U makar jednoj stvari ovi su izbori bili pravedni i tačni u konačnom rezultatu: napravili su jasnu granicu između dostižnih i nedostižnih ciljeva kako opozicije tako i Aleksandra Vučića. Ako je opozicija pristala na medijski mrak i tabloidni linč, ako je pristala na blokadu parlamenta, na to da je Aleksandar Vučić s premijerskog mesta učestvovao u predsedničkoj kampanji, čime se oglušio o Ustav i Zakon o vladi, ali i o sve dosadašnje dobre izborne evropske prakse, ako je opozicija pristala na uprezanje većine medija i svih državnih resursa u kampanji jednog kandidata Aleksandra Vučića, uključujući i REM i RIK, na manipulaciju biračkim spiskom i kosovskim glasovima, javnu tajnu o kupovini glasova snimljenu mobilnim telefonom, pretnjama otkazima onima koji ne budu glasali za Vučića, javnu tajnu o ucenama, pretnjama i nasilju, SNS trojkama u džipovima, javnu tajnu o fotografisanju glasačkih listića i ostalim "bugarskim vozovima", ako su, ukratko, i parlamentarna opozicija i opozicioni kandidati pristali na to da budu pozorišna kulisa za Vučićevu predstavu o višestranačkim izborima, onda su i oni i njihovi glasači i simpatizeri morali i da pretpostave da će rezultat glasanja biti baš ovakav bez naknadnih priča o propuštenim šansama i izneverenim očekivanjima. I da prihvate rezultat jer su učestvovali na takvim izborima. Da su bojkotovali izbore ili makar pretili bojkotom, izgleda da ne bi bilo efekta jer bi se pored Vojislava Šešelja našla makar još dva kandidata koji bi dali legitimitet Aleksandru Vučiću i učestvovali na izborima, objašnjavajući da bojkot nije rešenje. Čak i da nije tako, Vučić bi sebi izmislio protivkandidate (kao što se i pričalo da jeste), skupio potpise za njih (kao što se i pričalo da jeste) i svejedno – organizovao svoje "fer i demokratske izbore".

I taj kandidat Vlade Republike Srbije na ovim izborima uzeo je, izgleda, sve što je mogao. S obzirom na navedene neregularne predizborne radnje koje je napravio – 55 odsto glasova na 54 odsto izašlih (na 96 odsto obrađenih po RIK u u utorak, 4. aprila) to ipak jeste slabiji rezultat, ali i zato što nije mogao povući sve prošlogodišnje glasove koje je dobila vladajuća koalicija osvojivši 62 odsto. Na ovim izborima Vučiću je prošlogodišnji rezultat vladajuće koalicije – postao nedostižni cilj. Priča se da su Dačićevi socijalisti omanuli. Naravno da će se naći oni ciničniji koji će kazati, eto super, možda uđemo u drugi krug 2022, pa Vučić izgubi izbore 2027, jer i njemu se, zamisli, kruni rejting.

VIKA NA SAV GLAS: Opozicija bi, ako ne želi taj scenario, trebalo da smisli kako da se izbori za koliko-toliko fer i poštene uslove za prve sledeće izbore, da pišti u pištaljke svakodnevno ako treba, internacionalizuje gušenje medijskih i biračkih sloboda, viče na sav glas. To je dostižan cilj i svi koji pamte devedesete znaju da je ostvariv. Ovi studentski i omladinski "protesti protiv diktature" za koje se kaže da su spontano organizovani preko Fejsbuka na ulicama Beograda, Novog Sada, Niša i Smedereva, Čačka, Kragujevca mogli bi biti dobar putokaz za tu strategiju. Nevolja je u tome što u takvim prilikama spontanost nije baš velika vrlina, bez jasnih zahteva i ciljeva takva se okupljanja pretvaraju u žurke, ako je vreme lepo mogu i da potraju, ali bez jasnog koncepta ograničenog su dometa.

BUKAGIJE: Elem, opozicioni kandidati su bili uvučeni u trku, "vezanih ruku i nogu, u lancima i bukagijama", kako se to sad poetski opisuje po društvenim mrežama, a da nisu mogli/hteli/imali vremena da porade na okolnostima u kojima se odvijala predizborna kampanja od dvadeset dana koliko je, u stvari, trajala od proglašenja kandidata. Više se radilo na "okuraživanju" razočaranih apstinenata iz demokratskog kruga, vraćanju nade i poverenja, buđenju vere da ipak postoji još jedna šansa za normalan život u Srbiji… Rezultat Saše Jankovića pokazao je da se taj posao uistinu isplatio.

Izgubljeno je vreme, međutim, na dogovore o zajedničkom kandidatu opozicije oko kojeg se nisu dogovorili, pa je Saša Radulović (DJB) posle ubeđivanja da mora biti samo jedan, izmišljao novu računicu po kojoj će više kandidata opozicije ostvariti veću izlaznost i ulazak u drugi krug pa će onda, u drugom krugu da stanu svi iza opozicionog kandidata. Taj "rad na većoj izlaznosti" nije doneo nikakav rezultat. Radulović je to priznao u izbornoj noći, posle katastrofalno lošeg rezultata od 1,41 odsto glasova koje je osvojio. Ali ga to nije sprečilo da ponovo zabavlja birače pričom kako će pobediti: "Neki ljudi su rekli da je bolje da bojkotujemo izbore, mi smo rekli da to ne možemo i da ipak moramo da pobedimo pod ovim uslovima koje nam je Aleksandar Vučić i priredio." I kako će DJB da ustane, otrese prašinu i ide dalje, u nove beogradske i nove parlamentarne izbore i da im je cilj da "pobede". Radulović je sa DJB om prošle godine na parlamentarnim izborima osvojio revolucionarnih 6,02 odsto, revolucionarnih u isto tako nefer i neregularnim parlamentarnim izborima. Pokret DJB bili su vest prošlogodišnjih izbora, a danas školski primer kako brzo i lako može da nestane podrška birača za manje od godinu dana. Nema nikakve sumnje, Radulović je doživeo potop na ovim izborima zbog dve stvari: uveravao je birače u "pobedu" pod Vučićevim uslovima i nije hteo da podrži kandidata kojem je prirodno težilo njegovo biračko telo – Sašu Jankovića. Troje poslanika DJB a je otišlo iz stranke, zato što Radulović nije hteo da podrži Jankovića, ni zvanično ni nezvanično, pa je čak zabranjivao da ljudi iz DJB a odlaze na mitinge Saše Jankovića.

Nije Radulović jedini koji je izgubio prošlogodišnje birače, rezultati pokazuju da su parlamentarni kapital iz 2016. proćerdali i Šešeljevi radikali. Šešelj je skoro prepolovio rezultat koji je SRS ostvario na parlamentarnim izborima prošle godine, posle 8,1 odsto, sada je pao na 4,5 odsto. Ukratko, vodio je takvu kampanju da njegovi birači do kraja nisu uspeli da razumeju da li treba da glasaju za njega ili za Aleksandra Vučića. Još bizarnije je bilo to što je u svom govoru u izbornoj noći premijer, budući predsednik Srbije, doslovno tešio Vojislava Šešelja zbog lošeg rezultata.

Od ostalih desničara, na prvom mestu kandidata DSS a i Dveri, treba podsetiti da su prošle godine ove dve partije osvojile 5,02 odsto nastupivši zajedno u koaliciji. Sad su imale svaka svog kandidata. Boško Obradović je osvojio 2,3 odsto glasova što i jeste više-manje mera Dveri bez DSS a. On je jedini saopštio da ne priznaje rezultate izbora. Mnogo je više podbacio Aleksandar Popović, kandidat DSS a, sa osvojenih 1,04 odsto. Nije ni čudo. Čovek se u javnosti pojavljuje samo o izborima, kao dežurni kandidat DSS a za predsedničke ili izbore za gradonačelnika Beograda. U međuvremenu, ostavlja utisak vikend političara. Još jedan desničar Miroslav Parović uspeo je da osvoji 0,3 odsto glasova. Politika mu je, govorio je u kampanji, da sruši tekovine 5. oktobra, a da od Srbije napravi porodično domaćinstvo svojih roditelja. Završni predizborni skup je održao u svom rodnom selu Jaši Tomiću.

KOPAČKE O KLIN: Onaj koji se u Srbiju vratio kao umerena desnica, onako kako je iz nje i otišao da gradi međunarodnu karijeru, čovek kojem su sve ankete predviđale mnogo bolji rezultat od onog koji je napravio – Vuk Jeremić – viđen je, među različitim analitičarima i režimskim i nerežimskim kao prvi koji bi trebalo da digne ruke od politike sa 5,8 odsto glasova. Opšte je i dosta oštro raspoloženje da svi čiji je izborni rezultat niži od rezultata Ljubiše Preletačevića Belog, tj. izmišljenog lika koga predstavlja satiričar Luka Maksimović iz Mladenovca (9,44 odsto), treba da se zamisle nad svojom daljom političkom karijerom, i okače kopačke o klin.

Vuk Jeremić je u ove izbore zaista ušao kao opozicioni favorit, ne samo kao drugoplasirani u trci za generalnog sekretara UN, nego kao političar za kojeg je, pored Jankovića, režimsko-medijska mašinerija imala posebne instrukcije o temeljnom urušavanju i tabloidnom mrcvarenju i iživljavanju pre nego što će se kandidovati ne bi li ga valjda odvratili od kandidature. Za sve to vreme ankete su ga pozicionirale neretko ispred Saše Jankovića, a poneki istraživači javnog mnjenja kao daleko prepoznatljivijeg i omiljenijeg u Srbiji od doskorašnjeg ombudsmana. Dok je Vučićeva mašinerija Sašu Jankovića predstavljala kao "Saleta Prangiju", dakle "ubicu", Jeremića su optuživali da je "umešan u ubistvo gardista". Ni to nije bilo dovoljno, nego je u završnici kampanje njegova supruga u stravičnom saopštenju naprednjaka Milenka Jovanova optužena da je "šefica narko-kartela". Vuk Jeremić je osvojio 5,8 odsto glasova što je nakon svega shvaćeno kao debakl, posebno na osnovu predizbornih procena o njegovom rejtingu i opšteg utiska da je imao najviše novca u kampanji, spotove, organizaciju… Ako mu je nešto i oduzelo glasove koji su mu predviđani u istraživanjima jeste to što nije uspeo da se pozicionira, ni u odnosu na Vučića ni u odnosu na Jankovića, višak režije na predizbornim tribinama, napadno pozivanje u "tim", isforsirana kampanja poput onih viceva iz američkih sitkoma koji ovde uopšte nisu smešni, sa osmehom koji na Menhetnu znači pristojnost, a u Srbiji – izveštačenost. Ukratko, koliko god da se trudio, slogan "Moramo bolje", što je i naziv grupe građana koja je stala iza njega, bio je preslab za naše prilike, a Jeremić je kao i njegov slogan, ostao prilično nedefinisan. Kako bolje? Bolje u odnosu na ovo? Pa to i nije neki cilj, priznaćete. Sve je bolje u poređenju sa ovim. Ipak, njegov rezultat od 5,8 odsto – nije mali. Čovek se pojavio nedavno i bez ikakve stranačke logistike iza sebe napravio dobar rezultat, polaznu osnovu za novu političku stranku.

Iznenađenje ovih izbora jeste trećeplasirani Luka Maksimović u ulozi Ljubiše Preletačevića Belog. Osvojio je skoro deset odsto glasova (9,4 odsto) i time potvrdio svoj prošlogodišnji uspeh na lokalu. U Mladenovcu na izborima njegov pokret "Sarmu probo nisi" osvojio je 30 odsto glasova. Ali ni on nije uticao na veću izlaznost mladih ljudi na predsedničkim izborima kao što se pričalo da hoće. Čije je glasove pouzimao, analitičari ovih izbora nemaju saglasnost. Njegova kampanja je bila uglavnom na društvenim mrežama jer je dobio ubedljivo najmanje prostora u medijima. Uglavnom, kažu da je smešan i jako zabavan. Možda će jedino biti zabavno videti šta će Beli dalje činiti sa svojim izbornim kapitalom.

Nenad Čanak je osvojio 1,1 odsto glasova građana i jedan je od onih koji su viđeni za političku penziju. Za razliku od njega, Milanu Stamatoviću, predsedniku Opštine Čajetina, koji je na ovim izborima osvojio 1,3 odsto glasova, predviđa se uspešna politička karijera. Pre desetak dana je osnovao grupu građana "Za zdravu Srbiju", a najavljuje da će uskoro od nje napraviti i političku stranku.

Drugoplasirani Saša Janković je na ovim predsedničkim izborima osvojio 16,33 odsto glasova. Od političkih stranaka su ga podržale Demokratska stranka i Nova stranka. Sada je nevažno raspravljati šta bi bilo da su ga podržali svi predstavnici opozicionih stranaka, oni koji su se posle prošlih izbora 2016. zajedno borili za svaki glas i mesecima pokušavali da naprave dogovor.

Janković nije uspeo da uđe u drugi krug izbora, niti je to bilo realno, u uslovima predizborne kampanje koju je na svaki način kontrolisao Aleksandar Vučić, ali je prvi koji je uspeo da osvoji tako značajan broj glasova u opoziciji za poslednjih pet godina. Takva se podrška može zadržati i povećavati samo postavljanjem i ispunjavanjem održivih ciljeva. Najvažniji je izboriti se za koliko-toliko fer i poštene prve naredne izbore. Tri kandidata koja su najbolje prošla na ovim izborima Saša Janković, Luka Maksimović i Vuk Jeremić – imaju kapital za to. Zasad, samo matematički.