Misterija je kako i zašto baš sada Luka Bojović, označen kao vođa Novog zemunskog klana, izlazi iz španskog zatvora – hapšen je u februaru 2012. u Valensiji i osuđen na 18 godina zbog držanja oružja, oko 600.000 evra u stanu i falsifikovanog pasoša. Dve trećine kazne ističu mu u februaru 2024. godine, ali su navodno Španci odlučili da ga proteraju u Srbiju pre toga. Ne zna se na osnovu kog pravnog leka su doneli takvu odluku.

U međuvremenu, Bojović je u Srbiji oslobođen svih optužbi i slobodan je čovek. Ipak, po dolasku moraće da ode u policiju – em mu je istekao pasoš, em beogradska policija najavljuje da će Luku pozvati na razgovor i upozoriti ga da mu je bezbednost ugrožena. Ipak, ta policija je poslednjih godina, uoči Bojovićevog povratka, bila vredna te je pohapsila većinu njegovih neprijatelja, ekipe bliske Kavačkom klanu, poput Belivukove grupe i vračaraca…

U momentu kada se Luka Bojović vraća, u Srbiji nema nikoga na čelu Bezbednosno-informativne agencije, nema ni direktora policije, i sva represivna vlast skoncentrisana je u vrhu Ministarstva unutrašnjih poslova. Nju vodi Bratislav Gašić, donedavni šef BIA, koji je aktivno učestvovao u hapšenju Bojovićevih neprijatelja. I baš pre neki dan, kako se saznalo za povratak Luke Bojovića, u medijima se iznebuha pojavila vest da je bivša državna sekretarka MUP-a Dijana Hrkalović teško obolela, te da bi najbolje bilo da lečenje nastavi možda negde u inostranstvu, daleko odavde… Podsetimo, Hrkalovićeva je optužena da je manipulisala dokazima u korist Bojovićevih neprijatelja, ali i da je bila upoznata sa podacima o pratnji i prisluškivanju njegovih najbližih saradnika, koji su ubrzo potom ubijeni.

POČETAK I PAD U HAD

Samo što je zakoračio u život odraslih, Luka Bojović se uputio u svet mrtvih. Odnosno, živeo je među leševima razbacanim što po ratištu, što po beogradskoj kriminalnoj sceni. U jesen 1991. godine, tek punoletni Beograđanin Luka Bojović, kako je govorio njegov otac, zadojen ratnohuškačkom propagandom, otišao je od kuće da ratuje za “srpstvo” na teritoriji bivše SFRJ. Bojović se u hrvatskoj varošici Erdut prijavio kao dobrovoljac i priključio paravojnoj formaciji Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, kojom je komandovao Željko Ražnatović Arkan, kriminalac i jedan od najpoznatijih saradnika Državne bezbednosti. Bojović je na ratištu našao “druga do groba”, Radeta Rakonjca, a dokazivao je i privrženost svom komandantu, zbog čega je najverovatnije sa samo 19 godina od Arkana i dobio čin potporučnika Srpske dobrovoljačke garde.

“Luka je sa nepunih 19 godina postao potporučnik SDG. Tada uveliko bukte ratovi i na teritoriji Hrvatske i Bosne, a SDG je priznata srpska jedinica koja, iako nije papirološki ozvaničena, priznata je. Kada kod komandanta Arkana dolaze i general policije i general vojske i traže pomoć u vidu 10 ljudi ili 150 ljudi, jasno je da je to zvanična srpska jedinica”, rekao je Rakonjac u emisiji “Goli život”. “U tom momentu Luka Bojović je najmlađi srpski oficir, a u takvoj jednoj jedinici dobiti čin, sa tako malo godina… Pa nije komandant davao lopatom činove”, dodao je Rakonjac. “Išao je i na Kosovo u vreme NATO bombardovanja. Bilo nas je četrdesetak tamo duže od dva meseca.”

U borbe na teritoriji bivše SFRJ Luku je, osim Arkana, vodio i njegov zamenik Milorad Ulemek Legija. Vrtlog rata isprepletao je sudbine tih ljudi i izvan fronta.

Otac Luke Bojovića više je sa gorčinom gledao na taj period života svoga sina i isticao je u intervjuima da je Luka prvi put na ratište u Hrvatsku otišao samovoljno, ali da je na teritoriji BiH i Kosova ratovao po nalogu ozloglašene Državne bezbednosti.

I kada bi se vraćao sa ratišta, Luka se ne bi odvajao od oružja. Tako je početkom devedesetih u centru Beograda ranio u kafani “Trozubac” tada kriminalca na glasu, Mihajla Divca. Sukob je nastao zbog mrkog pogleda – bio je to svojevrstan poziv na dvoboj. Ranjavanje i obračun sa Lukom Bojovićem u “Trozupcu”, Mihajlo Divac opisao je u kultnom filmu “Vidimo se u čitulji”.

“Reagovao sam kad je on mene pogledao, jebiga, onako provokativno. Onda sam ustao i krenuo prema njemu. I on je ustao. Ja sam napravio dva-tri koraka, a on je pucao u mene sa četiri-pet metara. Prvi metak me je pogodio u stomak, ja sam i dalje išao; drugi metak mi je prošao kroz ruku i stomak, i dalje sam išao prema njemu. Tada sam mu rekao: ‘Mali, nabiću ti tu utoku u dupe, razumeš.’ Šta sam trebao? Ovaj me upucao, ova p..ketina, i šta sam ja trebao?!”, pita Divac u filmu.

Tokom devedesetih, za Bojovićevo ime vezivala se i pucnjava u diskoteci “Trezor”. Privođen je zbog nedozvoljenog nošenja oružja, potom je, prema medijskim natpisima, 1998. pravosnažno osuđen na tri meseca zatvora zbog napada na policajca. Tu kaznu, međutim, nije služio, pošto je, kako su tabloidi pisali, tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović doneo odluku o njegovom pomilovanju.

Lukin prijatelj Rade Rakonjac izjavio je i da ih je Arkan kada nisu ratovali angažovao da budu telohranitelji njegove dece, te da im je to bilo osnovno zanimanje u mirnodopskim uslovima.

A onda je, u januara 2000, došlo do smene u podzemlju, Arkan je ubijen u beogradskom hotelu. Navodno, njegovo ubistvo dogovorili su šefovi većine manjih srpskih klanova jer više nisu mogli da trpe reket koji su mu davali. Po realnijoj verziji, klanove je u zaveru za ubistvo Arkana udružila upravo Državna bezbednost, ista ona koja je posle i dala nalog Legiji i Zemunskom klanu da svete njegovu smrt. Bio je to oproban recept Službe kako da zavadi i izazove kriminalni rat, tako da se loši momci, kao lutke na koncu, kad im dotraje DB legitimacija, pobiju međusobno. U međuvremenu je došlo i do smene političke vlasti i promena 5. oktobra 2000. godine.

Ipak, kriminalni rat se nastavio, a Legija i zemunci postali su gospodari asfalta i divljali, sve dok u martu 2003. godine nisu ubili premijera Zorana Đinđića. Prvo je pokrenuta akcija Sablja, te su demokrate čistile žito od kukolja i punile pritvore, istovremeno je zavladalo i jednogodišnje zatišje u kriminalnim obračunima. Bojović se tih godina ne spominje, ostao je nevidljiv, kao nova generacija, koja je čekala da preuzme teren posle svih bura i zatišja.

KROASANI ZA DORUČAK, HEKLERI ZA VEČERU

Luka Bojović postao je mladi privrednik i u srcu Vračara otvorio je pekaru sa uvek svežim hlebom i kroasanima. Međutim, prema svedočenjima njegovih bližnjih, inspekcija mu nije dala mira i ubrzo su mu objasnili da “od hleba nema hleba”. Kažnjavali su ga gotovo svakodnevno, razlog bi bio, na primer, kifla je teža nego što standard propisuje… Prema tvrdnjama policijskih zvaničnika, Bojović se ubrzo, umesto testa, opet uhvatio oružja. Proglašen je vođom Novog zemunskog klana, te je optužen da je skrivao ubice na premijera Đinđića, ali i nastavio da likvidira ljude sa spiska označene kao zaverenici u ubistvu Arkana. Policija Srbije ga je uhapsila 22. septembra 2007. godine pod sumnjom da je skrivao pripadnike Zemunskog klana. U pritvoru je bio do aprila 2008, a kada je izašao, ispred Okružnog zatvora prisutnim foto-reporterima pokazao je širok osmeh i podigao tri prsta. Međutim, optužen je zbog nezakonitog posedovanja oružja i falsifikovanja dokumenata. Za ovo delo osuđen je 2009. na 15 meseci zatvora, ali je pušten da se brani sa slobode.

Bojović je kasnije bio optužen i za više ubistava i pokušaje ubistava. Teretio se i da je organizator ubistva Branka Jeftovića Jorge 2004, pokušaj likvidacije Andrije Draškovića i Zorana Nedovića Šoka iste godine kada su poginuli njihovi telohranitelji Dejan Živančević i Milutin Jovičić. Sva ta zlodela izvedena su po receptu Zemunskog klana, na žrtve je pucano iz automobila u pokretu ili su likvidirane nasred ulice – meci su ispaljivani gotovo u prolazu.

Tužilaštvo za organizovani kriminal u optužnici je navodilo da je Bojović stao na čelo Zemunskog klana posle ubistva njegovih vođa Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića u martu 2003, a da je svoju moć učvrstio nakon hapšenja Milorada Ulemeka Legije. Posle dugotrajnog sudskog postupka, punog kontroverzi, Luka Bojović je pravosnažno oslobođen svih optužbi. Sudilo mu se u odsustvu, uglavnom dok je bio u zatvoru u Španiji.

Taj sudski postupak protiv Bojovića obeležilo je izuzeće tužioca u postupku, usvojen je zahtev Lukinih branilaca koji su tvrdili da je tužilaštvo manipulisalo dokazima. Navodno, pisma pronađena u Bojovićevom stanu u Španiji, u kojima je okrivljeni sa advokatom dogovarao kako da svedoci, među kojima je i Miloš Simović, menjaju iskaze i da svedoče u njegovu korist, tužilac nije na vreme predočio kao dokaze, već je čekao pogodan momenat da ih iznese pred sudsko veće. I dok je Sretko Kalinić svedočio da je ubijao po Bojovićevom nalogu, drugi pripadnik zemunaca tvrdio je da je Kalinić ubijao samoinicijativno i da je Luka potpuno nevin. Zbog tog suđenja Srbija je od Španije zahtevala i izručenje Bojovića. Prema rečima Lukinih branilaca, srpska policija i pravosuđe tvrdili su Špancima da je Luka Bojović ubica, te su njegovu DNK zamenili DNK materijalom ozloglašenog Sretka Kalinića pronađenim na jednom od oružja koja su korišćena u zločinu. Lično Bojović je 2014. iz španskog zatvora telefonom pozvao srpske medije i ispričao da je policija lažirala njegovu DNK.

“Srpski Interpol poslao je Špancima lažnu DNK tvrdeći da je moja. Njima u srpskoj policiji nije cilj istina, već samo da naprave frku”, rekao je tada Bojović.

Posle toga Španija je usvojila Bojovićev zahtev da se ne izručuje Srbiji, jer ne veruje da će tamo imati fer suđenje. Ipak, srpski sud ga je oslobodio i to predvođen sudskim većem, zbog čijih je odluka javnost nemalo puta ostala zapanjena.

U Španiji je Luka Bojović oslobođen za ubistvo odbeglog pripadnika Zemunskog klana Milana Jurišića. Prema optužnici, Bojović je između 5. i 6. marta 2009. u Madridu uspeo da uzme čekić koji je Jurišić, sa kojim je bio u svađi, držao pored svog kreveta, a kada je Jurišić izašao iz tuša i prošao pored dnevne sobe, Bojović je ustao i udario ga četiri-pet puta po leđima i glavi, što je izazvalo Jurišićevu smrt. Prema navodima tužioca, Jurišić je na kolenima vrištao i molio za milost, a onda je ubijen, okrivljeni su telo odneli u kuhinju, raskomadali ga i umotanog u papir i kese stavili u frižider. Sutradan su komadiće drobili električnom mašinom koju je polomio metak koji je Jurišić nosio u telu zbog ranijeg ranjavanja. Iseckane delove navodno su bacili u toalet. Tužilac je dodao da su nabavili i testeru kojom su žrtvi sekli kosti, a čekićem mu slomili glavu.

Za bacanje posmrtnih ostataka u reku Manzanares, sa mosta kraljice Viktorije u Madridu, prema rečima tužioca, bio je zadužen Sretko Kalinić, koji je nekoliko dana kasnije napustio Španiju, a koji odgovara i za ubistvo Đinđića. Sudsko veće španskog suda oslobodilo je Bojovića jer se iskazi svedoka nisu poklapali te njegova uloga u ubistvu Jurišića nije mogla da se dokaže bez sumnje.

DRŽAVNI NEPRIJATELJ NO. 1

Pošto je 2008. izašao iz beogradskog pritvora, kreće najturbulentniji period Bojovićevog života. O njegovim navodno kriminalnim poslovima mediji su neprestano pisali, a policijski funkcioneri i političari ga javno prozivali i optuživali. Od čega je živeo i zarađivao, ostala je tajna koju sudski postupci nisu razotkrivali. Suprugu i decu iselio je u Španiju, gde su, u jednom mondenskom letovalištu, otvorili poslastičarnicu. Luka je do 2010. bio u Srbiji, a onda je, nekoliko dana posle hapšenja zemunaca Sretka Kalinića i Miloša Simovića, i on otišao. Potom je za njim raspisana Interpolova poternica.

Inače, svaki njegov potez izazivao je novi haos, kako u podzemlju tako i na političkoj sceni. Naime, u jesen 2010. je tadašnji lider Srpske napredne stranke i vođa opozicije Tomislav Nikolić optužio Luku Bojovića da je po nalogu Vojislava Šešelja iz Haga pripremao atentat na njega. Navodno, Šešelj je hteo da se osveti Nikoliću jer je napustio Srpsku radikalnu stranku i sa Vučićem osnovao SNS.

Sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a tada jedan od vođa naprednjaka, za medije je septembra 2010. izjavio: “Ako me pitate da li je moguće da do toga dođe, reći ću da nije nemoguće. Postoji osnovana sumnja da je Šešelj to naredio, a da je Bojović trebalo da sprovede u delo.”

Da postoje informacije o pripremi likvidacije Nikolića potvrdila je i BIA, ne otkrivajući ništa više o tome. Kako nedeljnik “Vreme” saznaje, informaciju da je Šešelj naručio ubistvo Nikolića i to od Luke Bojovića srpskim istražiteljima dao je Miloš Simović, ubrzo pošto je uhapšen.

A onda, nekoliko meseci pred izbore i promenu vlasti u Srbiji, februara 2012. godine, ali i ubrzo posle hapšenja Luke Bojovića u Španiji, Aleksandar Vučić je u javnosti opet otvorio temu “prvog srpskog kriminalca Bojovića”. Kao zamenik šefa SNS-a rekao je da će otkriti javnosti ko je još 2008. upozorio Luku Bojovića da napusti zemlju. Navodno je o svemu pismom obavestio i specijalnog tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića da se jedan od najviših državnih funkcionera sastajao s Lukom Bojovićem neposredno pred njegovo bekstvo iz Srbije. Prema tvrdnjama naprednjaka, u tom dopisu Vučić je “jasno naglasio” ime i prezime tog funkcionera koji se krajem 2008. u kafiću “Prive” u Njegoševoj 63 sastajao s Bojovićem neposredno pred njegovo bekstvo i da je o tome svedočila jedna osoba koja je na izdržavanju kazne.

Srpska čaršija se uskomešala i krenula da spekuliše da je misteriozni političar zapravo tadašnji ministar policije i lider SPS-a Ivica Dačić. Ipak, na pitanje novinara da li je reč o ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću, Vučić nije želeo da odgovori na to pitanje.

“Sačekaću razgovor s tužiocem i onda ćemo vam odgovoriti ili on ili ja”, kazao je Vučić.

Međutim, iz Specijalnog tužilaštva tada su rekli medijima da im Vučić ipak nije otkrio ime tog misterioznog političara. Posle nekoliko meseci Srpska napredna stranka osvojila je izbore u Srbiji i ušla u koaliciju upravo sa Ivicom Dačićem i socijalistima, sa kojima je i danas na vlasti. A Luka Bojović je od prvog neprijatelja opozicije postao prvi neprijatelj vlasti.

Naime, kada je SNS 2014. preuzeo i policiju sa tadašnjim ministrom Nebojšom Stefanovićem na čelu i njegovom najbližom sradnicom Dijanom Hrkalović, klan Luke Bojovića proglašen je za najopasnije kriminalno udruženje ikada. Bili su prvi na listama za odstrel, hapšenje i poternice, sve dok nije uhapšen suparnički Belivukov klan i otkrivena najveća sramota srpske policije – u kući strave i užasa u Ritopeku desetine ljudi su mučene, ubijane i masakrirane, neki su završili i sa nožem urezanim porukama na leđima koje su ukazivale na to da su žrtve osvete prema klanu Bojovića.

OKO ZA OKO I BRAT ZA BRATA

Neposredno pred bekstvo iz Srbije, prema medijskim navodima Luka Bojović započeo je i rat sa crnogorskom braćom Šaranović. Ubrzo se front otvorio duž Srbije i Crne Gore, a obračun se sveo na osvete po principu “oko za oko, brat za brata”.

Krajem jula 2009. nestao je Slobodan Radonjić (30), kum Slobodana i Branislava Šaranovića. Nestali mladić je, prema bezbednosnim informacijama, ostao dužan novac za kilogram droge Filipu Koraću, Bojovićevoj desnoj ruci. Poslednji put je viđen kako ulazi u automobil Luke Đurovića, vođe kriminalne grupe iz Bara i glavnog saradnika Luke Bojovića u Crnoj Gori. Nestankom mladog Radonjića, za koga se veruje da je ubijen (telo nije nađeno), započeo je rat između porodice Šaranović i Luke Bojovića u kojem je u narednoj deceniji bilo najmanje petnaest žrtava sa obe strane.

Oktobra 2009, dva i po meseca posle nestanka Slobodana Radonjića, ubijen je Branislav Šaranović. Dok je svojim vozilom prilazio kući na Dedinju, iznenada su mu se na skuteru približila dvojica momaka sa kapuljačama. Sačekali su da parkira auto i izađe, a potom, dok je prelazio ulicu, zapucali uz psovku: “Majku li ti j…”; iz heklera su pogodili Šaranovića.

Smrt Brane Šaranovića bila je udarac od koga njegov brat Slobodan nije mogao da se oporavi. Nekoliko meseci kasnije, krajem 2009, javno je raspisao nagradu od milion evra za informacije o zločinu, a takvim plakatima bio je oblepljen ceo grad. Zatim je u mafijaškoj sačekuši, u centru Zemuna, ubijen i otac nestalog mladića sa svojim telohraniteljem.

U međuvremenu, februara 2012. Luka Bojović uhapšen je u Španiji. U tamošnjem zatvoru susreo se sa najtežim vestima iz Srbije. Naime, u proleće 2013. godine u centru Beograda ubijen je njegov rođeni brat Nikola Bojović, kao žrtva krvne osvete. Ubrzo je likvidiran i Lukin nekadašnji saborac i najbolji drug Rade Rakonjac, a krvavi niz se nastavio…

Slobodan Šaranović uhapšen je 2014. u Crnog Gori zbog sumnje da je naručio ubistvo Nikole Bojovića kao osvetu za ubistvo svog brata Branislava. Iako je Srbija gotovo istovremeno vodila istragu zbog istog ubistva, Crna Gora ga nije izručila, a on je u pritvoru proveo više od dve godine.

Slobodan Šaranović (78) ubijen je ispred svoje kuće u Budvi marta 2017. Ubrzo je uhapšena i neko vreme provela u pritvoru i univerzitetska profesorka, majka Luke Bojovića. Bila je osumnjičena da je u Crnoj Gori, lično iz automobila, dvogledom nadgleda kuću jednog od učesnika u ubistvu njenog sina Nikole.

IZ ZATVORA VODIO DVA MAFIJAŠKA RATA

Luka Bojović zatvorske dane, prema rečima njegove majke, provodio je slikajući. Porodica tvrdi da su te slike dobre i da je pokazao da ima talenta da na platnu oslika priču. Istovremeno, dok je Luka u ćeliji razlivao boje, na ulicama Srbije, Crne Gore, neretko i Evrope razlivala se krv tokom rata Kavačkog i Škaljarskog klana.

Naime, rat sa porodicom Šaranović još se nije ni završio kada je klan Bojovića 2015. uleteo u novi sukob. Sarađujući sa škaljarcima, Luka Bojović i njegova ekipa zaratili su sa kavčanima, koje predvodi Radoje Zvicer, kao i sa njihovim saradnicima poput Saleta Mutavog, klana Belivuk i nedavno uhapšenih vračaraca. Međutim, nije to bio samo rat kartela protiv kartela. Škaljarci i Bojovićevi bili su na meti i državnih struktura, pošto sve upućuje da su izvesni državni funkcioneri policija Srbije i Crne Gore favorizovali Kavački klan. Ljudi bliski Luki Bojoviću bili su češće hapšeni, ali i češće ubijani tokom tog rata.

Jedan od najbližih Lukinih saradnika, Filip Korać, čovek je za kog se sumnja da je povezan sa ubistvom iz 2016. Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi. Od tada se više puta našao na meti ubica, a kao o kriminalnom problemu broj jedan o njemu su pisali i tabloidi. Označen je kao vođa pobune tokom derbija 2017, kada je, kako se spekuliše, na Partizanov stadion uveo hordu huligana iz Splita koji su se sukobili sa Belivukovom ekipom. Tu bitku su Splićani izgubili, a Filip Korać je nestao u nepoznatom pravcu. Nakon ubistva Blaže Đurovića marta 2018. na Dušanovcu u Beogradu, Više javno tužilaštvo je protiv Koraća pokrenulo istragu zbog sumnje da je podstrekavao pomenutu likvidaciju. To je bio povod i da Srbija za Filipom Koraćem raspiše Interpolovu poternicu. Istraga je ipak obustavljena, a u januaru 2020. za njim je povučena poternica. Delovalo je da je to, prema informacijama koje je dobijao iz policije, razbesnelo predsednika države Aleksandra Vučića.

“Neću da vam pričam da je glavni snabdevač drogom, svuda sve, ni za šta nije kriv. I uvek će da bude. Kad ga imate iza umešanosti u ubistva, i sad znam da ću da budem kritikovan, neko će da se pojavi u tužilaštvu da kaže: ‘Pa da, ali nisu procesne pretpostavke u potpunosti ispunjene i ne možemo da damo status svedoka-saradnika čoveku koji kaže da mu je Filip Korać platio ubistvo i da je on bio taj koji je to uradio’”, rekao je svojevremeno Vučić na konferenciji za medije.

Ono što govori o direktnoj povezanosti državnih struktura sa mafijaškim likvidacijama jeste podatak da su kavčani, Belivukovi ljudi i vračarci bili godinama nedodirljivi, policija je ignorisala sva njihova zlodela. Eto, nikome nije palo na pamet da ih, do nekoliko meseci pred hapšenje, prati i prisluškuje. A policajci koji bi se usudili da ih istražuju ili uhapse bili bi proganjani, hapšeni, smenjivani i medijski satanizovani da su saradnici klana Bojović, poput inspektora Dejana Jovića.

Podsetimo, medijsku satanizaciju, kada je inspektor Jović uhapšen u montiranom procesu, prema rečima urednika tabloida, naložila je upravo bivša državna sekretarka MUP-a Dijana Hrkalović. Istovremeno, gotovo sve žrtve bliske Bojoviću neposredno do likvidacija bile su praćene i prisluškivane.

Praćen i prisluškivan bio je i advokat Dragoslav Ognjanović, i to od maja 2018. kada se, u jednoj piceriji na Vračaru, sreo sa osobom koja je već bila pod policijskim nadzorom, kumom Bojovića, Dragoslavom Galetom Miloradovićem. Tokom tog susreta, kako se navodi u optužnici kojom se Hrkalovićeva tereti za trgovinu uticajem, oni su razgovarali baš o Dijani. Između ostalog i o tome kako uklanja dokaze za slučajeve ubistva koje je počinio Belivukov klan. Bivša državna sekretarka se tereti da je naredila da se uklone delovi snimaka i transkripata u kojima se spominje ona. Inače, nekoliko dana pošto je snimljen taj razgovor, Dragoslav Miloradović je ubijen ispred svoje auto-perionice u Mirijevu, a nekoliko meseci nakon toga ubijen je i advokat Dragoslav Ognjanović. Uprkos iskazima brojnih svedoka okrivljenih, posle hapšenja Belivuka, ubice Miloradovića i Ognjanovića do danas nisu pronađene.

Lider radikala Vojislav Šešelj, isti onaj za koga se govorilo da je svojevremeno preko Bojovića naručio ubistvo Tomislava Nikolića, prošlog septembra na Televiziji Pink čitao je delove transkripata Ognjanovića i Miloradovića. Šešelj je tada tvrdio i da je Dragoslav Miloradović Gale bio najpoverljiviji čovek Luke Bojovića, te da je sa advokatom Ognjanovićem posedovao dokaze o svim kriminalnim delima Nebojše Stefanovića i njegovog pokojnog oca Branka Stefanovića. Upravo zbog toga, kako je Šešelj javno optužio, Stefanović je naredio Dijani Hrkalović da organizuje ubistvo advokata Miše Ognjanovića, kako bi sprečio javno objavljivanje kompromitujućih dokumenata o njemu i njegovom ocu. Ipak, Tužilaštvo je ignorisalo Šešelja.

Još veći šok u javnosti nas­tao je kada je Hrkalovićeva, posle izlaska iz pritvora, bivšeg ministra policije Nebojšu Stefanovića optužila za niz drugih krivičnih dela. Tada je Sektor unutrašnje kontrole MUP-a, baš po nalogu Tužilaštva, saslušao Stefanovića. Međutim, mnogi mediji kao svojevrsnu poruku upućenu njegovim protivnicima shvatili su to što je Nebojša Stefanović u zgradu SUK-a ušao u društvu advokata Gorana Pejića, koji je sa advokatom Dragoslavom Mišom Ognjanovićem bio prijatelj i sa njim delio kancelariju sve dok Ognjanović nije ubijen u julu 2018.

Šta će Luka Bojović posle zatvora u Španiji? Da li je radi nekog “specijalnog zadatka” sa robije izašao dve godine ranije, pre nego što je odslužio dve trećine kazne i time stekao uslov za prevremeno puštanje na slobodu? Svakako, on je sada slobodan čovek, ali i jedan od najiskusnijih u kriminogenom svetu na Balkanu. O saradnji sa DB-om ima više iskustva nego ijedan šef trenutno zaposlen u BIA, a ne manjka mu ni veština u ratnim sukobima. Doduše, ne manjka mu ni neprijatelja. Pojedini izvori “Vremena” tvrde da u Srbiju dolazi po pasoš i da obiđe grobove, te da će se potom uputiti… Negde, u toplije krajeve… Drugi spekulišu da bi mogao da postane nečiji novi projekat za “specijalne operacije”.