Prvi dani jula, leto 2020. godine. Odlukom Vlade Srbije, Srpskoj pravoslavnoj crkvi biće uplaćena milijarda i 200 miliona dinara za završetak radova na Spomen-hramu Svetog Save. Deo javnosti je besan. Pojedini mediji izvode računicu – koliko je za taj novac moglo da se kupi bolničke opreme i maski, koje sve bolnice su mogle da se renoviraju…

Ovo nije prvi put da je gradnja Spomen-hrama Svetog Save u središtu pažnje. Naprotiv, ova monumentalna građevina, čija je gradnja počela pre 85, a ideja o nastanku začeta pre skoro 130 godina, svedok je i akter raznih istorijskih zbivanja, odraz i pokazatelj promenljivih odnosa Crkve i države, simbol verskog i nacionalnog i njihovog preplitanja.

Još u prvim danima 1900. godine, kralj Aleksandar Obrenović donosi ukaz u kojem je stajalo: "Da se veličanstveni Hram Svetog Save koji se ima podići na Vračaru u Beogradu, u čast i slavu Velikog Srbina i Prosvetitelja oglasi za opštenarodnu građevinu."

Patrijarh Irinej je šesti velikodostojnik na čelu SPC-a od kada su temelji postavljeni.

Kada se sagleda svačije vreme u odnosu na vlast, a u njihovoj celini bivanja na Crkvenom tronu, čini se zaista da od kada je Hrama, nije bilo tako dobrih odnosa crkvenog i državnog vrha kao što su danas. Imajući u vidu, međutim, kakva je danas država i kakve su vrednosti onih koji je vode, teško da je to dobra vest.

DUGO ČEKANI TEMELJI

Poznato je da su se mošti Svetog Save nalazile u manastiru Mileševa, gde su prenete 1237. iz Trnova. U proleće 1594. godine, Sinan-paša naređuje da ih donesu odatle i spaljuje ih na brdu Vračar.

Na 300. godišnjicu tog događaja, predlaže se izgradnja hrama na mestu na kojem se "razneo sveti mučenički prah prvog srpskog prosvetitelja". (Danas se, međutim, smatra da je najverovatnije mesto na kojem je gorela lomača sa moštima deo koji sada zovemo Tašmajdan, u neposrednoj blizini Crkve Svetog Marka.)

Brzo se podiže privremena crkvica – sa namerom da će tu biti dok se ne krene sa izgradnjom hrama – koja je osvećena 27. aprila 1895. Tadašnje dnevne novine, kako u svom radu piše Milan D. Janković, izveštavaju da je osvećenju prisustvovao mnogobrojni narod i đaci, kao i da je atmosfera bila svečana: "Svi obližnji domovi bili su kićeni zastavama, a na američkom konzulatu vila se američka zastava."

Krajem 19. veka, osniva se tako Društvo za podizanje hrama Svetog Save. Raspisuje se konkurs za arhitektonsko rešenje, koji će se pokazati kao neuspešan. Potom slede balkanski ratovi, pa Prvi svetski rat. Sve staje. Raspisuje se drugi konkurs. Konačno, 1935. godine počinje gradnja Hrama, prema projektu profesora Bogdana Nestorovića i Aleksandra Deroka.

Početku građevinskih radova prisustvovao je tadašnji patrijarh SPC Varnava. On će nepune dve godine kasnije umreti pod sumnjivim okolnostima i to iste večeri kada je u Skupštini izglasan Konkordat. Svi su bili sigurni da je otrovan, a po Beogradu se šaputalo da je reč o prahu od tucanog dijamanta. Slede mučne godine, a osvećenje temelja uslediće tek 1939. kada na čelu Crkve bude patrijarh Gavrilo.

Gradilo se, ozidano je 12 metara iznad zemlje. Međutim, sledi Drugi svetski rat i šestog aprila 1941. bombardovanje Beograda. U vremenu koje sledi, Hram je služio kao garaža nemačke vojske, a imovina Društva za podizanje hrama je opljačkana.

KUCANJE NA SVA VRATA

Crkva je kraj Drugog svetskog rata dočekala razorena, u ljudstvu i ekonomski. U prvim godinama po oslobođenju, režim je bio posebno surov. Hram je ponovo bio parking i služio je kao magacin raznim preduzećima: odlukom komunističkih vlasti koju SPC nije dobila na ruke, postao je "opštedruštvena imovina".

Šezdesetih godina, predstavnici vlasti su predlagali da se Hram adaptira, umesto crkve da se podigne "dom Svetog Save", a da na tom mestu bude crkveni muzej i galerija fresaka. Bilo je pregovora da crkveni muzej i zaista bude privremeno rešenje, ali se opet postavilo pitanje čiji će taj muzej biti – crkveni ili državni. Na kraju se od toga odustalo.

Iako od nekih optuživan da uporno šuruje sa komunistima, pogrdno nazivan "crveni patrijarh", prezren od dela dijaspore, patrijarh German je u očima drugih bio čovek koji je činio ono što je morao kako bi sačuvao Crkvu, svestan da otvorenim sukobom neće previše postići. Iako povremeno pomirljiv, prema tvrdnjama svedoka vremena, kada je reč o Hramu Svetog Save, nije odustajao. Koristio je skoro svaki razgovor za visokim predstavnicima Partije da govori o Hramu. Ukupno je 88 puta tražio od nadležnih dozvolu da se nastavi sa izgradnjom.

Juna 1985. godine tu dozvolu je i dočekao. Atmosfera u društvu se već uveliko menja.

Na mestu predsednika Predsedništva Srbije nalazi se inženjer Dušan Čkrebić, čovek koji je od ulaska na političku scenu 1969. obavljao čitav niz funkcija. Patrijarha Germana je pamtio još iz Vrnjačke Banje, odakle su bili obojica, "kao naočitog i markantnog sveštenika" kojeg su od milja zvali "pop Hrana" (svetovno ime mu je bilo Hranislav).

"Svedok sam i sudionik tog vremena i smatram da mogu o svemu tome pouzdano da govorim. Gospodin German je u onim uslovima vodio brod Srpske pravoslavne crkve virtuozno, ne izneverivši nijedan vitalni i dugoročni interes Crkve kojoj je bio na čelu (…) Nema sumnje da je gospodin German rukovodio SPC-om u mnogo težim opštim uslovima nego što su današnji ili oni pre Drugog svetskog rata. On nikada nije veličao režim, već je u okviru njega tražio izlaze za obezbeđivanje vitalnih interesa SPC-a, kao što to čini i sadašnji patrijarh (Pavle)", napisao je početkom dvehiljaditih Dušan Čkrebić.

U vili Izvršnog veća, on je saopštio patrijarhu Germanu i članovima Sinoda da se može nastaviti izgradnja Hrama Svetog Save. U samom Predsedništvu Srbije, kako svedoči Čkrebić, u tom trenutku niko nije bio protiv toga, čak ni oni čiji su potpisi ranije stajali kako bi se taj isti nastavak gradnje sprečio.

Glavni arhitekta sada je postao Branko Pešić. Povodom otpočinjanja gradnje, 12. maja 1985, po njegovoj proceni, u prostoru oko Hrama i u Hramu bilo je blizu 100.000 građana. Pisalo se u crkvenim glasilima o kolonama i rekama ljudi koji su se slivali ka Hramu.

A ONDA SU DOŠLE DEVEDESETE…

Radilo se, prvo nekoliko godina intenzivno, a onda sve manje, pa nimalo. Zbio se raspad zemlje, zločini, sankcije, beda, kolone izbeglica, strašna lica rata, poginuli i ranjeni, gladni i izgubljeni.

Na čelu Crkve je bio patrijarh Pavle, retko skroman i pošten čovek, kao zalutao u sve ono što se oko njega dešava, a tako je delovao i među pojedinima od svoje snalažljive sabraće.

U tim vremenima, naravno, gradnja Hrama staje. U jednoj belešci stoji da je, nekoliko meseci nakon bombardovanja 1999, mitropolit Amfilohije obišao gradilište na kojem je zatekao "istrulele i razvaljene drvene obloge pored kojih je ležao skupo plaćeni mermer i granit… Zapuštenu visoku travu i korov koji je na nekim mestima dosezao do pojasa… Sablasno napuštene i rđi prepuštene kranove koji su nekada podizali stotine tona materijala na veliku visinu."

U martu 2000. ponovo se počinje sa gradnjom. Profesor Vojislav Milovanović, kasnije ministar vera, postao je novi organizator radova.

U intervjuu za "Politiku", arhimandrit Danilo Ljubotina, nekadašnji duhovnik Hrama Svetog Save, tvrdio je da patrijarh Pavle nije bio tih prvih godina za velike radove. "Patrijarh, asketa kakav je bio, posle bombardovanja zemlje i siromaštva, govorio je premijeru Đinđiću: ‘Narod gladuje, neprimereno je da radimo ovako velike poslove’. Đinđić nije odustajao: ‘Novac će proći, a Hram će ostati nedovršen’. Tako ga je i ubedio".

Čak i da nije bilo baš tako, od reči do reči, a verovatno jeste, lako je zamisliti da je sigurno bilo, što je već velika stvar.

ČOVEK KOJI JE MNOGO RADIO

Društvo za podizanje Hrama se obnavlja septembra 2001. godine pod pokroviteljstvom premijera Zorana Đinđića, i u njemu je 31 preduzeće od kojih je svako uplatio izvesnu sumu novca. Malo ko je učinio za Crkvu onoliko koliko je u nekoliko godina uradio Đinđić. Vratio je, i pored ogromnog otpora, takoreći preko noći, veronauku u škole, i dao ogroman doprinos da se sa gradnjom nastavi. Međutim, za razliku od nekih drugih, on za to nije tražio da ga proglašavaju "od Boga poslatim", niti se tada prvi čovek Crkve prema vlastima tako postavljao.

Septembra 2002. godine, nakon molitve za nastavak izgradnje, premijer Đinđić je izjavio: "Hajde da ovde bude utkano sve ono što danas narod Srbije radi na svojoj obnovi i na izgradnji svoje budućnosti. Ako završimo ovaj Hram uspešno, neka to bude jedan od dokaza da smo u ovom veku krenuli uspešno."

Premijer Zoran Đinđić je ubijen 12. marta 2003, opelo je održano 15. marta u Hramu Svetog Save. Mitropolit Amfilohije je držao govor i između ostalog je kazao: "U trenutku kada su još stotine hiljada njegovog naroda, prognanika sa svojih ognjišta u domu bez doma, u zemlji bez zemlje, u otadžbini bez otadžbine, u trenutku kad nad glavom njegovog naroda stoji mač pilatovske pravde, Zoran Đinđić je pokrenuo obnovu krvotoka narodnog, društvenog i socijalnog života, obnovu državnog zajedništva i državne zajednice Srbije i Crne Gore, pokidanih veza sa svetom. No, ubila ga je bratska mržnja, kratkovida i slepa, koja previđa večnu istinu da ko se mača maši – od mača će i poginuti."

Objašnjavaće posle mitropolit Amfilohije mnogo puta da je govorio o Đinđićevim ubicama i da nije ni pomislio da rečenicu "ko se mača lati – od mača će i poginuti" neko može da protumači da se odnosi na samog Zorana Đinđića, ali će se taj govor potezati još mnogo puta u javnosti.

JUČE, DANAS, SUTRA

Hram Svetog Save danas je jedan od najvećih pravoslavnih hramova na svetu. O njegovoj umetničkoj vrednosti ispisuju se stranice. Za neke je veličanstven, za neke preteran.

Pozlaćeni krst rad je vajara Nebojše Mitrića; kupola teška četiri hiljade tona podizana je hidrauličnim dizalicama postepeno dvadeset dana; u prizemlju i na galerijama može da stane 12.000 osoba; ispod nivoa poda Hrama, kuda se silazi mermernim stepenicama, velelepna je kripta sa riznicom; fasada je obložena mermernim pločama iz Grčke; ima 49 svirajućih zvona urađenih u Austriji; kada je reč o mozaiku, rađenom u Rusiji pa prevezenom u Beograd, delo je umetnika predvođenih akademikom Nikolajem Muhinom i radi se o jednom od najvećih projekata mozaičkog ukrašavanja u svetu vrednom više od 30 miliona evra.

Znatnu finansijsku pomoć je pružila i Rusija. Često se o Hramu priča i kao dokazu neraskidivog prijateljstva Rusije i Srbije.

U poslednje tri godine, država je uplatila Crkvi na ime Hrama Svetog Save oko 30 miliona evra. Prošle godine, Vlada je donela uredbu o izdavanju doplatne poštanske marke "Izgradnja Spomen-hrama Svetog Save" koja je koštala 10 dinara. Nisu svi pozdravili činjenicu što su prinuđeni da kada šalju pismo, ulažu u gradnju Hrama. Organizovani su i protesti zbog pokušaja prenošenja zemnih ostataka Nikole Tesle u Hram, te se od toga odustalo. Hram su posetili mnogi svetski zvaničnici, na platou ispred se slavi takozvana Srpska nova godina, održavaju se molebani, stajalo se sa svećama u rukama ispred Hrama i zbog Olivera Ivanovića i žrtava na Kosovu.

Rok za završetak radova pomera se neprekidno.

O velikodušnom državnom odvajanju za Hram se često spekuliše – da li se na taj način režim Aleksandra Vučića odužuje Crkvi za povremene tišine i povremene gromoglasne pohvale prvom čoveku Srbije? Mnogi govore i o rešenju statusa Kosova, gde će Vučiću biti veoma važna podrška Crkve, a poznato je da nije u dobrim odnosima sa vladikom raško-prizrenskim, a i drugim vladikama van Srbije. Sveti arhijerejski sabor je, međutim, u svojim saopštenjima istakao više puta da je bilo kakvo priznanje nezavisnosti ili razgraničenje neprihvatljivo.

Takođe, ne treba zaboraviti da sadašnji predsednik pokušava da, takoreći, upadne u istoriju. Kao eho toga, oni oko njega u različitim prigodama ističu da je jedan od najvećih lidera u novijoj istoriji Srbije. U tom smislu, narodni poslanik u prošlom sazivu i član SNS-a Srbislav Filipović je izjavio: "Hram Svetog Save je došao pred završetak i to je upravo delo ove vlasti. To je delo, ako ćemo da kažemo i personalizovano i lično da vežemo, delo i predsednika Aleksandra Vučića. To je delo te odgovorne politike, zato što je ta politika uspela da obezbedi i novac za to. Tu su pare važne." Naslušaće se verovatno javnost još o tome kako je Hram delo Aleksandra Vučića, ali teško da će ga istorija po tome zapamtiti.

A što se tiče Hrama, dovoljno će biti da se na nekoj budućoj liturgiji skupi 12.000 vernika, koliko može da ih primi, spremnih da vole bližnje kao sami sebe.