Na predlog predsednika Srbije Borisa Tadića, Narodna skupština je 28. jula izabrala novog guvernera Narodne banke Srbije, eksperta za finansijska tržišta dr Dejana Šoškića (43), profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu i dosadašnjeg predsednika Saveta NBS-a. Na istoj sednici Skupštine, za predsednika Saveta guvernera NBS-a izabran je poznati finansijski stručnjak Boško Živković (56), takođe profesor ekonomije u Beogradu.

Tako se završio ciklus promene vodećeg čoveka u centralnoj banci Srbije, koji je otpočeo 23. marta ove godine, kada je Radovan Jelašić dao ostavku na svoju funkciju "iz ličnih razloga". Na ljubaznoj, javnoj primopredaji dužnosti (29. jula) novi guverner Šoškić je najavio "kontinuitet monetarne politike" i dodao da će NBS "sarađivati sa državnim institucijama u podsticanju izvoza, štednje i investicija, odnosno promeni privredne strukture". Na finansijskim tržištima Srbije sada već očekivana smena na vrhu NBS-a nije izazvala nikakvo posebno talasanje, osim što je nastavljen kontinuirani postepeni pad vrednosti dinara u odnosu na strane valute, veoma primetan poslednjih deset meseci.

Promenjen je, dakle, guverner, a naizgled, nije se dogodilo ništa spektakularno i prevratno. Pa ipak, već i sama činjenica da se ovde u protekla četiri meseca više (i to bez kritičkih nota) pisalo o starom guverneru Jelašiću, nego o novom, odmah najavljenom, guverneru Šoškiću, upućuje na zaključak da se promenilo nešto bitno, kako u privrednoj situaciji u Srbiji tako i u odnosu snaga u "zoni moći" koja određuje našu privrednu politiku.

U političkom smislu, odlazak Jelašića sa vrha NBS-a okrenuće sve značajne bujice nezadovoljstva ekonomskim stanjem u Srbiji isključivo ka Vladi Srbije i njenom sve jačem, ali i usamljenijem predsedniku. Jelašić je, naime, tokom proteklih godina uspeo da od Narodne banke stvori ne samo kredibilnu novčanu instituciju nego i jedan zaseban centar ekonomske politike koji je "prihvatao" na svoja leđa i deo nepopularnih mera, a naročito bio u stanju da se podmetne pred talas gneva različitih interesnih lobija u zemlji.

U "srdačnom neprijateljstvu" sa svim zagovornicima autarhije i "patriotskih kredita", sa večitim "promoterima državnosti i nezavisnosti" (ma šta to značilo) i sa celom "budžetskom rajom", Radovan Jelašić je stekao skriveno poštovanje svojom doslednom politikom "rada i reda". Sa imidžom ključnog čoveka MMF-a u Srbiji i "čuvara stranog kapitala i stranih banaka", on je zbog navodno "jakog dinara" izazivao svojevrsno strahopoštovanje kod ovdašnje sirotinje i ambivalentni bes prezaduženih preduzetnika – koji nisu hteli njegovu smenu, nego su tražili da pređe na njihovu stranu.

No, vešti Radovan otišao je tačno u trenutku kada se taj "jaki dinar" morao suočiti sa svim realnostima i cehovima propuštenog vremena. On je znao, a valjda to znaju i oni koji su tražili njegovo razumevanje, da se na duži rok "stabilan dinar" ili "predvidiv devizni kurs" ne prave u guvernerskom kabinetu. On je znao, a sigurno to znaju i njegovi kritičari, da su proteklih godina upravo skupe i visoke devizne rezerve NBS-a omogućile celoj zemlji, svim krupnim kapitalistima i celom narodu da se zaduže u svetu – te da bi "otplata" tih dugova upravo iz tih rezervi bila finansijski "perpetuum mobile". Zbog svega toga, čak i samoj Vladi odgovaralo bi i dalje da je Jelašić ostao u "monetarnoj palati", to jest da se na nekog drugog može gunđati kad stvari ne idu dobro ili je potrebno neko odricanje. Šoškić, u tom smislu, zasad ne može zameniti Jelašića.

Pa ipak, mada je dinar počeo da kleca još za Jelašićevog mandata, uglavnom nevini Dejan Šoškić moraće da pokusa čorbu izvesnog razočaranja stranih investitora i špekulanata u Srbiju (i bez jednih, i bez drugih – nema priliva stranog kapitala), da ostane kriv za i dalje veoma nisku konkurentnost srpske privrede na svetskoj pijaci i za gotovo neizbežne monetarne lomove, koje će izazvati traganje za novom "strukturnom politikom" u ekonomiji Srbije. Nažalost, sada su očekivanja od monetarne i devizne politike prevelika, što je delimično i nasleđe nekadašnje bučne samohvale koju su kod nas ustoličili guverneri Dinkić i Jelašić (to sada samo Radovan priznaje). Prevelika očekivanja raširena su ne samo kod političara i privrednika, nego i kod mnogih ekonomista, zagovornika različitih "novih modela razvoja Srbije".

Realistično govoreći, novi guverner Šoškić će se prvo suočiti sa inflacionim pritiscima koji se obično gase restrikcijama. No, kako "stezati novac" u zemlji koja se i dalje batrga u recesiji. Kadrovski renoviran NBS, kao "agent MMF-a", najveći doprinos bi mogao dati nastavku reformi javnog sektora – kad parlamentarni izbori ne bi bili relativno blizu. Možda bi novi guverner, ipak, trebalo glavnu pažnju da usmeri na očuvanje kreditne sposobnosti Srbije, jer dolaze godine kada će se zgušnjavati i državne spoljne obaveze, a privatne su već zgusnute.