Na početku, a početak je raspad Jugoslavije, izdvojila se jedna drugačija, druga Srbija: mirovnjačka, kosmopolitska, građanska. Šta se posle događalo i kako i zašto je nastajala treća Srbija, istraživale su sociološkinje dr Ivana Spasić, redovna profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i Tamara Petrović Trifunović, doktorantkinja na istom fakultetu. Krajem 2012. objavile su članak o svojim dotadašnjim zapažanjima i tumačenjima, a deset godina kasnije “rekonstruišu ovaj diskurs onako kako se odvijao u javnoj areni tokom protekle decenije”, kako su navele na naučnoj konferenciji sociologa.

“VREME”: Pođemo li od toga da su podele na prvu i drugu Srbiju pre svega relikt devedesetih, možemo li da kažemo da ta podela i danas postoji? Ili, koliko zapravo danas ima Srbija?

IVANA SPASIĆ: Meni je zanimljivo i kao istraživačici i kao građanki da već 30 godina postoji ne samo ideja da je društvo podeljeno, rascepljeno, nego da opstaju i sami nazivi “prva” i “druga” Srbija. Najduže se provlači ideja kako je ta podela nešto jako loše za društvo, dok se slabije primećuje šta zapravo konotira prva, a pogotovo druga Srbija. Ispod te priče o polarizaciji društva zapravo se neke druge stvari dešavaju i menjaju, i kao da ne možemo da uhvatimo o čemu zapravo raspravljamo kad govorimo o tome da li smo podeljeni i da li treba da budemo podeljeni.

Između ostalog, i to je bio jedan motiv zbog kog smo se vratile na temu o trećoj Srbiji. Prva decenija 21. veka bila je vreme kada je pitanje podele i potrebe da se ona prevaziđe eksplicitno ušlo u javni govor, a jedan od rezultata je bila ideja treće Srbije. Ona je zamišljena kao nekakva “nadsrbija”, pomiriteljska, koja će ratove ostaviti u prošlosti, u devedesetim, i završiti s tom destruktivnom podelom koja našem društvu ne dâ da ide napred, svađajući nas jedne s drugima. Zanimalo nas je da li danas postoji ta treća Srbija kao diskurzivna figura, kao ideja, kao apel. I, najkraće rečeno, nema više treće Srbije, jer je treća Srbija pobedila.

TAMARA PETROVIĆ TRIFUNOVIĆ: Od samog početka kada smo uvidele pozitivne aspekte uvođenja priče o trećoj Srbiji, a to je da se zakorači u neko novo vreme i da se pokušaju umiriti neki društveni rascepi, uvidele smo i negativne aspekte poziva na sabornost i kritikovanje podela u smislu “razlike su dobre, ali podele nisu” – iz čega se lako pređe u to da ni razlike nisu baš tako dobre i da bi nam bolje bilo bez njih.

Kada i kako je nastajala treća Srbija, ko su njeni politički nosioci?

I. SPASIĆ: Analizirajući medije od 2005. do otprilike 2009, pratile smo gde se sve pominje treća Srbija i pokušale da ustanovimo šta stoji iza toga. U političkom smislu, i DSS i Tadić su, svako na svoj način, forsirali ideju treće Srbije. Od samog dolaska SNS-a na vlast to je bila i njihova priča, koja traje do danas, “mi sada idemo dalje, mi smo za Evropsku uniju, ali pre svega – patriotizam”. Može se reći da je treća Srbija, da tako kažemo, “umivena prva Srbija”. To znači s nacionalnim predznakom, koja je ostavila ratove i Miloševića za sobom, koja želi da sada najzad bez stida možemo da kažemo da smo Srbi i da oko toga svi treba da se okupimo. Istovremeno, to je Srbija koja je obrazovana, govori strane jezike i nije asocirana sa ratnim zločinima, ratnicima s kamama i slično.

U stvaranju treće Srbije postojao je i put direktno iz druge Srbije, koja se od početka devedesetih uspostavila kao snažno, nedvosmisleno protivljenje ratu. Međutim, posle 2000. pojedinci iz druge Srbije zaključuju da je došlo vreme da se prigrli nacionalni identitet i da se on gradi ponovo, da se treba osloboditi radikalnih i ekstremnih glasova kako ne bi cela dotadašnja druga Srbija bila s njima identifikovana i da se pokaže da su to ekstremisti.

Deo motiva za formulisanje pozicije treće Srbije proističe iz prava na nacionalni ponos, kao što ga imaju i sve ostale nacije. Drugim rečima, dosta smo više kukali, posipali se pepelom i mislili samo na loše stvari, mi sada treba da stanemo pred ogledalo i vidimo da nismo tako loši, da nismo ni bolji ni gori od drugih i da prosto krenemo u budućnost.

T. PETROVIĆ TRIFUNOVIĆ: Deo priče o trećoj Srbiji nosi u sebi aspekt da imamo pravo da budemo optimistični, da imamo pravo na pobede. U tom smislu, kada se pojavio Novak Đoković i počeo da postiže uspehe, odmah je postao simbol tadašnje treće Srbije. On je Srbin, pravoslavac, ali istovremeno kosmopolita, govori strane jezike…

I. SPASIĆ: I pobeđuje po svetskim pravilima, ne u našem lokalnom kontekstu. Pokazuje da može da izađe na megdan i najvećima u jednom aristokratskom, zapadnjačkom sportu kao što je tenis. Znači, on je u sebi, hteo – ne hteo, kao figura spajao to što je mnogima ovde bilo potrebno.

Da li je ideja treće Srbije pozitivno pomeranje u funkciji oporavka, osnaživanja posleratnog srpskog društva ili, možda, negativno?

I. SPASIĆ: Pokušale smo još tada da dođemo do preciznog odgovora, ali u tom trenutku mogle smo samo da uvidimo i pluseve i minuse, i sačekale smo da vidimo šta budućnost nosi. Iz današnje perspektive, kada se ta budućnost u narednih petnaestak godina dogodila, videle smo više loših nego dobrih stvari. Jer forsiranje treće Srbije nije išlo u pravcu kreiranja novog, demokratskog nacionalnog identiteta, nego guranja u stranu, u pozadinu neprijatnih pitanja. A u osnovi svih tih pitanja, reč je o marginalizaciji ratnih zločina. Moglo se ići i drugačijim putem. Dobar primer je mogla biti Poljska posle pada realnog socijalizma koja je među istaknutim javnim ličnostima imala ljude s nacionalnim pedigreom, ali koji su postavljali pitanja: šta ste vi Poljaci radili u holokaustu, ili ko je sarađivao sa vojnom diktaturom?

Kao da iz te treće Srbije nije proistekao nacionalni identitet koji bi istovremeno bio otvoren za neprijatna pitanja nego su se preko takvih pitanja samo ređali slojevi često prouzrokovani površnom dnevnopolitičkom dinamikom, skandalima, nestabilnim vladama. Dugo i uporno se ređao sloj na sloj, a pitanja iz devedesetih, o ratnim zločinima i nacionalizmu, odlazila su sve dublje. I naravno da onda imamo povratak likova iz devedesetih i njihovih pozicija, koji kao da su konzervirani, kao da smo ih utapkali negde u zemlju odakle su izašli onakvi kakvi su nekad bili. Naravno, nikad u istoriji ne može da bude isto 30 godina kasnije, ali zapravo kao da ništa nismo s tim uradili. Neću reći da je ideja treće Srbije jedina kriva za to, ali čini mi se da ideja o prevazilaženju podela ima svoj udeo u tome da nismo konstruisali neki liberalni nacionalizam.

T. PETROVIĆ TRIFUNOVIĆ: I zdravu političku zajednicu u kojoj se pitanja ne potiskuju, ratni zločini i nacionalizam pre svega, ali i drugi oblici političkog delovanja. I socijalna pitanja su delom gurnuta u dubinu zahvaljujući stalnoj priči da li treba da se delimo. Mnogo toga i dan-danas nije tema za razgovor.

Da se vratimo na 1992, na prepune tribine u SKC–u, na zbornik tekstova odnosno govora sa tih tribina nazvan “Druga Srbija”. Od čega je to druga Srbija pravila otklon? Ukoliko nije već previše o tome govoriti posle toliko godina.

I. SPASIĆ: Nije previše. Deo naše teze je da o tome baš treba govoriti, jer to nije opštepoznato. Danas je prepoznato samo omalovažavanje kada se nekome kaže da je “drugosrbijanac”.

“Druga Srbija” je naziv koji je za sebe izabrala grupa intelektualaca, to je intelektualno-moralni projekat protivljenja pre svega ratu, nacionalističkoj, militantnoj politici tadašnje, Miloševićeve vlasti. Pošto su drugi oblici otpora bili teško mogući, istaknuti pojedinci su držali tribine, pravili publikacije, pisali tekstove i nazvali sebe Srbijom koja je druga u odnosu na vladajuću. Pogotovo tada, to nikako nije izgledalo kao nečija želja da se izdvoji u smislu superiornosti, već više kao sopstvena dužnost da se kaže, kao što “Žene u crnom” kažu, “ne u naše ime”. Znači, to što radite ne radite u moje ime i ime ovog drugog koji je tu danas, na tribini, u subotu u 12, možda “da” u ime ostalih, to ne znam, ali neka svako za sebe kaže gde spada u toj podeli pri čemu mi mislimo da je ta podela važna. To je pre svega bila moralna lična odluka da se javno istupi odričući sopstvenu podršku onome što se zaista činilo u ime srpske države, srpskog naroda i građana Srbije. Tokom vremena, taj nepokolebljiv antiratni stav je kod nekih dobio notu umišljenog elitizma. Međutim, te 1992. usred najtežeg ratnog vremena, stvarno se ne sećam da je neko ko je tamo sedeo bio tu da bi se osećao superiorno. Upisivanje stavova superiornosti i samozadovoljstva u drugu Srbiju kao samoimenovanu poziciju jeste posledica učitavanja kasnijih vremena i kasnijih simboličkih političkih borbi, kada druga Srbija postaje zgodna etiketa da se prilepi kako bi se neko ućutkao. “Ćuti, ti si druga Srbija”, kao da je to nešto loše.

T. PETROVIĆ TRIFUNOVIĆ: Kada je nastala druga Srbija, ja sam tek bila pošla u osnovnu školu. Zainteresovala sam se za taj period najviše pod uticajem knjige antropologa Stefa Jansena, koju je nažalost nedavno citirala i premijerka u svom tvitu. Odlučila sam da za svoj diplomski rad istražujem kako se tokom protesta 1996–97. otpor Miloševićevom režimu konstruisao kroz jezik. Možemo da stavimo na stranu šta su tada i Milošević i RTS govorili, kao i to da je ova vrsta diskursa bila otpor njima, ali jeste bilo priče o količini zuba, o civilizacijskim razlikama između dve Srbije, o fizionomijama, to je stvarno bilo prisutno.

Ko je tada tako govorio?

T. PETROVIĆ TRIFUNOVIĆ: Deo opozicije, deo novinara, ali i pojedini naučnici, čak je i u naučnim radovima toga bilo. Iz današnje perspektive, i ponešto što je pisano u ozbiljnim novinama početkom 21. veka takođe bi bilo šokantno, naprosto pripadalo je tom i takvom vremenu. Međutim, mislim da ta podela više nije važna i da se sada samo zloupotrebljava od vlasti.

I. SPASIĆ: Kada govorimo o protestima 1996–97, moramo naglasiti da to nije bila samo ona druga Srbija s početka njene priče, to smo bili “svi mi koji smo protiv Miloševića”. Iz kasnijih vremenskih uglova sve se to homogenizovalo kao nekad antimiloševićevska ili sada antivučićevska elita, za koju će vlast odmah reći da to nije prava elita nego neka, kako kažu, samoproglašena koja mrzi narod.

Pomenuti antropolog Stef Jansen je mnogo vremena proveo na Balkanu, za svoj doktorat u Engleskoj radio je sa antinacionalistima u Beogradu i Zagrebu. U moralnom i političkom smislu i sam je u potpunosti na njihovoj strani, a zanimalo ga je na čemu grade svoj identitet oni koji se protive nacionalizmu. Između ostalog, govori o kulturi i ukusima i pokazuje da je to suprotstavljanje ponekad uključivalo potcenjivanje i stereotipizovanje drugih. To je i inače karakteristično za periferna društva koja sebe vide kao da večito zaostaju za nekim zamišljenim razvijenim svetom. Knjigu je objavio 2005. na osnovu materijala koji je sakupio 1996–97, znači pre više od 25 godina. A premijerka Brnabić je nedavno slavodobitno citirala jednu njegovu rečenicu, potpuno istrgnutu iz svih konteksta, sa porukom – evo, profesor Jansen objašnjava kakva je ta naša elita. I naravno, koristi tu jednu rečenicu u svojoj političkoj borbi protiv onih koji danas koliko-toliko mogu nešto da kažu u javnosti, što ne može biti dalje od Jansenovih namera, kako onda tako i danas.

Pa ipak, da li i danas postoji druga Srbija?

I. SPASIĆ: Ne. Postoji samo etiketa.

To, opet, znači da više i nemamo takvu, duboku unutardruštvenu podelu?

T. PETROVIĆ TRIFUNOVIĆ: Podele se nekad serviraju kao tema. U poslednje vreme, recimo u poslednje dve-tri godine, čini mi se da je pojačana tobožnja kritika podele iza koje se zapravo krije kritika druge Srbije. Jer, kada neko kritikuje vlast, onda to znači da mrzi Srbiju i odmah mu se nalepi da je drugosrbijanac, a to dalje znači i da mrzi narod. A ko je protiv naroda, postaje neprijatelj.

I. SPASIĆ: To je kad govorimo s pozicija vlasti, dakle o “pljuvanju” druge Srbije odozgo, ali ima i desnih pozicija “odozdo” koje podrazumevaju da druga Srbija znači biti izdajnik. Najviše kontinuiteta ima u tom “prvosrbijanskom” etiketiranju da drugu Srbiju čine “izdajnici i plaćenici”. Ono što je novo u upotrebi etikete “drugosrbijanac” dolazi od levice. U tom slučaju, nije u prvom planu odnos prema nacionalizmu nego odnos prema širokim društvenim slojevima, radničkim, socijalnim pitanjima. I kao primarna određujuća karakteristika druge Srbije učitava joj se socijalni elitizam. Mislim da najveći broj drugosrbijanaca to nije zaslužio. Sami urednici zbornika “Druga Srbija” Ivan Čolović i pokojni Aljoša Mimica nisu se bavili radničkim pitanjima, ali nisu bili elitisti u tom smislu. Nisu bili ni drugi najvidljiviji i najangažovaniji, kao Zagorka Golubović, ili Nebojša Popov, jako važan autor, koji ne samo da je objedinio drugosrbijanstvo i borbu za radnička prava, nego je kao svoju misiju video i to da delovanjem kroz “Republiku” i knjigama koje je pisao podseti na dosta potisnute mislioce tokom srpske intelektualne istorije koji su istinski brinuli o Srbiji, često završavali u zatvoru i gubili glavu zbog svojih uverenja. Već smo rekli da se drugosrbijanstvo koristi kao etiketa, a pošto je to postala grozna etiketa koju niko više neće za sebe da prihvati, to dodatno potiskuje pitanje kako je druga Srbija originalno nastala.

T. PETROVIĆ TRIFUNOVIĆ: Ja bih pokušala da obrnem stvari. Hajde da se ne pitamo da li je druga Srbija bila dovoljno posvećena borbi za radnička prava, nego šta današnja levica misli o ratu devedesetih i o nacionalizmu. To je veći problem. Društva se menjaju na globalnom nivou, menja se i ono što je društveno prihvatljivo. Ne govorim sad o “osnivačima” Druge Srbije konkretno, ali ako su neki drugi (na “toj strani”) imali elitistički pogled na društvo, danas bi verovatno naučili bolje. Ali da li je levica naučila sve lekcije iz devedesetih? Neka levica sluša narodnu muziku, to je odlično, i stvarno tako mislim, ali kaži ti šta misliš o ratu i šta misliš o nacionalizmu? A nacionalizam na levici – mislim da je to najveći poraz. Pogotovo u Srbiji, u kojoj je bilo toliko otpora i nasleđa antifašističke borbe.

Zvuči poražavajuće za srpsko društvo da se na “drugosrbijansko” antiratno nasleđe danas ne poziva niko, pa čak ni levica.

T. PETROVIĆ TRIFUNOVIĆ: Moram da budem poštena prema levici, ona je daleko od toga da je monolitna. Iako je mala, levica je uvek najpodeljenija, i to važi za svako društvo. Svejedno, takav stav jeste dosta prisutan na društvenim mrežama i jeste popularan, zato što koketira sa hegemonim nacionalističkim diskursom.

I. SPASIĆ: Kao da je levica, možda ne cela, ali u nedopustivo velikoj meri, zaboravila na internacionalizam. On se sada svodi na nešto drugo, što je postalo moderno u novije vreme, na postkolonijalnu misao. O Srbiji se govori kao o koloniji, težište je na svetskom kapitalističkom sistemu, pa se vrlo lako napravi asimilacija – druga Srbija je za Zapad, a Zapad je jednako kapital, kapital eksploatiše ljude i prirodne resurse, a mi se identifikujemo sa potlačenima, što zapravo jeste u redu na jednom nivou. Ali opet dolazi do iskliznuća, pa zbog toga počinješ svašta da prihvataš samo zato što ako posmatraš sa periferije – ti si potlačen. Mnogo toga si spreman da prihvatiš kao borbu protiv tog kolonijalnog carstva, uključujući ponekad i Vučića, uključujući Ruse, Kineze.

Delom je i desnica, ne samo kod nas, na istom putu. Čitala sam rad koji analizira postkolonijalne momente u programu poljske vladajuće partije. Oni su “crna” desnica, ali su sve naučili o Emeu Sezeru, Francu Fanonu, okrenuli i upakovali u svoju krajnje klerikalnu, duboko konzervativnu viziju Poljaka čistih, najboljih, na braniku hrišćanstva. Originalnim borcima za slobodu naroda u Africi i na Karibima nakraj pameti nije bilo da će njihova borba i njihova dela biti na taj način iskorišćena. Oni su bili progresivni ljudi, borili se za slobodu i oslobođenje onih koji nisu slobodni, a ne za porobljavanje onih koji već jesu slobodni, u ime ne zna se čega. Nismo li svedoci da i Putin to koristi – napadaš drugu zemlju tvrdeći da je oslobađaš od imperijalističkih kandži. Malo je obeshrabrujuće što kod nas ti iskidani motivi lebde u javnom prostoru i vezuju se i za krajnje desne i za leve pozicije, i to je sve jedan veliki puding, zbog čega gube same ideje, zaboravlja se odakle potiču i šta im je bio izvorni smisao. Sve to utiče i daje dodatnu snagu etiketskoj prirodi naziva “druga Srbija”.

Može li se zaključno reći da je treća Srbija nastala zarad poništenja kritičkog stava i pitanja koja je o ratu postavljala druga Srbija?

T. PETROVIĆ TRIFUNOVIĆ: Može se reći, pošto je nastanak ideje o trećoj Srbiji zaista dolazio sa različitih strana, kako iz konzervativnih delova javnosti tako i iz progresivnih. I, druga Srbija je ostala marginalizovana. Danas ili ne postoji ili nije relevantna, ne postoji kao grupacija, ali uvek postoji kao konstrukt koji se pozajmljuje kada treba da se skrene pažnja sa istinskih problema u društvu.

Šta rade danas nosioci druge Srbije?

I. SPASIĆ: Danas su ostali samo pojedinci i nažalost zaboravlja se šta je druga Srbija bila. Onih koji će za sebe i sada reći da su drugosrbijanci jako je malo. Osim protoka vremena i generacijske smene, oni koji dolaze ne biraju da sebe tako označe. Jedan deo trećesrbijanskog nastupa ove vlasti, pogotovo u početku, bilo je okretanje ka evropskom putu i “usisavanje” kako pojedinaca tako i nevladinih organizacija druge Srbije, proevropski orijentisanih od svog početka. Događala su se i takva pomeranja da su neki korifeji druge Srbije privremeno ili za stalno prelazili na stranu SNS vlasti. U svakom slučaju, fronta odavno nema.

Na početku je rečeno da treće Srbije više nema, jer je treća Srbija pobedila. Sada već znamo koga je pobedila, ali kako je nema?

I. SPASIĆ: Sada je sve manje treće Srbije, a sve više se vraćamo na prvu Srbiju. Izdeljeni smo samo na one za Vučića i protiv Vučića, ali to nije vrsta podele o kojoj govorimo. Današnje vreme je u stvari vreme vladavine putem kontrole nad resursima, a tu prva i druga Srbija nisu bitne.