Intervju: Srđan Gojković Gile, Električni orgazam
fotografije: marija janković
Pohlepa je sve ubila
“Mi smo obično tretirani kao opasnost za sistem, bilo koji sistem. I to tako treba i da bude. Mislim na pravi, buntovni rokenrol koji ne podleže cenzuri ili autocenzuri. Često vlast pokušava da potkupi takve autore raznim beneficijama. I, nažalost, u nemalom broju slučajeva uspeva u tome. Srećom, uvek postoje i oni koji se ne daju potkupiti”
Jer, sve u vezi sa Električnim orgazmom oduvek je bilo novo, jedinstveno, neponovljivo. Devojka Marina u ulozi basistkinje, fantazmagorične Ljubine klavijature, face poput neuhvatljivog Čavketa i super cool Joveca, genijalni Grofov zvuk, Bane i Švaba kao oličenja rokenrol heroja, Pače sa nezahvalnim zadatkom da nasledi nenadmašnu ikonu – podvig ravan tome da budete Kit Mun u The Who nakon svega, a tek Gile… On je najdugovečniji protagonista nekog našeg popularnog regionalnog benda, predvodnik novog scenskog izraza, trendseter takoreći, srcelomac i superstar, radoholičar i džentlmen, fanatik zvuka i rok entuzijasta, poetski zanesenjak i totalno politički i ljudski ispravan lik. Ima li još takvih?
I bi Orgazam – koliko puta god hoćete. Uvek na pravoj strani, beskompromisni bez greške, nepokolebljivi…I onda kada im je išlo fantastično i odmah zatim kada je sreća umela da se opako preokrene ovi momci svirali su svoje, ne obazirući se na mode, kerefeke, ulagivanja strukturama, trošenje novotalasnih kredita, politiku, propagandu, konfekciju.
Srđan Gojković Gile, nakon skoro 43 godine od nastanka Električnog orgazma, govori o ljudskim vrednostima koje više ne postoje, ili na koje smo barem mi – ljudi novotalasne generacije – odavno zaboravili. Četrdeset godina je prošlo od njihovog skrivenog remek-dela “Lišće prekriva Lisabon”, a glavno pitanje i dalje jeste: gde smo sad?
VREME: Kako jedan rokenrol bend poput Električnog orgazma koji je preživeo više od 40 godina postojanja, vidi epohu iza sebe? Šta se sve, sa ljudima pre svega, ovde kod nas dešavalo?
SRĐAN GOJKOVIĆ GILE: Svako od nas iz benda bi verovatno dao drugačiji odgovor. Što se mene tiče, možda bih citirao jedan od mojih omiljenih bendova – Grateful Dead: “What a long, strange trip it`s been”. Ja ne mogu da dam pouzdan odgovor na pitanje šta se sa ljudima dešavalo, to bi bilo samo moje, verovatno iskrivljeno viđenje. Pokušavam da se uglavnom bavim sobom i sopstvenom interakcijom sa ljudima sa kojima dolazim u kontakt. Ono što ipak mogu da primetim je patnja kroz koju ljudi, a i ostala živa bića prolaze, ali to se odnosi na ceo svet, ne samo na našu lokalnu sredinu. To bi trebalo da bude centralni momenat u našim životima, spoznati kako nastaje ta patnja, šta je njen uzrok i kako je prevazići.
Šta se, međutim, dogodilo sa generacijom koja je odrasla uz rok muziku? Da li je ona ikada zauzela neke značajnije pozicije u društvu i uticala na njegovo unapređenje? Ili je skroz promašila temu?
To su sve neke generalizacije, opšta mesta. Ne mogu ja da dajem odgovore na takva pitanja, jednostavno nisam kompetentan. Trudim se da sebe vežbam da se bavim sobom, a ne drugim ljudima – to doživljavam kao totalno gubljenje vremena, koje je usput i besmisleno, jer ne daje nikakve odgovore. Svi valjda znamo da su se neki sa rokenrol bekgraundom veoma približili samom vrhu vlasti u određenim periodima. Lično, nemam baš utisak da su oni doveli do nekog unapređenja, osim svoje lične finansijske situacije.
A šta se desilo sa našim rok muzičarima? Kakav je današnji socijalni i materijalni status ljudi koji su bili naši heroji? Neki nisu ni preživeli, da bi došli do ovog pitanja… Konkretno – u tvom bendu Čavke, pa Milan, Vd, Margita…
Ne virim ja drugim ljudima u džepove da bih znao tako nešto. Kao što ste rekli, dosta mojih prijatelja iz generacije kojoj pripadam, nije više živo. Od ovih koji jesu, vidim da se Partibrejkersi dobro drže, dosta sviraju, pa mogu da pretpostavim kako nemaju finansijskih tegoba i drago mi je da je tako. Zapravo, samo smo ostali Brejkersi i mi, od te neke ekipe, generacije, bar onih koji se bave rokenrolom. Mi se kao bend takođe dobro držimo, dosta smo svirali ove godine i zahvalni smo što ljudi još uvek žele da nas gledaju i slušaju našu muziku.
Može li društvo da učini nešto i pomogne mnogo više muzičarima iz nekada poznatih rok grupa, a koji su danas već polako došli pred kapije penzije? Mislimo i na one poznate, ali još više na one nepoznate muzičare koji su činili sve te slavne grupe?
Da, pretpostavljam da bi moglo, ali to se ne dešava. Mi živimo u jednom zatucanom i konzervativnom sistemu – društvu koje je još i siromašno i izuzetno korumpirano. Tako, recimo, Žika i Dragi Jelić ili Robert Nemeček nemaju nacionalne penzije. A imaju ih neki ljudi koji su bili bliski vlasti, u određenim trenucima…
Koje grupe, danas nepoznate, pamtiš iz onog doba, a da su imale neke svoje bitne članove i zvuk? Recimo, iz grupe Butik u Orgazam su došli Čavke i kasnije Švaba? Tu su još bendovi Republika, BG 5, Šine…? Reč je o čitavim generacijama ljudi koje su se decenijama bavile muzikom u ovoj zemlji, a da nikakvu socijalnu zaštitu nisu doživeli, ukoliko se sami nisu snašli.
Da, tako ti je to ovde, zakon džungle. Sve se svodi na to da li si se sam snašao ili nisi. A još i živimo u brutalnom kapitalizmu, koji je došao neposredno posle socijalizma, pa je zato još brutalniji. Doduše, postoji nekakva socijalna zaštita, ja imam zdravstveno osiguranje, a preko mene i moja deca, ali sve je to na minimumu. Moj omiljeni bend iz tog doba, od ovih malo poznatih koji se nisu probili, jeste Limunovo drvo. Ali taj bend je prerastao u Šarla akrobatu, tako da možemo na to gledati kao na pripremnu fazu.
Kakav status treba da ima rok stvaralaštvo u našoj kulturi? S obzirom da su uz rok pesme odrasli čitavi naraštaji, da li im je sada već mesto u lektiri? Treba li dizati spomenike onim našim najvažnijim autorima, koji su od rokenrola napravili umetnost?
Ma, ja uopšte ne želim time da se bavim, to je pitanje za nadležne institucije, dal’ će se nekom dići spomenik ili ne. Milan Mladenović, Vlada Divljan već su napravili sami sebi spomenike u vidu pesama koje su ostavili, koji su važniji od nekog kamenog stuba ili spomenika. Ali ako nekakva institucija želi da im podigne i spomenik – nemam ništa protiv. Što se školske lektire tiče, mislim da bi to bilo korisno za mlade ljude.
Na koji način je rokenrol generacija kod nas – svedok vremena? Kad bi se pravila takva retrospektiva – šta nam govore sve te pesme, razbacane po albumima naših bendova, o životu u ovim krajevima u proteklih pola veka?
Mislim da je rokenrol stvaralaštvo apsolutno svedok vremena i to ne samo kod nas. Različiti autori bili su inspirisani različitim stvarima, ali ima tu mnogo autentičnih doživljaja stvarnosti, iz različitih perioda. Rokenrol pesme su veoma sažeta forma i vrlo često autori uspevaju da uhvate samu suštinu stvari, u okviru tog ograničenog formata. To je jedan od najvažnijih kvaliteta rokenrol pesme.
Zašto se sada naši nekadašnji rokeri doživljavaju kao moralni stubovi društva, ljudi koji imaju kriterijume i pouzdano razlikuju dobro od zla? Nije li na početku bilo drugačije, nije li roker bio nepoćudan element u ovom društvu?
Mi smo obično tretirani kao opasnost za sistem – bilo koji sistem. I to tako treba i da bude. Mislim na pravi, buntovni rokenrol koji ne podleže cenzuri ili autocenzuri. Često vlast pokušava da potkupi takve autore raznim beneficijama. I, nažalost, u ne malom broju slučajeva, uspeva u tome. Možda je to još očiglednije sa predstavnicima drugih umetnosti, rediteljima, glumcima, književnicima, slikarima… Srećom, uvek postoje i oni koji se ne daju potkupiti.
Ali, da li su svi rokeri iz “new wave” epohe – to nekadašnje trnje u oku sistema i pristojnog građanstva – položili ispit vremena? Jesu li se pokazali kao stubovi mudrosti i čestitosti, ne samo kod nas, već i u regionu?
Apsolutno ne. Svi mi znamo ko su ovi koji su odavno korumpirani i kojima je lični interes bio apsolutni prioritet. Mislim da je totalno nepotrebno da navodim imena, jer zaista mislim da svi to znaju.
Da li je, ukratko, Beograd iz tvojih rokenrol početaka bio živopisniji, urbaniji, okrenutiji svetu? Primećuješ li neke potpuno drugačije tendencije i viđenja stvari danas na rok sceni ili je ona i dalje kosmopolitska? Kako biti “građanin sveta” kroz rokenrol, kad su danas svi “građani sveta” jednim klikom na svom mobilnom telefonu?
Pa, nije baš bilo tako. Dobra stvar je što smo mi kao klinci imali pasoš sa kojim smo mogli da putujemo po svetu bez ikakvih problema. I treba reći da je ekonomska situacija te srednje klase sedamdesetih bila bolja, pa su roditelji sve to mogli da priušte svojoj deci. Mi, koji se nazivamo urbanim i kosmopolitama, oduvek smo bili manjina, ali to nije tako samo u Srbiji. Danas se to možda otvorenije prezentuje – ta zatvorenost prema svetu, prema drugim kulturama i manjinskim grupama – sve je postalo agresivnije nego nekad. Nisam siguran da je današnja scena toliko kosmopolitska, deo nje sasvim sigurno jeste, ali – uvek je to manjina. Rokenrol je i u svetskim okvirima izgubio onu oštricu koju je imao kad smo mi počinjali. Pohlepa je sve to ubila, ne kod svih, ali uglavnom jeste. Klik na miša apsolutno te ne čini građaninom sveta, barem kako ja to vidim.
Da se vratimo na Električni orgazam – četrdeset i nešto godina od “Paket aranžmana”, prvog albuma benda, evo sada i četrdesetogodišnjice ploče “Lišće prekriva Lisabon”… Jesi li ikad u ono doba pomislio da ćete jednog dana biti kulturno blago Beograda, ugledni i uvaženi građani ove zemlje?
Nisam nikada o tome razmišljao na taj način. Ali jesam bio prilično uveren da ću ja istrajati u svemu tome. Nisam, naravno, mogao biti siguran ni da će to biti isti ovaj bend ili neki drugi. Međutim, moja usredsređenost na rokenrol bila je toliko intenzivna da nisam ni pomišljao na neku drugu umetnost. Da, za mene je rokenrol najvažnija umetnička forma nastala u dvadesetom veku jer je u sebi sadržao gotovo sve umetničke forme koje su me zanimale. Muziku, književnost, likovnu umetnost, scensku umetnost itd. Za mene to nije bila samo glupava zabava za mase, u šta se nažalost pretvorio danas. Za mene je rokenrol najbolje umetničko sredstvo da izrazim svoje unutrašnje biće.
Pominjao si već da je bend iznutra doživljavao teške dane u vreme albuma “Kako bubanj kaže”, ali šta se dešavalo tokom devedesetih? Kako si ti lično doživeo raspad zemlje u kojoj si rođen i, uostalom, raspad tržišta na kome si bio velika zvezda?
Veoma teško. Taj period 1984-1985 je bila kriza unutar benda, ali devedesete su donele sveopštu eskalaciju zla – rat, smrt, mržnju… Lično mislim da sam ja bio u posttraumatskom stresu od svega toga, i to skoro dvadeset godina. Manje sporno je bilo to da se raspala Jugoslavija, ali način na koji se to desilo bio je jeziv, kao i šta i ko je sve isplivao na površinu za vreme toga. A i posle.
Za nas je bila olakšavajuća okolnost što je bend tad bio prilično kreativan i dostigao jedan od vrhunaca, naročito na albumu “Zašto da ne!” iz 1994. I odnosi u bendu su bili dobri. Ali, onda je Čavke otišao iz Orgazma i to je uzdrmalo temelje benda. Mi, realno – sve dok Pače nije došao 2000. u Električni orgazam – nismo uspeli da stabilizujemo ritam sekciju, a znamo koliko je to bitno za svaki bend. Ali pravi kreativni oporavak se dogodio Ljubinim povratkom 2004. Meni je jako bitno da je još neko pored mene u Orgazmu, ko je bio tu na samom početku. Naročito neko sa kime sam tako blizak, kao što je to Ljuba.
Pa, da li su onda te dvehiljadite godine bile trenutak za novi početak benda, po sasvim novim pravilima? Kakav je bio režim u vreme dolaska demokratskih promena? Iskreno, čemu si se ti nadao?
Ja sam opet ispao naivan, verujući da će doći do značajnih promena posle Petog oktobra. Kao što znamo, samo se ponovilo staro pravilo o Kurti i Murti. Jedini čovek koji je davao neku nadu bio je Zoran Đinđić, a znamo kako se to završilo. Što se benda i novog početka tiče, to sam već donekle odgovorio. Ljubin povratak u Električni orgazam osvežio je sve nas i to se jasno čuje na albumima koje smo snimili otkad se on vratio.
Električni orgazam nastavio je dakle svojim putem i u novom veku – konkretno, taj Ljubin povratak označio je novu fazu benda u 2000–im. Šta se time obnovilo od onog izvornog Orgazma?
Došlo je do nove hemije u bendu, Ljubine orgulje bile su farba Orgazma u početnoj fazi. Zatim je to bila Bananina solo gitara. Od 2004. imali smo obe te stvari, kao novi zvuk grupe. Kad je Ljuba ponovo došao, bilo je potrebno da prođe neko vreme i da svi postanemo neka nova, proširena porodica. Trebalo je da se na njega naviknu ostali članovi benda koji sa njim nisu ranije svirali, kao i on na njih. Ali ja sam verovao da će do toga doći kad-tad i tako je i bilo.
Kakva su ti osećanja danas, nakon svega? Pre neki dan održali ste koncert u prepunom Domu omladine – jesu li braća i sestre još uvek u punoj snazi?
Ova 2022. bila je baš dobra godina za bend, dosta smo svirali, najviše po Srbiji i Hrvatskoj. Ali, svirali smo i u Sloveniji i Bosni, čak u Austriji. Svi koncerti su bili odlični. Ovaj u Domu omladine je sigurno bio jedan od najboljih. Kao i onaj u Zagrebu, Puli, Šibeniku, Beču, Nišu…
Konačno, šta nakon svega ostaje iza rokenrola u našim krajevima?
To bi možda trebalo pitati slušaoce. Ali ono što ja vidim jesu osmesi na licima ljudi u publici, makar kratkotrajno olakšanje od svih tegoba kroz koje svi mi prolazimo u životu. To je verovatno nešto najbolje što bilo koja umetnost može da ponudi – olakšanje. Baš kao što se i može očekivati posle dobrog orgazma (smeh).
