Stiglo je. Možda bi bilo bolje da nije. Da je barem još malo trajala iluzija.

Ovako, samo šok i neverica. I saznanje da je ON "tamo" postao ko oni, para mu velika ko kuća.

U subotu 22. novembra na drugi dan Aranđelovdana u Aranđelovac, na adresu firme "Knjaz Miloš" stiglo je toliko očekivano pismo iz Amerike.

Javio se Vlade Divac.

"Nepristojna ponuda", protumačio je pismo Radenko Marjanović, generalni direktor "Knjaza Miloša".

Onaj isti Marjanović koji je šest meseci unazad širio optimizam bez pokrića i narkotizovao aranđelovačke sodadžije pričama da će baš na "Knjazu" svetski globalizam, oličen u multinacionalnim kompanijama, da slomi zube. I da će im u tom naumu pomoći niko drugi do jedan od najpoznatijih radnika poznate američke firme NBA, inače "naše gore list" Vlade Divac.

Poslednji put kad je krajem leta bio u Srbiji, Divac je izrazio nameru da kupi najveću sodadžijsku radionicu na Balkanu. U Aranđelovcu su mu radnici listom rekli da hoće samo njega za gazdu i da će za 51 odsto vlasništva najverovatnije morati da plati 55 miliona evra. Pri tom, izgleda, niko nikad nije napravio relevantnu procenu koliko zaista vredi "Knjaz Miloš", nego je tu sumu od oka procenio menadžment kompanije. Divac se vratio u Ameriku i sa timom finansijskih savetnika počeo da se preračunava. Za to vreme u Srbiji nastavile su da se ispredaju bajke "o princu na belom konju" a sve u stilu "i živeli su srećno dok ih smrt nije rastavila". Onda su skoro mesec dana, koliko je kasnila Divčeva ponuda, jednako od nestrpljenja "krvarili" i radnička klasa "Knjaza" i cicvarićevski mediji u Beogradu. U međuvremenu Srbija je preturila preko glave neuspele predsedničke i ušla u prevremene parlamentarne izbore. Zahuktala politička kriza učinila je, ionako ne mnogo investiciono atraktivnu, Srbiju dodatno rizičnim mestom za ulaganje.

To što je Vlade Divac svojom "nepristojnom ponudom" izrazio nameru da kupi "Knjaz Miloš" navelo je pojedine medijske analitičare da naivno zaključe kako je to veliki uspeh jer i pored loše političke situacije u Srbiji "naš poznati košarkaš" nije odustao od kupovine aranđelovačke fabrike mineralne vode.

Zašto je onda ponuda – nepristojna, reklo bi se čak ponižavajuća i uopšte neprihvatljiva za menadžment "Knjaza Miloša"? Zato što je Divac zatražio da se prvo proceni vrednost aranđelovačke punionice, a zatim bi odmah uplatio 20 odsto od predviđene cene za većinsko vlasništvo, a preostalih 80 odsto u naredne četiri godine (znači, takođe po 20 odsto godišnje). Pri tom, nije pokazao ni interes da prioritetno otkupljuje akcije "Knjaza Miloša" koje drži državni Akcijski fond i akcije radnika. Direktor Marjanović sebi je dozvolio luksuz da Divčevu ponudu smatra još i konfuznom.

Ovako sročena ponuda, ma koliko nekome zvučala kao nepristojna, pokazuje bar dve stvari. Prvo, Vlade Divac tačno zna da je "Knjaz Miloš" danas jedna lokalna fabrika mineralne vode koja o sebi misli "sve najlepše", ali Divac ima i viziju šta ta fabrika može biti u budućnosti. S druge strane, "naš poznati košarkaš" dokazuje da nikako nije fizikalac koji samo ume uspešno da progura loptu kroz obruč. Uočljivo je da su on i njegovi savetnici u proteklih mesec dana, pre svega, analizirali političku situaciju u Srbiji i poslovne rizike koje ona može da stvori potencijalnim investitorima. Iz te analize proizašao je jedino ispravan zaključak da "Knjaz Miloš" treba kupiti, ali zbog političkih rizika ne treba odjednom platiti.

Divac i njegovi savetnici došli su do ovakve procene jednostavno Najveću pomoć pružili su im (ko bi drugi nego) srpski političari. Trebalo je samo slušati i čitati šta neki od njih pričaju i obećavaju biračima, ali i poručuju potencijalnim investitorima, na početku kampanje za prevremene parlamentarne izbore. Tako je na Glavnom odboru Demokratske stranke Srbije njen predsednik Vojislav Koštunica najavio da će posle izbora nova vlada "morati da izmeni sadašnji model privatizacije i preispita dosadašnje prodaje preduzeća" (Beta, 22. novembar). Nešto ranije iz te partije moglo se čuti da se ona zalaže i za koncept radničkog akcionarstva, odnosno besplatne podele dela akcija radnicima. Istog dana (22. novembra, prema istom izvoru) na konferenciji za novinare Dragan Marković Palma, nosilac izborne liste nacionalističke koalicije "Za narodno jedinstvo – Borislav Pelević – Marjan Rističević" izjavio je da će njeni predstavnici kad uđu u novu vladu "zahtevati da se preispita dosadašnji tok privatizacije". Dan kasnije, gostujući na BK televiziji predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković obećao je građanima da će ako pobedi na izborima "doneti novi zakon o privatizaciji, uvesti radničko akcionarstvo i poništiti sve dosadašnje mafijaške privatizacije". Sva populistička bratija navalila je da obori ključni reformski proces koji su najveći broj domaćih i gotovo svi međunarodni eksperti ocenili kao najuspešniji od svih zemalja u tranziciji.

U tu priču, međutim, ne veruju ni oni koji je prodaju. Naime, oni znaju ali ne saopštavaju, podatke da je u deceniji Miloševićeve vlasti (od 1990. do 2000. godine) kroz besplatnu podelu akcija privatizovano 1500 preduzeća i da je na taj način milion građana postao vlasnik akcija. Pa i radnici "Knjaza Miloša" su na taj način postali vlasnici jednog dela te fabrike. Dakle, toliko o radničkom akcionarstvu.

Što se tiče poništavanja dosadašnjeg modela privatizacije ili preispitivanja pojedinačnih slučajeva tenderske ili aukcijske prodaje, biće veoma zanimljivo simulirati moguću doslednost onih koji to obećavaju. Da li će, na primer, negde u februaru iduće godine premijer novoizabrane vlade, recimo da to bude Dragan Maršićanin, poštujući predizborno obećanje, ući u nišku fabriku duvana "Filip Moris" i reći vlasnicima da oni, u stvari, nisu većinske, nego manjinske gazde jer je tako procenila nova vlast.