Kako piše na jednom od sajtova, “prisluškivanje mobilnog telefona je najbolji, najbrži, najlakši i najskuplji način dolaženja do informacija”(…), “može se koristiti isključivo za praćenje odnosa u svojoj porodici i zaštiti interesa u sopstvenoj firmi”. Ipak, tvrde da su “preljubnici najčešća meta ovih programa”.

Ono što ne kažu jeste da se korišćenjem ovih softvera krši više zakona Republike Srbije, da korisnici špijunskih programa postaju izvršioci dela, a da oni sami (vlasnici internet prodavnica i firmi povezanih sa njima) pomažu, omogućavaju ili olakšavaju izvršenje istog, tvrde pravnici za “Vreme”.

DIGITALNA ŠPIJUNAŽA U PAR KORAKA

Istražujući dostupnost softvera za nadzor mobilnih telefona (i računara, ali se ovaj tekst pretežno bavi telefonima), “Vreme” je mapiralo četiri internet prodavnice detektivske i špijunske opreme koje nude ovu vrstu usluga. Takođe, pronađeno je još nekoliko istih koje su prestale sa radom, kao i jedna koja na svom vebsajtu i dalje nudi nadzor mobilnih telefona, ali je, prema rečima vlasnika, ta usluga povučena – navodno zato što je komplikovana.

Pomenute internet prodavnice bave se prodajom špijunske opreme. To uključuje različit asortiman: snimače razgovora, GPS lokatore, špijunske kamere sakrivene u predmetima, bubice, detektore, ometače itd. Međutim, kao najsofisticiranije i najefikasnije rešenje za praćenje i nadgledanje nude i usluge digitalne špijunaže, odnosno špijunskih softvera.

Iako je za instalaciju softvera neophodno doći u posed telefona (ne može daljinski putem malicioznog linka), to nikako ne isključuje intruzivnost ovih programa.

Usluge se najčešće nude za Android telefone, kao i stare Nokia uređaje. Nadzor je moguć i nad Iphone uređajima, ali je uglavnom skuplji i postoji veća verovatnoća da neke opcije softvera neće funkcionisati kako treba. Koriste se različiti softveri, sa različitim nivojima intruzivnosti.

Prema reklamiranju internet prodavnica, većina softvera može obezbediti potpuni nadzor nad SMS porukama, snimati video-pozive, pratiti GPS lokaciju, pristup galeriji, listingu poziva, aplikacijama za društvene mreže, pretrazi na internetu, ali i snimati okolinu telefona kroz prednju i zadnju kameru, kao i hvatati zvuk u neposrednoj blizini uređaja. Bitno je istaknuti da su svi ovi softveri nevidljivi kada se jednom instaliraju na uređaj. Za upravljanje se koristi drugi telefon ili računar, s tim što uređaj na kome je špijunski softver instaliran mora imati pristup internetu kako bi slao podatke.

Većina ovih prodavnica u opisu usluge navodi da je predviđena za otkrivanje neverstva partnera, praćenja deteta ili pak nadzora nad zaposlenima. U detaljnijim objašnjenjima neke od njih ograđuju se od pojedinih “razloga” za korišćenje i navode da se softver može koristiti samo za nadgledanje maloletne dece. Sa druge strane, internet prodavnice “Slušalica”, “Prisluškivači” i “Špijunska oprema info” jasno navode da se softveri mogu korisiti za prisluškivanje “dece i zaposlenih radnika”, dok im se i “praćenje partnera” provuče u nekim redovima.

Ljudi koji stoje iza internet prodavnica ne razvijaju sami ove software već ih na neki način “uvoze”, odnosno pružaju tehničku podršku klijentima da kupe licencu za softvere proizvedene u inostranstvu – da ih instaliraju i koriste. Kada klijent donese telefon ili instalira softver uz asistenciju njihove tehničke podrške, njemu se praktično veruje na reč da je doneo telefon maloletnog deteta, kao i da ima pristanak da se špijunski softver instalira na njemu.

(NE)ODGOVORNOSTI

Međutim, na koji način se telefon pribavlja u posed kako bi se softver instalirao?

Internet prodavnice nevešto pokušavaju da se ograde da je za instaliranje softvera neophodan pristanak lica koje je vlasnik uređaja. Ipak, da li i na koji način prodavnice vrše kontrolu nad korišćenjem softvera? Odgovor je – nikako. Jedina obaveza klijenta jeste da potpiše izjavu o prihvatanju odgovornosti da će program koristiti u skladu sa zakonom, a svrha ove izjave jeste pokušaj ograđivanja pojedinaca i firmi koje stoje iza prodavnica.

Sama izjava o prihvatanju odgovornosti i potpis na dokumentu koji kaže da je instaliranje softvera urađeno uz pristanak lica nad kojim se vrši nadzor su potpuno besmisleni. Zašto bi neko dao pristanak da se nad njim koristi špijunski softver, a njegovi privatni podaci prikupljaju bez ikakvog ograničenja?

Docent Pravnog fakulteta u Novom Sadu Milana Pisarić kaže za “Vreme” da je govoriti o postojanju saglasnosti korisnika “target telefona” da se u odnosu na njegov uređaj upotrebi poseban špijunski softver “nelogično”. Kako objašnjava, iz reklamnog sadržaja svih ponuđača proizlazi da je “smisao da se neprimetno, tajno i bez znanja nadziru i prate nečije aktivnosti”. Dodaje da čak i kada ponuđač na sajtu napiše da se “prisluškivanje telefona odnosno softver za nadzor mobilnog telefona može koristiti samo za kontrolu maloletnog lica uz njegovu saglasnost”, takva “saglasnost” je sporna.

Na sajtu jedne od prodavnica stoji objašnjenje kako doći u posed telefona: “Možete osobi pokloniti mobilni telefon ili uzeti na desetak minuta”, kako bi se softver instalirao. U praksi to ovako može da izgleda – osoba odluči da nadzire partnerku ili partnera, kupi nov telefon na poklon, ali pre nego ga uruči, na njemu instalira špijunski softver. Primalac poklona nije svestan da telefon u sebi ima maliciozni softver koji u potpunosti nadgleda njegov, odnosno njen uređaj.

Na pitanje kako se proverava u koje svrhe i na koji način će softver biti korišćen, vlasnik prodavnice koja, navodno, više ne prodaje licence za softvere, rekao je novinaru “Vremena” sledeće: “Kada neko kupi oružje i nekoga njime ubije, da li je onaj koji mu ga je prodao kriv?… Naravno da nije”.

Međutim, ovo poređenje nije baš primenjivo. Ako je oružje kupljeno u registrovanoj prodavnici oružja, onda prodavac neće snositi nikakvu odgovornost; međutim, ako je isto nabavljeno na ulici, na crno, onaj koji ga je prodao takođe je izvršio krivično delo.

BITNO DA NIJE DRŽAVNA BEZBEDNOST

Iza internet prodavnica “Špijunska oprema info” i “Prisluškivači” stoji firma Elektron – TM iz Beograda. Vlasnik je izvesni Mihailo Timotijević.

Na početku razgovora sa novinarom “Vremena” vlasnik ovih dveju internet prodavnica tvrdio je da se softver koristi “isključivo za zaštitu dece”. Međutim, na pitanje kako oni znaju da će ga klijent koristiti baš za to, odnosno da nije doneo na instalaciju recimo partnerkin telefon, Timotijević je izjavio da “čim se donese” uređaj, to znači “da je dozvoljeno jer postoji kontrola nad njim”.

Govorio je takođe da su kao firma sertifikovani za prodaju ovih programa, ali kada je upitan o kakvim se sertifikatima radi, odgovorio je da je to “tajna”.

Kako je razgovor odmicao, vlasnik ovih prodavnica postajao je sve nervozniji. Na insistiranje da objasni da li postoji ikakva kontrola korišćenja ovih softvera, te da li je njihova uloga u omogućavanju tajnog nadzora uopšte legalna, Timotijević je među salvom uvreda upućenih novinaru i nedeljniku “Vreme” izjavio sledeće: “Ne ugrožavam državnu bezbednost, to je jedino bitno”(…) “Sad, da li je dete, žena ili neko drugi, nije bitno”.

“Suština je da čim imaš telefon, to nije ugrožavanje državne bezbednosti”, dodao je i zaključio da je vreme da se razgovor prekine.

Na ovaj način potvrdio je sumnje da su izjava o odricanju od odgovornosti i postojanju pristanka trećeg lica samo formalnosti koje niko ne proverava. Prodavcima je jedini motiv zarada, a onima koji kupuju softver želja da na neovlašćen način pristupe tuđem računaru.

Iza internet prodavnice “Slušalica” stoji izvesni Ognjen, bar se on javio na telefon dostupan na veb-sajtu. Nije bio previše raspoložen za razgovor jer, kako je rekao, nema nikakve koristi od njega. Tvrdi da je sve po zakonu, ali ne zna tačno po kom, kao da i su pitanja o legalnosti “za advokate”, ne za njega. Dodaje i da se zaposleni u preduzeću mogu nadzirati ovim softverom, ali da to zavisi od više stvari.

KRŠENJE ZAKONA NA VIŠE NIVOA

Milana Pisarić objašnjava za “Vreme” da fizička lica nisu nijednim zakonom ovlašćena da priskluškuju razgovore, nadziru aktivnosti na mobilnom telefonu drugog lica niti prikupljaju podatke o lokaciji i slično. Štaviše, kaže, upotreba “špijunskog softvera” za preduzimanje aktivnosti koje se reklamiraju na ovim sajtovima “mogla bi da predstavlja radnju nekoliko krivičnih dela”.

Navodi da je u pitanju pre svega član 302 Krivičnog zakonika (KZ), koji se odnosi na neovlašćeni pristup zaštićenom računaru, računarskoj mreži i elektronskoj obradi podataka (KZ mobilni telefon smatra računarom).

Takođe, u zavisnosti od aktivnosti koje su korisniku softvera za nadzor “target” telefona na raspolaganju, u obzir bi mogla doći i krivična dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina, smatra M. Pisarić misleći na Povredu tajnosti pisma i drugih pošiljki (čl. 142 KZ), neovlašćeno prisluškivanje i snimanje (čl. 143 KZ) i neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka (čl. 145 KZ).

Na krivičnu odgovornost, smatra Milana Pisarić, mogao bi se pozvati i onaj ko proizvodi, prodaje, nabavlja radi upotrebe, uvozi, distribuira i na drugi način stavlja na raspolaganje uređaje ili računarske programe projektovane prvenstveno u svrhe izvršenja nekog krivičnog dela protiv bezbednosti računarskih podataka. Kako je “špijunski softver” projektovan za izvršenje krivičnog dela iz čl. 302 KZ, moglo bi se govoriti o krivičnom delu iz čl. 304a KZ: pravljenje, nabavljanje i davanje drugom sredstava za izvršenje krivičnih dela protiv bezbednosti računarskih podataka, dodaje sagovornica.

Nastavak u sledećem broju “Vremena”.