Otišao sam u vojsku 15. marta, pre toga sam 9. marta bio na demonstracijama u Beogradu. Ložio sam se na pank, Seks pistolse, anarhiju, išao na utakmice. Bio sam klinac, imao sam dvadeset godina, gledao sam Zvezdu. Bilo je rivalstva, ono kada dođu klubovi iz Hrvatske, ali nisam ga osećao u vojsci. Nije se ni znalo koliko je strašno, dokle je otišlo.

Bio sam u kasarni "4. jul" na Voždovcu. Početkom jula moja jedinica prebačena je u Sremsku Mitrovicu, krajem avgusta u Negoslavce. Nisam bio dovoljno zreo da bih se nečega plašio. Sve dok ne dođeš do Negoslavaca i ne znaš šta te čeka, onda je prve noći počelo da seva, lupa, tutnji. U početku je bilo malo nas vojske u Vukovaru, došli smo do kasarne, ne znaš ni gde si, počinje granatiranje, spasavaj ranjenike, kupi mrtve. Pa čuvaj raskrsnicu, malo napreduješ, izbegavaš vozilo i zavučeš se u kuću, sigurnije je.

Bio sam u BVP-u, to je borbeno pešadijsko vozilo. Bio sam jedini Srbin u vozilu, kapetan je bio Mađar, bili su još Makedonac, dva muslimana, četiri Hrvata, iz Bosne i Hrvatske. Čuvali smo jedni druge, bar u početku, posle su se neki krili po podrumima, ali ne zameram im. Bilo je svega i svačega posle, i raspuštenih bandi i teritorijalaca. Neki su među njima bili OK, neki lopine.

Dolazili su jednom ujak i majka da me vide u Sremskoj Mitrovici, pa su im greškom rekli da sam ranjen. Onda sam iz Vukovara preko neke novinarke "Večernjih novosti" uspeo da se javim kući, mesec i po dana pre toga se nismo čuli. Keva se iznenadila, pita kako sam, ja kažem: "ma, blato, uslovi grozni". Ona kaže: "Ne pitam te to, jesi li ranjen?", a ja se zezam, tako smo se u porodici uvek zezali i oko teških stvari: "Ma, nisam ranjen, samo mučim muku sa komarcima."

Jednog dana smo bili iza nekog zida, BVP je bio pored nas, kada su pogodili one "maljutke" koje su na vrhu vozila i eksplodirale su, posle je eksplodirao i rezervoar. Mislili smo da nama nije ništa, ali posle dva-tri dana su nas vratili, pa sam ipak zaglavio bolnicu i imao operaciju, kako ono kažu, rašili su me "od učkura do grla bijeloga". Oporavljao sam se dve godine, posle sam radio po četiri sata, kao ratni vojni invalid.

Ljudi se tamo useru od straha, ali zavisi valjda i kako je ko vaspitavan. Ja nikada nisam bio plašljiv ni gadljiv, možda smešno zvuči, ali gledao sam kao mali kada se kolju svinje, pa sam mogao i da skupljam ljude bez pola glave. Nemam traume, ostane u psihi nešto pozadi, ali ako je čovek čist nema šta da ga opterećuje. Nisam imao ružne snove, ali jesam nesanice, pet-šest godina. Ustane keva u šest ujutru i pita me: "Što si ti tako rano ustao?", a ja nisam ni spavao.

Svako preživi na svoj način, slike odatle sam ostavio u arhivi i ne mislim više na to. Ne idem na skupove onih koji su bili u ratu, nisam aktivan, ja sam to izbrisao. Kada pomislim na sve, samo sam postao ravnodušan na Hrvate i Slovence, niti ih mrzim niti volim, nemam osećanja, ni dobra niti loša. Nisam išao u Hrvatsku posle rata, kada idem u inostranstvo trudim se da idem preko Mađarske. Ja sam čist, ali otkud znam šta oni misle, ne želim neprijatnosti.