Posle ogromnih letnjih gužvi, kada su ulice bile prepune najnovijih modela automobila a bašte lokalnih kafića ljudi, bujanovačka čaršija je povratkom dijaspore svojim pečalbarskim domovima, studenata na fakultete na strani, te odlaskom mladih koji su uspeli da se dokopaju neke “bauštele” u Nemačkoj, upala u hronično jesenje sivilo.

Ipak, na jugu Srbije kao da je u toku opšta mobilizacija lokalnih Albanaca. Ali, bez panike, u najavi nije neki novi oružani sukob u regionu koji se i dalje oporavlja od onog 2000/2001. godine, iako je mobilizacija o kojoj je reč na neki način posledica navedenog konflikta. Samo sada za cilj nema osvajanje teritorija, već da pokaže da Albanci čine većinu u Bujanovcu, Preševu i Medveđi, ali i da imaju zavidnu brojnost na nivou Pčinjskog okruga (25-30 odsto).

Kao nikada do sada, bez obzira kakva vrsta izjašnjavanja ili izbora bila u pitanju, stranački aktivisti predvođeni svojim liderima razmileli su se po terenu, idu od vrata do vrata, drže zborove po mesnim kancelarijama i zadružnim domovima i dele objave po društvenim mrežama ne bi li pučanstvu objasnili nacionalnu važnost učešća na popisu koji se u Srbiji organizuje od 1. do 30. oktobra.

Cilj je, rekosmo, jednostavan, a to ne kriju ni političke vođe: “Hajde da dokažemo da je Preševska dolina albanska”, poručuje Šaip Kamberi, narodni poslanik i lider Partije za demokratsko delovanje (PDD). “Važno je da se svaki Albanac popiše”, navode iz stranke bujanovačkog predsednika.

Računica je jasna: što veći broj Albanaca može predstavljati ozbiljan adut u najavljenim i očekivanim razgovorima sa državom o njihovoj integraciji i mestu koje im pripada u Srbiji.

KURTIJEVA SAVETNICA

Upravo su Kamberi i predsednik opštine Bujanovac Nagip Arifi, šef Demokratske partije (DP), najagilniji na promociji popisa, a za njima ne zaostaje ni Ardita Sinani, Kamberijeva partijska drugarica i nedavno imenovana savetnica kosovskog premijera Albina Kurtija za tri opštine u kojima žive Albanci.

U agitaciju su se, nedelju dana uoči početka popisa, uključile i nevladine organizacije i pojedini mediji na albanskom, koji građanima dele informativne brošure, a sa bilborda ukazuju na važnost popisa.

Neizvesnost oko toga hoće li Albanci učestvovati u popisu, zbog pandemije pomerenog za ovu godinu, ili će ga bojkotovati kao 2011, trajala je do kraja jula kada su odluku o tome na zajedničkom sastanku doneli stranački lideri. “U poređenju sa popisom iz 2011. godine, ovoga puta uslovi popisa su se značajno poboljšali, što je uticalo na pozitivnu odluku o učešću”, saopšteno je posle sastanka.

A pozitivan ishod mogao se naslutiti već tokom maja kada su u Bujanovcu boravili Jan Bratu, šef Misije OEBS-a u Srbiji, Miladin Kovačević, direktor Republičkog zavoda za statistiku i ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordana Čomić. Posle sastanka sa Nagipom Arifijem najavljeno je da za učešće u popisu neće biti potrebna lična dokumenta, što je bio jedan od osnovnih zahteva Albanaca i razlog bojkota pre jedanaest godina.

Ministarka Čomić je tada ohrabrila Albance rečima koje bi mogle da predstavljaju i najavu nešto drugačijeg odnosa države prema njima: “Nećemo nalaziti rešenja za popis Albanaca u Srbiji bez predloga predstavnika albanske manjine i neće se planirati budućnost ovog dela Srbije bez predloga Albanaca. To je naš cilj i želimo da obezbedimo osećanje kod Albanaca da je dobro izaći na popis, da je to proces koji nadgleda, kontroliše i finansira Evropska unija i da je popis u interesu albanske zajednice, ali i Srbije u celini”, rekla je ministarka.

Jan Bratu je, odgovarajući na pitanja novinara, slikovito objasnio kako će izgledati popis.

“Za popis neće biti potrebna dokumenta. Tako da će neko moći da kaže: ‘Moj sin Špetim trenutno ne živi ovde, već u Nemačkoj’. Pa će Špetim biti registrovan kao stanovnik Bujanovca ili bilo kog drugog mesta, ali ne i kao rezident”, kazao je Bratu. Članovi porodica, pa čak i komšije, dodao je, moći će da popisivačima daju informacije o drugim članovima porodice koji u tom trenutku nisu kod kuće, tako da će i oni biti popisani.

Albancima je ovaj detalj posebno bitan zbog brojne dijaspore, dakle, ljudi sa dokumentima izdatim u Srbiji, čiji pripadnici ne mogu da dođu u domovinu u vreme popisivanja.

Albanci su, setićemo se, bojkotovali “prebrojavanje” 2011, što je u narednom periodu dovelo do mnogobrojnih problema i paradoksa u svakodnevnom životu.

BOJKOT I PARADOKSI

Zbog bojkota su eksperti međunarodne zajednice i OEBS-a 2015. godine uradili procenu broja stanovnika u tri opštine, po kojoj je opština Bujanovac u godini popisa imala 38.300 stanovnika, Preševo 29.600, a Medveđa 7.442 stanovnika. Apsurd se, međutim, video na svim izborima posle te 2015, posebno u Bujanovcu, gde se broj glasača u biračkom spisku stalno kreće oko 42.000, dakle, mnogo više birača od procenjenog broja građana.

Ipak, okviran broj Albanaca u Bujanovcu već se nazire s obzirom da su u jeku pripreme za izbore za nacionalne savete u Srbiji 13. novembra. Prema podacima iz lokalne samouprave, na posebnom biračkom spisku je oko 17.500 Albanaca, ali ovaj broj nije konačan. Što se, pak, Preševa tiče, u najjužnijoj opštini u (užoj) Srbiji Albanci čine više od 90 odsto populacije, a tako je bilo i 2002. na poslednjem popisu na kome su učestvovali pripadnici ove zajednice.

U Bujanovcu je te godine u maju popis predstavljao pravi mali rat. Prebrojano je ukupno 44.000 duša, računajući i ljude koji žive u dijaspori, od toga 55 odsto Albanaca i 34 procenata Srba. Nedugo zatim usledili su lokalni izbori na kojima su albanske stranke dobile većinu, a na čelo opštine prvi put došao predstavnik ove zajednice, Nagip Arifi, čovek koji i sada, od 2020. vodi grad u četvrtom mandatu. Inače, on i poslanik Šaip Kamberi se od te 2002. naizmenično smenjuju na čelu Bujanovca, i niko osim njih dvojice nije bio ni blizu da se dokopa ovog položaja.

Lokalni Srbi su tada, zbog gubitka i popisa i izbora, “osuli drvlje i kamenje” na Nebojšu Čovića, u to vreme predsednika Koordinacionog tela za jug Srbije, optužujući ga da je “prodao Bujanovac”, naravno, kako već biva, po diktatu zapadnih ambasada i centara moći.

Danas, dve decenije kasnije, ako se ima u vidu glasačka disciplina albanske populacije na jugu Srbije, uz veliku dozu nametnutog patriotskog naboja, nema sumnje da će popis uspeti što se Albanaca tiče.

OBELEŽAVANJE TERITORIJE

Osim “obeležavanja teritorije”, albanski lideri svesni su i drugih benefita koje im može doneti popisivanje svih Albanaca na jugu, pa nema sumnje da svojim sunarodnicima prenose reči šefa misije OEBS-a, koji poziva manjinske zajednice, sa posebnim akcentom na albansku, da se odazovu popisu.

“Broj pripadnika nacionalne manjine, utvrđen popisom, određuje, na primer, nivo finansiranja nacionalnih saveta manjina, koji imaju za cilj očuvanje kulturnog identiteta određene zajednice”, poručio je Bratu prošle nedelje u video-poruci.

On je podsetio da je izjašnjavanje o etničkoj pripadnosti na dobrovoljnoj osnovi i dodao da, kao i kod drugih aspekata popisa stanovništva, podaci o etničkoj pripadnosti ostaju potpuno anonimni. “Ako građani pomognu vlastima da imaju tačnu sliku o stanovništvu, različite usluge za škole, bolnice, vatrogasne jedinice i druge oblasti opšte infrastrukture mogu se bolje isplanirati i prilagoditi potrebama vaših zajednica i vaših opština”, kazao je Bratu i precizirao kako je popis veoma važan alat za državu da kreira javne politike i usluge zasnovane na strukturi stanovništva.

Ipak, utisak je da popis neće moći da pruži pravu sliku i odgovor na ključno pitanje: koliko ljudi zaista živi u Bujanovcu, Preševu i Medveđi? Lokalne samouprave nemaju precizne podatke o svojim žiteljima koji su odavno u dijaspori, a još manje o onima koji odlaze poslednjih godina, pre svega zbog užasne ekonomske situacije, nedostatka posla i bilo kakve perspektive. Ovo se posebno odnosi na mlade: Albanci odlaze u Prištinu, Srbi u Niš ili Beograd, a svi oni, uključujući brojnu romsku populaciju, u Zapadnu Evropu.