Kako je klan Belivuk–Miljković od glavnog grada Srbije napravio narko džunglu? Jedan od simbola Beograda, u novijoj istoriji, postala je klanica za ljude u Ritopeku. Put narko klana, od prvih tuča do suđenja decenije, bio je ispunjen ubistvima, nasiljem, dilovanjem droge… I tako godinama. Istraživački novinari su o tome pisali, žrtve su vrištale, međutim, sva zlodela su nadjačana bukom navijanja sa stadionskih tribina i muzikom iz noćnih klubova. Ipak, eksploziju kriminala najviše je zaglušila tišina koja je odjekivala iz državnih institucija. Reč je o propuštenim prilikama da se vođa klana Veljko Belivuk pošalje iza rešetaka pre nego što je postao monstrum.

Pripadnici Belivukove i Miljkovićeve organizovane kriminalne grupe, koja se krila iza Partizanove huliganske grupe “Principi” (ranije “Janjičari”) držala je obezbeđenje u svim većim prestoničkim noćnim klubovima. S te pozicije lako su mogli da distribuiraju drogu u klubu za šta se, pored ostalog, sumnjiče. Blisko sarađujući sa crnogorskim kavačkim klanom, Belivuk i ekipa istovremeno su distribuirali i nasilje koje se razbuktalo poput epidemije.

Veljko Belivuk je optužen da je kao jedan od vođa klana ubio ili naredio ubistva najmaje sedmoro ljudi, koliko trenutno stoji u optužnici. Prema informacijama lista “Vreme”, posle izjava svedoka spisak žrtava biće proširen. Velja Nevolja tereti se i za otmice, trgovinu drogom, oružjem i reketiranje. Ovaj otac troje dece i suprug, pred sudijama sebe predstavlja kao člana Srpske napredne stranke od 2011. godine i kaže da je “radio za državu”.

Optužnica specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal obuhvata delovanje klana samo od aprila 2019. godine do hapšenja 4. februara 2021. godine. Međutim, jasno je da je klan delovao mnogo duže nego što su tužioci naveli, a što su gotovo svi građani Srbije osetili jer su Belivuk i njegovi saradnici godinama bili nedodirljivi za policiju i pravosuđe. Čak su za sve to vreme imali podršku dela bezbednosnih i državnih struktura, koji su zajedno sa njima i sedeli na navijačkim tribinama.

A sve je počelo mračnih devedesetih… Kada je reč o Veljku Belivuku, on se prvi put sa smrću i nasiljem susreo još u porodici kada je imao devet godina, jedne zimske večeri u beogradskom naselju Voždovac. U stanu u Ulici Grčića Milenka, 13. februara 1995. godine, posle kraće svađe sa suprugom njegov otac aktivirao je u stanu punom ljudi dve bombe za koje se sumnjalo da ih je doneo sa ratišta. Ubio je sebe, taštu, svoju suprugu, odnosno Veljkovu majku, a teže je ranio Belivukovog dedu i tetku. Veljko se, u momentu eksplozije, sa sestrom od tetke nalazio u drugoj sobi, te je prošao sa lakšim povredama. Ostao je sam u vremenu opasnog življenja i ratnim godinama, vaspitavali su ga rođaci i ulica. Završio je srednju mašinsku školu, a zatim počeo da radi kao barmen u kafeima i kladionicama. Trenirao je borilačke veštine što ga je ubrzo preporučilo da radi kao obezbeđenje i izbacivač u noćnim klubovima.

Veljko Belivuk je najpre bio navijač Rada, a potom je prešao u navijačku grupu “Janjičari”, koju je posle likvidacije njegovog prijatelja Aleksandra Stankovića, poznatijeg kao Sale Mutavi, preuzeo i preimenovao u “Principe”. Navijačka grupa mu je služila kao paravan za vršenje različitih krivičnih dela, među kojima su i ona najmonstruoznija – otmice, mučenje, kasapljenje žrtava i ubistva. Saradnju sa navijačima Rada je nastavio i s te pozicije.

Inače, Stanković, za kog je Belivuk uvek govorio da mu je bio najbolji prijatelj i “brat”, ubijen je oktobra 2016. godine nedaleko od zgrade u kojoj su u porodičnoj tragediji i zločinu nastradali i roditelji Velje Nevolje. Ubistvo Stankovića bio je ključni momenat da Belivuk preuzme mesto vođe klana.

Veljko Belivuk je i sam govorio o tome da je odrastao bez roditelja i to na suđenju. Kad je bio optužen za napad iz 2016. na obezbeđenje Miloša Vazure, rekao je da mu je čovek iz Vazurinog obezbeđenja opsovao mrtvu majku.

Snimak tog nasilnog događaja, ispred Partizanovog stadiona, potresao je javnost u Srbiji ne samo zbog izrazito nasilnog sadržaja, već i zbog toga što posle napada niko nije bio uhapšen iako je počinioce bilo lako identifikovati na osnovu snimka.

Nekoliko sati pre nego što je video-zapis napada objavljen na internetu, kako nedeljnik “Vreme” saznaje, u policijsku stanicu na Savskom vencu došla su dvojica mladića i priavila se kao napadači. Počeli su dežurnim policajcima da diktiraju očigledno napamet naučeno priznanje, već su se spremili i u pritvor da krenu kada je taj cirkus prekinula vest sa snimkom napada.

Belivuk i Darko Ristić uhapšeni su tek posle deset dana. Aleksandar Stanković, u medijima nazivan Sale Mutavi, prisustvovao je tuči, ali protiv njega tužilaštvo nije podnelo prijavu. Belivuk je sa tužilaštvom sklopio sporazum o priznanju krivičnog dela. Na sudu nije negirao da je učestvovao u prebijanju i rekao da je bio isprovociran.

“Boža je meni opsovao mrtvu majku što je mene jako iznerviralo jer Boža zna da ja od devete godine nemam ni oca ni majku i da sam jako osetljiv na to kad mi neko spomene roditelje. Nakon što mi je opsovao majku, ja sam ga laktom desne ruke udario u predelu jagodice sa njegove leve strane. Od udarca koji sam mu zadao Boža je odmah pao na zemlju”, ispričao je Belivuk i dodao “izrevoltiran rečima koje mi je uputio, ja sam se vratio i još jednom ga udario nogom u predelu lica”.

Direktor kluba Miloš Vazura na sudu je posvedočio da nije video ko je pretukao ljude iz njegovog obezbeđenja. Belivuk je osuđen na godinu dana kućnog pritvora.

Zbog snimka nasilja ispred Partizanovog stadiona, Srbija je upoznala lik i delo Stankovića, Belivuka i Ristića. Tada javnost još nije znala da su nasilje i haos njihov način življenja. Odavno.

KRIMINALCI KOJE JE SUD PRETVARAO U HUMANITARCE

Naime, u oktobru 2007. godine Belivuk je napao dvojicu mladića ispred splava “Blejvoč” gde je radio kao šef obezbeđenja. Optužen je za teško ubistvo u pokušaju. Najpre su ga teretili da je pištoljem po glavi udario Bojana M., oborio ga i nastavio da ga udara metalnom barskom stolicom, nakon čega je zapucao u pravcu Darka D. i ranio ga.

Zanimljivo je da je krivično delo za koje se Belivuk teretio prekvalifikovano i to posle sedam godina od podizanja optužnice, a nakon što su svedoci, pod sumnjivim okolnostima, promenili iskaze. Tužilaštvo je u septembru 2015. godine izmenilo optužnicu – iz pokušaja ubistva u nanošenje teških telesnih povreda. U novembru iste godine, Viši sud u Beogradu je zbog zastare odbio optužbu za nedozvoljen posed oružja. Posle sedam godina procesa, Belivuk je osuđen za nanošenje teških telesnih povreda – na pet meseci i 15 dana zatvora, što je u martu 2016. godine potvrdio i Apelacioni sud u Beogradu. Pošto mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru, kaznu je do dana izricanja presude već bio izvršio. Prema iskazu datom na sudu, Belivuk je tada radio za Dušana Panajotovića, ultimat fajtera i vlasnika firme za obezbeđenje “Beli lavovi”. Panajotović je u decembru 2015. godine uhapšen zbog pokušaja ubistva ispred kluba “Tilt”. U intervjuu za “Njuzvik” Belivuk je o obavljanju poslova privatnog obezbeđenja rekao: “Kada god sam bio privođen, bilo je to zbog posla koji radimo u obezbeđenju klubova. Tamo su bili ti sukobi, ovako se to nikada nije desilo.”

Prema sudskoj dokumentaciji, Belivuk je prilikom svedočenja u julu 2015. godine naveo da je radio kao zaposleni Sportskog društva Partizan. Pomenuti intervju Belivuk je dao u konferencijskoj sali kluba Partizan. Tada je negirao da ima bilo kakve veze sa nelegalnim poslovima. Za “Njuzvik” je rekao da ima porodicu i da radi kao i svi drugi. “Radim normalno kao i drugi, ide mi staž, plaćam poreze državi”, rekao je Belivuk.

U njegovom vlasništvu je firma “Alur group”. Firma je osnovana 2012. godine i registrovana je za trgovinu delovima za motorna vozila. Budući da nikada nije predala nijedan finansijski izveštaj, nije poznato da li je firma zaista poslovala.

Belivuk je učestvovao i u demoliranju beogradskog kafića “Holivud” u vlasništvu Aleksandra Vavića, vođe suparničke grupe “Alkatraz”, u decembru 2013. Tužilaštvo je, kako se navodi, odbacilo krivičnu prijavu pošto je uplatio 100.000 dinara (oko 850 evra) u humanitarne svrhe.

OD DEMOLIRANJA KAFIĆA DO DEMOLIRANJA SRBIJE

Posle demoliranja kafića, Belivuk je prešao na demoliranje dela Beograda. Slučaj je poznat kao “Savamala”. U noći tokom parlamentarnih izbora u aprilu 2016. godine, desetine nasilnika sa fantomkama sravnilo je sa zemljom ceo jedan beogradski kvart kako bi tu nikao Beograd na vodi. Velja Nevolja nedavno je, tokom iznošenja svedočenja na suđenju klanu, priznao: “Ja sam rušio u Savamali, mi, Sale Mutavi i ja sa Zvonkom Veselinovićem, a po nalogu načelnika beogradske policije Veselina Milića, koji nam je obećao da za to nikada nećemo odgovarati”.

Ili načelnik drži obećanje ili je Više javno tužilaštvo neažurno, tek, iako im je Savamala i dalje živ predmet, odbili su da na osnovu ovog iskaza ispitaju Belivuka. Slučaj ostaje nerešen već šestu godinu…

Velja Nevolja rukovodio je obezbeđenjima u najposećenijim noćnim klubovima i splavovima: “Blejvoč”, “Fristajler”, “Titl”, “Gotik”… Sva ta mesta postala su paravan za rasturanje droge i opasna po one koji su krenuli u dobar provod – obično bi se proveli kao “bosi po trnju” ako se sukobe sa obezbeđenjem.

U januaru 2017. kada je Belivuk posle ubistva Stankovića preuzeo Južnu tribinu Partizana, krenulo je i demoliranje građana Srbije, odnosno nekažnjeno ubijanje, usred dana i usred grada.

Karatista i vlasnik firme za obezbeđenje Vlastimir Milošević ubijen je na tramvajskim šinama u Ulici 27. marta. Za taj zločin optuženi su Veljko Belivuk, Marko Miljković i Mirko Kojić Koja.

Bojana Belivuk, sa kojom se Veljko venčao 2010. godine, tokom istrage je tužiocu rekla da je “Velja dobra osoba i ko god ga je upoznao taj ga je i zavoleo”, te da je on običan radnik, zaposlen kao prodavac ulaznica u FK Partizan. Nekoliko dana posle “ubistva na šinama” osumnjičeni su uhapšeni na osnovu izjava svedoka i DNK tragova. Međutim, tokom suđenja, ključni dokazi, poput DNK traga, proglašeni su na volšeban način nevažećim, te je doneta jedna od najspornijih sudskih presuda u srpskoj istoriji. Belivuk i kompanjoni su oslobođeni. Po oslobađajućoj presudi, klan je krenuo u likvidiranje suparničkih grupa, te je kuća u Ritopeku postala klanica i nastao je kriminalni pokolj kao u Meksiku, a usred Beograda.