Najpre je politička partija Dveri, poznata po bdenju nad čistotom srpskog bića i srpske krvi, primetila da nešto nije u redu s udžbenicima iz biologije za osmi razred osnovne škole, jer se tamo nameće “skandalozna propaganda homoseksualizma i transrodnosti maloletnim licima”. Šta to tačno znači, nisu objasnili. Sva je prilika da je jadikovku Dveri dočuo i patrijarh Srpske pravoslavne crkve, pa je na sebi svojstven način, u jednoj religijskoj procesiji organizovanoj zarad spasa “porodice i braka” formulisao zabrinutost svoju i vaskoliskog srpstva: saznao je “ovih dana”, kaže patrijarh, “da su u udžbenike osnovnih i srednjih škola kod nas ispod žita, daleko od oka javnosti, unete lekcije koje propagiraju rodnu ideologiju” i zatražio od nadležnih organa da se odmah povuku iz upotrebe svi udžbenici, priručnici i pomoćna nastavna sredstva u srednjim, osnovnim školama i predškolskim ustanovama u kojima postoje takve lekcije.

Prema poverljivim saznanjima do kojih je “tih dana”, početkom oktobra meseca ove godine, došao patrijarh – jer sve se, naravno, kako on kaže, događalo daleko od očiju javnosti, u nejavnim osnovnim i srednjim školama koje rade po nejavnim programima koje je nejavno, u svojim nejavnim dokumentima objavljenim u odgovarajućim javnim glasilima, odobrila Vlada Srbije i ministar prosvete Branko Ružić – u udžbenike osnovnih i srednjih škola “unete su lekcije koje propagiraju rodnu ideologiju”.

Šta bi imala biti “rodna ideologija” patrijarh nije objasnio, ali je istog trenutka zavladala sveopšta zabrinutost. Ministar Ružić, isti onaj koji je potpisao sve školske programe, očigledno se našao pogođen i prozvan (svojim propustom?), te je reagovao promptno i nizom hitrih koraka, preskačući zakonsku proceduru, doveo do toga da se organizuje radna grupa Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja Republike Srbije (ZUOV). Ta komisija sačinjena od nestručnjaka za biologiju (muka je bilo doći do njihovih imena, kao da je tu neko nešto krio i muljao “ispod žita”), posle nekoliko dana zaključila je da su poverljiva i tajna saznanja do kojih je došao građanin Perić Prvoslav potpuno tačna (o sastavu komisije i priključenijima videti tekst Teofila Pančića “Čekajući ajatolaha”, “Vreme” br. 1661). Iz udžbenika je, potom, bez konsultacija s autorima udžbenika, izbačeno već šta treba.

IDEOLOGIJA

Posebno su, u čitavom poduhvatu koji se, valja primetiti, odvijao “daleko od očiju javnosti”, dakle, “ispod žita”, i u kojem su združenim snagama učestvovali država, crkva i desničarske snage, zanimljivi zaključci radne grupe ZUOV.

Jelena Ćeriman sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu (IFDT) analizirala je, sa grupom koleginica i kolega iz Laboratorije za istraživanja roda IFDT, mišljenje radne grupe. Njihov zaključak je da je argumentacija radne grupe neutemeljena, u pojedinim delovima istorijski i antropološki netačna i da nije zasnovana na stručnim procenama u oblasti pedagogije, psihologije i sociologije, niti na najnovijim naučnim saznanjima koja se tiču navodno spornih tema i pojmova, te da je radna grupa ZUOV “reagovala cenzorski”. “Nije jasno na osnovu kojih su naučnih saznanja ili uvida u primenu datog sadržaja u nastavi zahtevali izmene sedam od osam odobrenih udžbenika”, kaže Jelena Ćeriman. “Mišljenja radne grupe o navodno spornom sadržaju sedam udžbenika biologije za osmi razred ne sadrže nijednu naučnu ili stručnu referencu, niti osvrt na izveštaje ZUOV o praćenju primene udžbenika u praksi (što je zakonska obaveza Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja prema članu 37. Zakona o udžbenicima). Ukoliko je Zavod pratio primenu udžbenika i ukoliko podaci iz praćenja do sada nisu pokazali da postoje nedostaci u kvalitetu udžbenika ili u njihovoj primeni, zašto radna grupa to nije uvažila? Kako je, uostalom, definisan jednokratni zadatak radne grupe?”

Prema zaključku Nacionalnog prosvetnog saveta, na osnovu kojeg je ministar Ružić tražio da se oformi komisija, stoji da “nijedna interpretacija programa ne može da sadrži elemente ideologije i da se mora voditi računa o psihološkim i sociološkim predznanjima učenika kada je u pitanju interpretacija programa budući da đaci psihologiju uče od drugog razreda srednje škole, a sociologiju od trećeg”. Ovaj prigovor implicira, kako stoji u tekstu “Pobeda cenzure nad naukom” (stručno mišljenje grupe naučnica i naučnika povodom odluke o izmeni udžbenika), da su “sporni” delovi udžbenika ideološki obojeni, te da učenici nisu u stanju da prate program.

“Kada je reč o sastavu radne grupe, koji je držan u tajnosti do zahteva novinarke ‘Danasa’ o pristupu informacijama od javnog značaja, saznalo se da u grupi nema ni biologa/ biologičarki, što je neophodno zbog kriterijuma stručnosti, ni predstavnika nastavnog kadra ili stručne pedagoško-psihološke školske službe koji bi mogli govoriti o primeni sadržaja u praksi i njihovoj primerenosti uzrastu i predznanjima učenika. Nije poznato prema kom kriterijumu su baš te osobe birane u članstvo u ovoj radnoj grupi, niti zbog čega je njihov izbor čuvan u tajnosti. Karakter brze i netransparentne mobilizacije koji je rezultirao akcijom cenzure nauke upućuje na zaključak da su birane osobe po kriterijumu ideološke podobnosti. Kada je reč o navodno spornom sadržaju udžbenika biologije, zastupamo stav da je jedina ideologija koja je prisutna u udžbenicima, ona koja je sadržana i u Ustavu Republike Srbije, a to je zabrana diskriminacije u čijoj je osnovi pravo na različitost.”

Ivana Jakšić, docentkinja na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, primećuje, međutim, kako je “neobično da grupa naučnika iz oblasti društvenih nauka (dakle članovi radne grupe ZUOV) zahteva da se obrazovanje odvoji od ideologije.” “Ideologije su organizovani sistemi vrednosti, a kako obrazovanje uvek i nužno počiva na određenim vrednostima, jasno je da ono ne može biti odvojeno od ideologije”, smatra ona. “U Srbiji, normativni okvir nalaže da se obrazovanje sprovodi u skladu sa vrednostima kvaliteta i pravednosti. Obrazovanje je kvalitetno ukoliko deci i mladima pruža znanja koja im omogućavaju da postanu funkcionalni članovi društva i ostvare kvalitetan život. Pravedno je ukoliko takva znanja stignu do svakog učenika i učenice, bez obzira na individualne razlike.

Podučavajući decu o sadržaju termina rod i rodni identitet, pružamo im znanja neophodna za razumevanje sebe i drugih sa kojima dele socijalnu realnost. Ukoliko znaju šta je rod, devojčice i dečaci će biti spremniji da odbace kruta rodna očekivanja koja ih sprečavaju da ostvare svoje pune potencijale. Kada saznaju šta je i kako se razvija rodni identitet, biće spremnija da prihvate sebe ili druge ukoliko njihov doživljaj rodnog identiteta nije snažan ili se u retkim slučajevima ne poklapa sa polnim identitetom. Da, iza takvog podučavanja stoji ideologija i to ona čiji je cilj da kroz smanjenje diskriminacije popravi društveni položaj žena, seksualnih i rodnih manjina. Taj cilj je u suprotnosti sa željom da se očuva postojeći društveni poredak.”

“U aktuelnoj situaciji je problematično to što pomenuta grupa deluje ne samo prema ideološkoj agendi koja je u suprotnosti sa vrednostima na kojima počiva obrazovanje u Srbiji i koje je kodifikovano u zakonima, već u tom pokušaju zanemaruje i izvrće naučna saznanja”, dodaje Ivana Jakšić. “Problematične su i posledice takvog delovanja. Kroz cenzuru rodnih sadržaja iz udžbenika biologije aktivno se sprečava prevencija rodno zasnovane diskriminacije kroz obrazovanje. Rodne nejednakosti i efekte rodne diskriminacije dokumentujemo statistikom i brojkama, ali i jedno dete koje trpi nasilje i prolazi kroz psihičke tegobe je previše.”

BIOLOGIJA

Profesor Miroslav Živić, predsednik Srpskog biološkog društva, nedvosmislen je kada je reč o naučnoj zasnovanosti udžbenika, pa i delova koji su označeni kao sporni. “Srpsko biološko društvo je jasno iznelo stav da je program nastave i učenja biologije za osmi razred osnovne škole u celini, pa i u delu koju obuhvata preporučeni sadržaj Biološki smisao adolescencije (rodni i polni identitet u kontekstu hormonske aktivnosti i individualne genetičke varijabilnosti) potpuno naučno zasnovan. Ovaj stav se zasniva na činjenici da je rodni identitet, iako psihološka kategorija (pošto podrazumeva lični doživljaj sopstvene polnosti), u većoj meri određen biološkim uticajima pre rođenja deteta, nego sociološkim uticajima kojima je dete izloženo posle rođenja kada dolazi do njegovog postepenog ispoljavanja i daljeg razvitka”, kaže on. “Stoga rodni identitet ima opravdano mesto u datom sadržaju Programa, tim pre što je aktivnost muškog polnog hormona, testosterona, polovinom unutarmateričnog razvića ploda jedan od ključnih događaja u određivanju rodnog identiteta. Dalje, biološki procesi koji tokom razvića ploda dovode do razvoja polnih organa i nervnih struktura odgovornih za razvoj rodnog identiteta su vremenski jasno razdvojeni što omogućava da, iako retko, dođe do neusklađenosti između polnih karakteristika i rodnog identiteta. Kako je posledica bioloških procesa, ta neusklađenost kao i njena posledica – pojava transrodnih osoba – prirodna je činjenica, a ne rezultat slobodne volje pojedinca, te se, kao takva, ne može smatrati posledicom ideološkog tumačenja, bez obzira na način kako ideologiju definišemo.”

Posebno uznemirenje države, crkve i desničara izazvalo je to što se u udžbeniku pominju transrodne osobe, dakle, one osobe koje su rođene u “pogrešnom telu”: osoba u muškom telu oseća se kao žena ili se osoba u ženskom telu oseća kao muškarac. Iz udžbenika biologije, dakle, jednostavno je izbačena odrednica transrodne osobe, kao da one ne postoje ili makar kao da su nevažne. Profesor Živić kaže: “Pominjanje transrodnih osoba u udžbenicima bila je jedna od osnovnih zamerki recenzenata. Ali transrodne osobe navode se samo u smislu nepobitne činjenice da takve osobe postoje. Transrodne osobe navedene su samo kao dobar primer da može postojati neusaglašenost između pola i rodnog identiteta i da je ta neusaglašenost posledica bioloških procesa, odnosno biološke raznovrsnosti. Zbog toga tu ne može biti bilo kakve osnove za diskriminaciju, te smatram da nije postojalo naučno opravdanje da se ovaj pojam izbaci iz udžbenika biologije. Ovakvo mišljenje je utemeljeno i u stavu predstavnice Srpskog biološkog društva u Nacionalnom prosvetnom savetu koja je (jedina) glasala protiv drugog dela zaključka koji je bio osnov za ponovne recenzije udžbenika: ‘Da nijedna interpretacija programa ne može da sadrži elemente ideologije i da se mora voditi računa o psihološkim i sociološkim predznanjima učenika kada je u pitanju interpretacija programa, budući da đaci psihologiju uče od drugog razreda srednje škole, a sociologiju od trećeg’.”

ARGUMENT MALOG BROJA

Jedan od argumenata koji se može čuti u odbranu odluke da se izraz “transrodne osobe” izbaci iz udžbenika jeste da je, u odnosu na čitavu populaciju, njihov broj zanemarljivo mali. Psihološkinja Jelena Vidić na to kaže: “Na društvenom nivou stigma deluje na dva načina: tako što stigmatizovane čini nevidljivima (otuda argument da ‘toga ranije nije bilo’ – bilo je, ali se krilo i o tome se ćutalo i nije se imenovalo na način na koji to činimo danas), i tako što svaki izlazak iz nevidljivosti nailazi na snažne negativne reakcije u vidu predrasuda, odbacivanja i nasilja. Ćutanje o postojanju određene grupe ljudi pod argumentom da je njihov broj ‘zanemarljivo mali’ jeste nastavak njene stigmatizacije motivisan pre svega predrasudama, ali i neznanjem.

Pojmovi seksualne orijentacije i rodnog identiteta koriste se u nauci već više od pola veka: Bendžaminova studija ‘Fenomen transseksualnosti’ je objavljena davne 1966. godine, članovi našeg multidisciplinarnog tima su prvi zbornik o iskustvima u radu s transrodnim osobama objavili 1993. godine, pre nekoliko godina je novim zbornikom obeleženo tri decenije rada ovog tima, tako da nisam sigurna da je u pitanju manjak dostupnosti ovih znanja, koliko manjak spremnosti da se dostupne informacije potraže, prouče i razumeju.”

“Argument ‘zanemarljivo malog broja’ je nedopustiv – iz njega sledi da su samo dominantne grupe dovoljno vredne da budu pomenute, dok manjinske grupe to, upravo zato što su manjinske, ne zaslužuju,” dodaje Jelena Vidić. “Pored toga što je vrednosno problematičan i što predstavlja jedno od ispoljavanja stigme, argument ‘zanemarljivo malog broja’ transrodnih osoba nije empirijski tačan: istraživanja sprovedena u prethodnoj deceniji ukazuju na to da je broj transrodnih osoba značajno veći od prvobitnih procena. U zavisnosti od metodologije i načina definisanja transrodnosti, danas se smatra da je zastupljenost 0,02 odsto (ukoliko koristimo podatke iz medicinskih evidencija koji prevashodno uključuju osobe koje se obraćaju zdravstvenim centrima radi hormonskog i/ili hirurškog tretmana), dok populacione studije govore o zastupljenosti od 0,5 odsto (transrodne osobe) do čak 4,5 odsto (šire definisana grupa transrodnih i rodno različitih osoba). Dakle, reč je o daleko većoj grupi nego što se prvobitno predstavljalo, ali opet, sve i da nije tako, argument isključivanja iz programa zbog malobrojnosti u okviru predmeta koji kao jedan od ciljeva ima i razumevanje raznolikosti živog sveta je besmislen.”

OPSENJIVANJE PROSTOTE

Pored prigovora ideologije, udžbenicima je upućen i prigovor (implicitni) da deca, kaže se, nisu spremna da prate program, jer se “mora voditi računa o psihološkim i sociološkim predznanjima učenika kada je u pitanju interpretacija programa, budući da đaci psihologiju uče od drugog razreda srednje škole, a sociologiju od trećeg”. Preporuka je višestruko besmislena. Ispada, najpre, da sve do sada, do “otkrića” patrijarha Porfirija, pisci udžbenika – koje je, da podsetimo, odobrila država – nisu vodili računa o uzrastu učenika i njihovim mentalnim kapacitetima.

No, još je besmislenije “skretanje pažnje” na to da učenici psihologiju kao školski predmet dobijaju u drugom razredu srednje škole, a sociologiju od trećeg. Ovo nije drugo do opsenjivanje prostote. Dakle, ako je suditi po ovoj mudrosti, petnaestogodišnjaci ne znaju ništa o polnosti i seksualnom životu zato što još nisu imali psihologiju u školi niti, što je još gore, sociologiju.

Ivana Jakšić je jasna: “Deca do polaska u osnovnu školu imaju ne samo razvijen snažan osećaj rodnog identiteta, već su usvojila i rodne stereotipe. Na prelasku u starije razrede većina ima kognitivne kapacitete da razume apstraktne pojmove i odnose među njima. A tokom viših razreda dešavaju se i krupne promene na socijalno-emocionalnom planu kada, pripremajući se za ulazak u svet odraslih, stupanje u partnerske odnose i donošenje akademsko-karijernih odluka, deca počinju intenzivno da promišljaju sopstveni identitet. Usled snažne želje da budu prihvaćena, većina nije sigurna kako da pomiri svoje autentične potrebe sa društvenim očekivanjima. Prihvatanje sopstvenog rodnog ili seksualnog identiteta samo je jedan aspekt ovog procesa, ali zbog rigidnosti društvenih očekivanja u ovom pogledu, neuspeh ima snažan potencijal da proizvede tegobe u oblasti mentalnog zdravlja. Možemo zaključiti da deca ne samo da su iskustveno i intelektualno spremna, nego imaju i potrebu da dobiju kvalitetno znanje o rodnim ulogama, stereotipima i identitetu.”

Razvojni psiholog Aleksandar Baucel je takođe nedvosmislen (“Novi magazin”, 14. 10. 2022): “Kao razvojni psiholog mogu da potvrdim da u uzrastu od 14 godina deca mogu da razumeju razliku između pola i roda i da su postojeći nastavni programi i udžbenici sasvim adekvatni za učenike tog uzrasta. Utoliko sam pre bio začuđen kad sam čuo da je Nacionalni prosvetni savet tvrdio da učenici nemaju neophodne preduslove. Ne znam na koja stručna mišljenja su se oslonili članovi NPS pri donošenju takve odluke, ali na naučna znanja sigurno nisu. Ako postojeća znanja iz razvojne psihologije nisu bila u osnovi njihovog mišljenja, onda bi to moglo da znači da su oni ovakav stav formulisali pod uticajem nekih vanstručnih razloga. To bi značilo da su zloupotrebili poziciju koju imaju i da su svoje odluke doneli ne u opštem interesu nego u interesu nekih ideoloških grupa”.

UZROCI I POSLEDICE

Na konstataciju da je, u izvesnom smislu, ova rasprava besmislena, kao što je besmisleno raspravljati o tome da li je Zemlja ravna ploča, Jelena Ćeriman kaže: “Sociološka empirijska istraživanja od 90-ih godina 20. veka naovamo na prostoru bivše Jugoslavije ukazala su da je klerikalizam u porastu i da brzo mobilišu za, zapravo, partikularne interese, odnosno interese moćnih društvenih grupa na vodećim političkim pozicijama. O opasnosti klerikalnih struja ne treba mnogo govoriti jer u nedavnoj prošlosti na ovim prostorima ljudi su bili svedoci ratova sa snažnom religijskom pozadinom. Značajno je ukazati da u Srbiji od 90-ih godina 20. veka do danas postoji kontinuitet u narativima o zaštiti tradicionalne porodice i brizi o deci – narativima o službi i održanju nacije, a zapravo (čitaj) interesima i održanju najmoćnijih koji se koriste populizmom (i koji mogu i unutar neheteroseksualnih zajednica ostvariti mogućnosti rađanja i brige o deci, kao što je to slučaj sa predsednicom Vlade Republike Srbije). Kada se sagleda primena praktičnih politika u oblasti zaštite i brige o porodici i deci u našoj zemlji, jasno je da postoji ogroman raskorak između onoga što se navodno podržava i onoga što se primenjuje u praksi: ne sankcioniše se nasilje poslodavaca prema trudnicama i porodiljama koje ostaju bez posla i koje na intervjuima za radno mesto i dalje pitaju da li planiraju porodicu i rađanje dece; teško obolela deca se leče SMS porukama građana a ne sredstvima iz državnih fondova; u praksi se ne podržavaju očevi koji bi iskoristili odsustvo radi nege novorođenog deteta, već se i oni koji to učine po povratku na posao suočavaju sa komentarima da su ‘papučići’ i bivaju prebačeni na niže radne pozicije itd.”

Jelena Vidić dodaje: “Javno izgovorena reč ima svoju težinu – pored toga što mladi usvajaju i reprodukuju dominantne društvene stavove, ova dešavanja prate i mlade transrodne osobe, koje iz ovoga samo mogu da zaključe da su u ovom društvu nepoželjne, da bi trebalo da se kriju ili da ne postoje. Brojna psihološka istraživanja pokazuju da su, pored svih stresova kojima je izloženo društvo u celini, osobe iz manjinskih i marginalizovanih grupa prinuđene da se bore i protiv manjinskog stresa, koji se dodaje na već postojeće stresove, hroničnog je karaktera, a u njega su utkane upravo poruke koje slušamo – od države, iz određenih verskih i političkih krugova, ali čiji eho odjekuje i unutar porodica, u školi, vršnjačkim grupama. Kada tome pridodamo i iskustva odbacivanja i nasilja (ali i stalnu strepnju da bi (ponovo) mogla da se dese), onda je jasno zbog čega su LGBT osobe, a naročito transrodne osobe, u posebno visokom riziku od suicida, depresivnosti i anksioznih tegoba. Ovakva vrsta napada u jednoj suštinski političkoj debati, a pod maskom nauke, samo dodatno pogoršava situaciju. Pritom ne smemo da izgubimo iz vida da neretko ni škola nije bezbedno okruženje za mlade transrodne osobe, a da nasilje ne dolazi samo od vršnjaka, već i od nastavnika i stručnih saradnika, koji bi svojim ponašanjem i govorenjem trebalo da budu uzor mladima.”