, udruženja umetnika i verske zajednice, i na kraju smo mi ispali najprogresivniji. Sve su to predlagači koji bi trebalo da budu, makar formalno, odvojeni od vlasti i od njenog uticaja, a u praksi su njihovi kandidati postali najobičniji dizači ruku za odluke koje je predložio mastermajnd preko svog isturenog kadra. Ne vidim da će bilo kakva izmena i donošenje novog zakona značajno da popravi situaciju.

Postojeći zakon o elektronskim medijima uopšte nije loš. On je zaista u prvi plan stavio javni interes i građane, korisnike medijskih usluga. Imamo mnogo pravila koja bi, ukoliko bi se zakon zaista primenjivao, doprinosili kvalitetnijoj medijskoj sceni. Verujem da je i novi zakonski predlog, kao i postojeći zakoni, sasvim solidan, ali nemojmo skretati pažnju sa osnovnog problema – morate da imate kvalitetne ljude koje ćete predložiti, koji će proći proceduru i doći do mesta člana Saveta, koji će imati integritet i iskustvo u radu u medijima. Ali ponavljam: sve to ne znači ništa ukoliko taj neko ne želi ili ne zna da sprovodi zakone. A ako ostane ovaj sistem u kojem ne postoji pravna država, nećemo ništa uraditi.

Već sam govorila: zašto 20 poslanika nije predalo Skupštini zahtev za razrešenje članova Saveta REM-a? Ima toliko razloga da se dokaže nepodobnost članova Saveta, od početka mandata pa do današnjeg dana, a postoje i zakonski razlozi da se oni razreše.

Kakva je to zloupotreba – svaki član Saveta je imao priliku da radi u tako važnom regulatornom telu, da radi za javni interes, i oni tu šansu nisu iskoristili. Naprotiv, činili su suprotno. I to je porazno za ovo društvo.

Zahtevi protesta “Srbija protiv nasilja” govore da je šira javnost prepoznala da jedan od najvećih problema medijske sfere leži baš u radu regulatora. Znamo da REM ima široka ovlašćenja. Zašto REM nije koristio sve zakonom previđene mehanizme koje ima, a koji se tiču sprovođenja Zakona o informisanju i Zakona o elektronskim medijima?

Vlast apsolutno kontroliše rad regulatora, konkretno predsednik države, i on, preko regulatora, drži pod kontrolom režimske medije. Tu imate JMU Srbije i Vojvodine i četiri komercijalne televizije sa nacionalnom frekvencijom, sve one zajedno dopiru do gotovo svakog građanina Srbije. Zato ti pružaoci medijskih usluga i imaju nacionalnu pokrivenost kako bi ispunjavali potrebe vlasti da manipuliše javnim mnjenjem. Onda kada su teme kršenja zakona dolazile na dnevni red Saveta, znalo se kako se radi. Prvo, postoje stručne službe u okviru REM-a, one spreme materijal, daju pravnu argumentaciju i preporuku kako bi trebalo da se izjasne članovi Saveta. Očito su postojale neke konsultacije kojima ja nisam prisustvovala. Nisam bila deo tog tima, što su i oni sami govorili. Na tim konsultacijama dogovarano je koje odluke treba da se donesu, kako da se glasa i šta da se radi. Glasanja na Savetu su bila smehotresna, besmislena… Uglavnom se glasalo “timski”, a samo bi moj glas bio suprotan volji tog tima. Tako je bilo u skoro svim slučajevima, izuzev ako bi se neko osetio lično pogođenim, pa glasao zato mimo tima.

Ne treba zaboraviti da kompleksnost problema leži i u finansiranju regulatora. REM se ne finansira iz budžeta, već iz naknada koje uplaćuju pružaoci medijskih usluga, vlasnici dozvola. Od četiri komercijalne televizije, Televizija Pink je tu dominantna što se ekonomske snage tiče. Tako da, s jedne strane, imate pritisak vlasti, a s druge strane, pritisak tih komercijalnih emitera, da kažem otvoreno Televizije Pink, koja takođe ima svoje interese. Statistički gledano, 2021. godine je od devet izrečenih mera Pink imao samo dva-tri upozorenja ili opomene, što realno ne znači ništa budući da su to najblaže sankcije. Pa samo “Zadruga” je svakodnevno proizvodila na hiljade prekršaja, tamo su ugrožena ljudska prava, interesi maloletnika, bilo je toliko govora mržnje. I ništa nije sankcionisano. Tu se jasno vidi sprega politike i komercijalnih interesa.

Da li je, po vašem mišljenju i saznanjima, odluka da se izdaju samo četiri licence bila politički motivisana?

Sve je to politika. Naravno da su televizije Pink, Prva, Hepi i B92 dobile licence za nacionalnu pokrivenost, budući da su se u prethodnom periodu pokazale kao veoma dobre i korisne sluge. Važno je reći da je najmanji problem taj zabavni program, u koji spada i rijaliti. Kakav god da je, ipak ima svoju publiku, ali može veoma lako da se kontroliše jer postojeća legislativa vrlo dobro usmerava tu vrstu programa u noćne sate. A ukoliko kršite određene odredbe zakona, odgovarate za to. Ali suština je sledeća: uloga rijaliti programa i raznih “aktuelnosti”, “dobrih jutara” i sličnih sadržaja na televizijama Hepi i Pink jeste da obesmisle informativni program. Obesmisle ga lažima i manipulacijama i onemoguće ljude da sami dođu do zaključka o određenoj temi na osnovu pravih informacija. Građani dobijaju mnoštvo kontroverznih informacija koje ih potpuno sluđuju. Proizvod toga je društvo u konfuziji. Tome će, recimo, sada doprineti i Televizija Informer. Oni su u svom elaboratu napisali da će se, što se tiče informativnog programa, oslanjati na sadržaj iz svojih novina i portala. A znamo kako to izgleda. Tražili su dozvolu za opšte medijske usluge, a informativni program će činiti 75 odsto njihovog ukupnog programa, dok će naučno-obrazovani, kulturni, dečiji i sve ostalo biti zbudženo u preostalih 25 odsto programa.

Zašto i kako je prvo doneta odluka o dodeli pete frekvencije, a potom ista i obustavljena?

Odluka o petoj frekvenciji je doneta na sednici kada se završilo glasanje u vezi sa dodelom nacionalnih frekvencija. Predsednica Saveta Olivera Zekić je rekla: “Za utehu Juditi, evo raspisujemo i (tender za) petu frekvenciju.” A moglo se u startu krenuti sa raspodelom pet nacionalnih frekvencija, budući da postoje sve tehničke mogućnosti za to. I od tada nemamo nikakvu odluku.

Što se tiče obustave, nije tu bilo nikakve argumentacije. Moram da dodam i ovo: od momenta kada sam ušla u Savet, imala sam gomilu zamerki, ukazivala sam na različite probleme, ostali članovi su pokušavali da mi oponiraju, iznosili su nekakve argumente koje sam ja onda pobijala. To bi trajalo satima. Onda su shvatili da je to za njih jako naporno i počeli su da me ignorišu. Ja kažem sve što imam, a oni donesu odluku koju su već prethodno dogovorili. Dakle, nema tu argumentacije. Mogu samo da pretpostavim da je to takođe bila jedna politička odluka čija je svrha amortizacija pritiska javnosti – evo ova naša četvorica loših momaka je dobila frekvencije, ali eto, mi ćemo da raspišemo tender i za petu, pa se nadajte da će frekvenciju dobiti neki od kandidata koji su građanski, proevropski orijentisani, kao što su televizije N1 ili Nova S.

Formalno gledano, na koji su način televizije Hepi i Pink ispunile uslove za dobijanje licence?

Nisu ispunile uslove ni po jednom segmentu, ni po jednom kriterijumu koji su propisani pozitivnim propisima, podzakonskim aktima i pravilnicima. A pogotovu nisu ispunile uslov koji nalaže da su u prethodnom periodu radile kvalitetno. Trebalo bi da bude od izuzetnog značaja kako su radile, da li su zaslužile tu privilegiju da dobiju na korišćenje nacionalnu frekvenciju. A znamo svi i kako su radile i koliko je to bilo skandalozno.

Kako se rangirala ponuda Nove S i N1 u odnosu na ostale učesnike u delu ispunjenosti uslova tendera? Da li je rađena analiza ponuda i koliko je ceo proces bio fer i transparentan?

Ne, ništa se nije radilo povodom tog konkursnog materijala. Ja sam čitala sve elaborate kako bih imala jasnu predstavu o tome šta se nudi od kandidata i kako planiraju da ispune konkursne uslove. Ali niko drugi – i to mogu da potpišem – niti je čitao, niti ga je interesovalo šta elaborati sadrže. Što se tiče kvaliteta elaborata, on je zavisio od znanja ljudi koji su ga pisali. Kada je reč o televizijama N1 i Nova S, oni su školski primer kako bi elaborati trebalo da izgledaju. I ostali elaborati su bili na profesionalnom nivou, iako mi je to delovalo prevarantski i podmuklo jer na svako moje pitanje u javnom razgovoru “koje su vaše garancije da ćete ispuniti sve to što ste obećali u tom elaboratu”, odgovori su bili “verujte nam na reč, opametili smo se”. Gospodin Marić se čak šegačio, uz njemu svojstvenu prizemnu ironiju, dok se gospodin Mitrović bogzna kako zaklinjao da će ovog puta sve biti u skladu sa podnetim elaboratom.

Jedna od bizarnih odluka REM–a jeste i obustava rada. Kako je došlo do odluke o “štrajku” i njegovom okončanju? Šta je bio cilj tog “štrajka”?

Odluka je doneta posle dvadesetčetvorosatnog prekida programa N1 i Nove S. Da bi vlast parirala tim televizijama, koje posmatra kao neprijatelje koje treba zatreti, posle tri dana su oni odlučili da REM pošalju u štrajk. I to je isto bila ad hoc odluka. Ja sam samo tog dana, tog popodneva, dobila obaveštenje da se hitna sednica Saveta zakazuje za sedam sati i da je na dnevnom redu odluka da se stupi u štrajk. Odluka o štrajku je bila bizarna, krajnje glupa i nepotrebna. I to sa obrazloženjem da se vrši veliki pritisak na regulatora, iako je regulator već prekoračio sve moguće rokove za dodelu pete frekvencije. Koji je to pritisak ako se od nekoga traži da poštuje zakon i da radi svoj posao?