Kada je Američka privredna komora pravila presek prvih sto dana rada vlade, velika većina medija je kao najatraktivniju izjavu sa skupa u hotelu "Metropol" prenela reči Miodraga Kostića, kako mu je bilo "lakše da se razvede nego da otpusti radnika".

"Suština te moje izjave je bila da je zakon zaboravio da treba da štiti zaposlene. A zaposleni su i oni koji sutra neće moći da rade, i oni koji ostaju da rade", kaže u razgovoru za "Vreme" predsednik MK Grupe. "Fleksibilnost odlaska i dolaska radne snage omogućava poslodavcima da budu fleksibilniji u otpuštanju, ali i mnogo fleksibiliniji u primanju radnika. Danas poslodavci ne žele olako da primaju ljude znajući koliko je teško i kolika je to velika obaveza da sutra nekoga otpuste. I u tom kontekstu je bila ta izjava, ne da li mi je teže da se razvedem od žene", kaže Kostić.

"VREME": Šta konkretno treba promeniti u Zakonu o radu?

MIODRAG KOSTIĆ: Jedan radnik ili zaposleni, koga štiti sindikat kroz zakon o radu, treba da shvati da će možda on jednog dana biti poslodavac ili obratno. Zakon o radu treba biti izbalansiran između poslodavaca i radnika. O platama se dogovaraju Ministarstvo za rad, socijalnu politiku, vlada i sindikat, čime nameću obavezu poslodavcu, a da nas nisu konsultovali. Stvar je veoma jednostavna: vratite tu instituciju pregovaranja tamo gde joj je mesto – između poslodavca i radnika. I verujte, napravićemo dobar zakon o radu.

Po podacima Agencije za privredne registre (APR), vi ste ipak zaposlili još oko 1.500 ljudi u prethodnoj godini.

Tačno, bez Ukrajine, tamo ima još 700 novih zaposlenih.

A zarada je mnogo veća nego u prethodnoj poslovnoj godini, za oko tri milijarde dinara.

Mi još uvek ne konsolidujemo svu dobit iz svih firmi, jer zakon nas ne obavezuje.

APR izdaje konsolidovani bilans, ne znam koliko je to tačno…

Pa naravno da nije tačno, jer to znamo samo mi i banke. Dobit je, naravno, veća od toga što ste pitali, ali nije suština u dobiti. Problem srpske ekonomije je najvećim delom to što ona nije predvidiva, a još manje održiva. I tu je suština. Koncept koji mi imamo, koji stvaramo 30 godina, je održiv, za banke predvidiv, i možemo da podignemo mnogo više kredita – što je verovatno izuzetak u celoj srpskoj ekonomiji – nego što trenutno koristimo. Nama je cilj da od ove kompanije napravimo prvu srpsku multinacionalnu kompaniju. Imamo dobar segment, izabrali smo dobro tržište, ako nešto nije u krizi, onda nije proizvodnja hrane. Dakle, to je naš osnovni biznis, i mi smo napravili taj know–how, imamo dobar menadžment, ti ljudi su u najboljim godinama, i nama je sad samo potreban okvir. Srbija ima delimično tu vrstu okvira koji je nama potreban – ima 7 miliona stanovnika i dva miliona hektara zemljišta, što nas dovodi do očiglednog zaključka da ćemo morati da se širimo i van granica Srbije.

Na Forbsovoj listi zemalja najatraktivnijih za poslovanje Ukrajina je ispod Srbije. Pa kakva je onda predvidivost poslovanja tamo?

U tom delu postoji predvidivost, s obzirom da baratamo nečim što dobro znamo, poljoprivredom, ali govorim o veličini. Uvek imate odnos između ulaganja i rizika i očekivanog povrata. Ali u Ukrajini mi plaćamo kiriju za zakup zemljišta po hektaru za ovu godinu 60 evra, ili nešto malo manje, a ovde u Srbiji plaćamo zakup zemljišta 300 do 500 evra po hektaru. A tamo je zemljište bolje i već je ukrupnjeno. Takođe, tamo postoji 42 miliona hektara spremno za akvizicije i zakup, a u Srbiji ima dva miliona hektara. Ukrajina je definitivno pet-sedam godina tehnološki i u svakom drugom smislu iza nas, ali po potencijalu je sedam-osam puta veća od Srbije. U poljoprivredi, rekao bih da je deset puta veća od Srbije. Pa kad već imate know–how, imate menadžment, imate izvore, imate sredstva, gde biste vi uložili pare?

Kako komentarišete odluku vlade o zabrani izvoza šećerne repe?

Šećerna repa, soja i suncokret, koji su se našli u toj zabrani, to su industrijske kulture gde Srbija ima kapacitete koji su dva-tri puta veći nego što je sirovinska baza u ovom stanju sposobna da proizvede. To znači da mi možemo da preradimo u Srbiji 550.000–600.000 tona šećera, a ove godine ćemo preraditi, sa zabranom izvoza šećerne repe, 380.000 tona, tačno koliko je srpska potrošnja i kvota za izvoz. To je zato što se u svim zemljama EU proizvodnja šećerne repe subvencioniše, da bi se povećala njena proizvodnja, kako bi industrija mogla da radi. Država je sa druge strane nametnula pravila ponašanja u smislu cene, gde cena šećerne repe uslovljava visinu cene šećera. Ali zato država subvencioniše, otprilike tridesetak odsto od cene. Srbija je jedina zemlja u Evropi koja ne subvencioniše šećernu repu. Isto vam važi u uljarstvu, imamo dva do dva i po puta veći kapacitet, znači, "Sunce", "Dijamant", "Vital" i "Viktorija" imaju dva i po puta veći kapacitet nego što nam je postignuta proizvodnja soje, suncokreta i uljane repice. Postavlja se pitanje, kada su toliki novci potrošeni za te industrijske kapacitete, da li država razmišlja da te kapacitete treba da uposli, tim pre što su svi proizvodi o kojima pričamo – sirovo ulje, sirovo sojino ulje, sirovo ulje od uljane repice, šećer – naši najbolji izvozni proizvodi? Na 1000 evra izvoza imate neto izvoz 60–70 odsto.

Kada izvezete šećernu repu, s obzirom na prinose koje smo imali, to je 1500 evra po hektaru. A kad izvezete šećer iz te šećerne repe, onda je taj izvoz 4000 evra po hektaru. I to nije kraj, nije to samo zarada između 4000 i 1500 – vi ste tu angažovali domaću industriju: proizvođače kamena, uglja, prevoznike, vulkanizere itd., zaposlili ste ceo lanac koji snabdeva industriju šećera. Ona sama po sebi ne zapošljava mnogo radnika, nekoliko hiljada, ali ona upošljava, barem prema studiji koja je rađena pre 25 godina, 55.000 ljudi u Vojvodini. Uzmite naš primer. Samo "Sunoko" ima 560 dobavljača za šećernu repu. Ako smo mi 50 odsto industrije, znači ima ih još toliko. Znači da 1200 malih kompanija snabdeva takođe šećernom repom.

Kakva je situacija sa kupovinom "Hellenic Sugara"?

Tu je prva odluka antimonopolske komisije bila uslovno negativna, na nju smo se mi žalili, zato što komisija nije imala dobar uvid u sve činjenice. Rekao bih da je deo činjenica koji je dat komisiji u procesu prikupljanja informacija bio falsifikovan.

Ko ga je falsifikovao?

Oni koji su davali informacije. Kada komisija priprema donošenje odluke, ona prikuplja informacije, i ona ne ulazi u to da li su informacije tačne ili nisu tačne. Našom žalbom ukazujemo na netačne tvrdnje. Mi smo u postupku žalbe pred sudom pokušali te stvari da dokazujemo, i sud je glasao suprotno od antimonopolske komisije. U međuvremenu se tender za "Hellenic Sugar" ponavlja, mi smo opet zainteresovani, prijavili smo se i podneli opet zahtev antimonopolskoj komisiji, ali ovog puta smo se trudili da im na vreme ukažemo na sve činjenice koje bi eventualno mogla neka strana u postupku prikupljanja informacija da falsifikuje, a i komisija je sada mnogo iskusnija.

O čemu se tu radi, da li je reč o konkurenciji, da li je to namerna ili nenamerna greška?

Smatram da je namerna greška onih koji su dali informacije, a da je nenamerna greška komisije. Ako ste potrošač šećera u industriji, i utiče vam to na cenu krajnjeg proizvoda, vi ćete iz čiste zlobe da kažete "što bi sad MK imao 80 odsto tržišta, bolje nam je da imamo 10 dobavljača". Naravno da on ne razmišlja da 10 dobavljača nikad neće moći da im da konkurentnu cenu, ali to vam je ta prosta logika. Što je veći proizvođač, njegova efikasnost je veća i mogućnost za smanjivanje cena je bolja. Naravno da postoji mogućnost da on zloupotrebljava svoj položaj, ali zato je tu antimonopolska komisija. Čak i kad komisija bude rekla "da", ona će sigurno reći "ali pod tim i tim uslovima". Malo je jedino bilo nelogično, i to je najveći argument za MK Grupu, da vam Grčka daje saglasnost da kupite 100 odsto grčkog tržišta, a domaćoj firmi Sunoko ne daju da dokupi 25 odsto tržišta u Srbiji.

Ne razumem, teoretski, ako postoji više proizvođača, logično je da će kroz konkurenciju da se spusti cena, a ne ako neko ima tri četvrtine tržišta?

Teoretski da, kada imate dovoljno veliko tržište, kao što je Amerika ili EU sa 500 miliona potrošača. Kad bismo se striktno držali toga što ste vi rekli, samo da kažem u kolikoj ste zabludi: na primer, imate tržište od dva miliona stanovnika, Moldaviju, i imate Francusku sa 50 miliona stanovnika. Moldavac proizvodi šećer, ima tržište od dva miliona ljudi i proizvodi 50.000 tona šećera, to je dovoljno za njega i nešto malo za izvoz. A ovaj u Francuskoj proizvodi dva miliona tona. Kako mislite da ovaj mali bude konkurentan sutra kad to sve bude jedna velika zemlja, EU, i kako ćemo uopšte konkurisati? Nikako. Treba da gledate u malo širem kontekstu. U skoro svim zemljama Istočne Evrope nije se na vreme uradilo ovo čemu ja težim, konsolidacija sektora. To ne važi samo za šećerane, nego i za uljare, sojare, metalski kompleks. Moramo da napravimo malo veće firme, jer ulaskom u EU, vi ste od 1. januara sada otvorili vrata za svu robu. Ako ne budete konkurentniji od onog iz Holandije, Danske, Francuske, nećete ovde imati ništa, mi ćemo biti samo potrošači, sedam miliona potrošača. A znam ko mi je konkurencija, u Mađarskoj su kupili pet šećerana i danas radi jedna. U Rumuniji je bilo 25, danas radi jedna. U Bugarskoj ne radi nijedna. Sve njihove kompanije su pokupovali i zatvorili. Šta će sada nekoj evropskoj kompaniji sa 2,5 miliona tona naše srpsko tržište od 200.000? To je osam odsto jednog većeg evropskog proizvođača šećera. Ovo je pre svega bitno za Srbiju zbog onih 560 firmi koje snabdevaju Sunoko i preostala tri srpska proizvođača šećera i zbog njihovih 1000 zaposlenih, i samim tim za cele mreže za proizvodnju šećera o kojoj sam ranije govorio. Mi smo za ovih 10 godina uložili 110 miliona evra u šećerane, i ove godine plan je da investiramo još 18, kako bi došli do pozicije da smo broj jedan u Evropi po efikasnosti. U pitanju je širi kontekst, za šta je neophodna podrška države, kako bismo pre ugovora o pristupanju napravili jednu veliku i jaku firmu i onda ulaskom u EU preplavili celu regiju. Šećerana više nema. Ko god da kupi "Hellenic Sugar", tamo više neće biti šećera iz repe, jer nema repe. U Bugarskoj, Makedoniji, Kosovu, Albaniji, CG, Bosni nema repe, samo kod nas ima i ja mogu da dokumentujem sve što pričam.

Čuli smo da "Bauhaus" neće da dođe zbog konverzije. Šta bi, po vama, trebalo da se uradi da bi se "otpušio" građevinarski sektor?

Najveći problem imaju privrednici sa real estate projektima, ne toliko da plate konverziju, koliko je procedura blokirana, i tu se apsolutno slažem sa Veljom Ilićem. Ne samo da je treba ukinuti, već je način kako je postavljena konverzija najveće leglo korupcije.

Da li je to pravedno rešenje? Vi ste kupili neki objekat, a ne i zemlju na kojoj se on nalazi.

Dobar primer je pravni status zemljišta u Londonu, poput free hold i lease hold. Lease hold bi na srpskom bilo pravo korišćenja, dakle to nije nepoznat institut, jer zemljište je uvek ili vaše ili državno, nečije mora biti. Kada je država prodavala, to svi zaboravljaju, preduzeća u prospektu, uzmite i tražite tendere, pročitajte, piše "fabrika ima toliko i toliko hektara". U evaluaciji vrednosti tih preduzeća, ona je uzimala vrednost tog zemljišta kao da je vlasništvo. Oni su zbog samo nekoliko procenata, možda i manje, možda i jedan odsto, zloupotrebili; kao, došlo je do očite razlike između nabavne cene i onoga što je tržište sutra prepoznalo prilikom pravljenja nekih komercijalnih zgrada, stambenih objekata, pa kažu, "on je kupio tu firmu, pa na tom zemljištu napravio zgradu", itd. Ja vas pitam: na koliko lokacija u ovoj zemlji Srbiji je to moguće? Pa na nekoliko, u centru grada. A zašto vam stoji 17.000 predmeta u pravobranilaštvu sa zabranom konverzije? Zar nije onda logičnije da kažete da konverzije nema, osim u slučajevima kada dolazi do drastično različite vrednosti između nabavne i tržišne cene. Možete da proverite ovaj podatak, koliko u pravobranilaštvu danas postoji slučajeva negativnog odbijanja za konverziju u celoj Srbiji. Zbog čega? Zbog dva, 15 ili 100 slučajeva, pa zamislite kolika je to potrošnja energije nizašta?