Odmah nakon uspešno izborene nezavisnosti od Portugala 1975. godine, mladu nezavisnu državu Angolu je potresao građanski rat koji je trajao duže od četvrt veka, najzad se završivši 2002. godine. Od tada Angola beleži astronomske stope rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP), zahvaljujući niskoj startnoj bazi, ali i velikim prirodnim bogatstvima: Angola je sedma zemlja sveta po izvozu sirove nafte, sa oko dva miliona barela dnevno. Izvoz sirovina poput nafte, dijamanata, kafe, drveta, omogućili su Angoli da joj u periodu 2006–2008. BDP raste skoro 21 odsto godišnje. Nakon pada zbog svetske finansijske krize, od 2010. angolska privreda ponovo stabilno raste i procena je da će u 2014. imati rast iznad sedam odsto. Ambasador Republike Angole u Srbiji Toko Serao za "Vreme" govori o mogućnostima privredne saradnje dve zemlje, nekada blisko povezane članstvom u organizaciji Nesvrstanih.

"VREME": U Srbiji ste četiri godine i napustićete ambasadorsko mesto na leto. Kako biste ocenili odnos Angole i Srbije kada ste došli, a kako sada kada odlazite?

TOKO SERAO: Zbog situacija u kojoj su se nalazile obe zemlje, tokom devedesetih godina odnosi između Angole i Srbije praktično su nestali u jednom trenutku. Pre toga, ovi odnosi su tradicionalno uvek bili dobri, ali sve što se tih godina dešavalo u Srbiji i u Angoli, prouzrokovalo je da se ti odnosi skoro ugase. Ja sam ovde došao sa posebnom misijom – da ponovo uspostavim nekadašnje tradicionalne odnose. Bez sumnje, prvi zadatak bio je da napravim balans u već postojećim odnosima i da započnem stvaranje novih. Kada je reč o prethodne četiri godine, mislim da sam ispunio misiju – danas sa ponosom možemo da kažemo da smo ponovo uspostavili tradicionalne odnose između naše dve zemlje. Očigledno je da smo došli do nivoa koji smo želeli da dostignemo, i na dobrom smo putu da se ova odlična saradnja i nastavi. Dovoljno je da pomenem da su u periodu od ove četiri godine dva srpska ministra posetila Angolu, a jedan angolski ministar i nekoliko državnih sekretara bili su u Srbiji. Preneli smo know–how iz Srbije u Angolu i time doprineli ekonomskom oporavku moje zemlje. Nekoliko državnih i privatnih preduzeća iz Srbije trenutno obavljaju važne poslove u Angoli i moram reći da veoma dobro rade. Konkretno, postoji primer firme Jomil, koja obavlja mnoštvo poslova u Angoli, poput remonta vojne opreme i poslova u civilnom građevinarstvu. Jomil trenutno radi i na izgradnji fudbalskog stadiona, za fudbalski tim koji pripada vojsci, a u Beogradu je ista ova firma već izgradila i zvaničnu rezidenciju ambasadora Angole u Srbiji. To je jedina rezidencija nekog ambasadora Angole na Balkanu, tako da praktično možemo da govorimo o svojevrsnom angolskom sedištu u ovom regionu. Stoga, imamo želju da u daljim poslovima Jomil još više svog iskustva prenese u Angolu. To je samo jedan od primera srpskih firmi koje uspešno posluju u mojoj zemlji, a da se ne bismo ograničili samo na jednu firmu, pomenuću i druge uspešne primere poput Vlatacoma, Planuma, kompanije Nelt, Instituta za kukuruz iz Zemun Polja, kao i firmu Amiga iz Kraljeva, koja je vezana za razvoj sportske infrastrukture. Angola je pokazala da ceni zalaganje srpskih firmi, i to ne samo u oblasti vojske i infrastrukture, već i u raznim drugim oblastima. Da rezimiram, odnosi Srbije i Angole u ove četiri godine doživeli su veliki razvoj. To je, u stvari, izraz tesnih političkih odnosa ove dve zemlje. Kao što znate, u doba bivše Jugoslavije, SFRJ je bila veoma solidarna sa Angolom dok se ona borila za nezavisnost, a i Angola je takođe bila solidarna sa Srbijom tako što nikada nije priznala nezavisnost Kosova. Dakle, odnosi su dobri, ali moraju još da se razviju, kao što mora da se razvije i privredna razmena. Ja srpskim firmama nudim svojevrstan izazov i kažem: Angola je zemlja prilika, ali vi morate ići u susret tim prilikama, a ne da čekate da one dođu kod vas. Zato se divim agresivnosti Jomila koji je prihvatio izazov, iskoristio priliku koja mu je data, i traži nove šanse, a sve to je na dobrobit na obe strane, i srpske i angolske.

Kažete da postoji ekonomska saradnja, ali da ona mora biti bolja. Na koje grane privrede ste mislili? Da li je trenutno vojna saradnja najviše eksploatisana?

Naša saradnja treba da se vidi u svim oblastima ekonomske rekonstrukcije. Čak i u sektoru odbrane u kom je angažovana Angola, postoje mnoge civilne komponente. U Angoli se trenutno gradi vojna bolnica, tako da je tu već reč o medicini i civilnom stanovništvu, a razmišlja se i o tome da se osnuje kompanija za proizvodnju lekova. Postoje i ugovori u vezi sa obnavljanjem infrastrukture, aerodroma. Kada je reč o obrazovanju, u Srbiji trenutno boravi priličan broj angolskih studenata koji studiraju na Vojnomedicinskoj akademiji, a imamo i stipendiste koji, nevezano za vojsku, studiraju na različitim fakultetima u Srbiji. Njih smatramo najboljim ambasadorima koje Srbija može da ima u Angoli – poznajući srpsku kulturu i jezik, oni će odlično braniti interese Srbije u Angoli kada se vrate. Takođe, mislim da poljoprivreda može da bude ključni sektor u razvoju budućih odnosa. Srbija je zemlja u tranziciji i verovatno je da će se u budućnosti priključiti Evropskoj uniji. Međutim, zemlja ima neprocenjivo nasleđe koje datira iz vremena kada je bila jedan od lidera Pokreta nesvrstanih. Nakon devedesetih, javile su se nove tendencije, Srbija se okrenula Evropi i nekim novim prijateljima. Ali, sada se radujemo jer vidimo da se javljaju nagoveštaji da Srbija ponovo obnavlja te svoje odnose iz prošlosti.

Na koji način može da se ubrza to obnavljanje odnosa?

Stalnim kontaktima između lidera država, i stalnom saradnjom privrednika dveju zemalja – to je saradnja koju moramo da obnovimo i razvijemo. Nema boljeg promotera slike jedne zemlje od toga kada jedna firma radi u Angoli i kada narod Angole vidi konkretne plodove koje je stvorila ta firma. Treba promovisati tu liniju koja spaja prošlost i sadašnjost.

Angola i Srbija su veoma različite zemlje kada je reč o strukturi privrede. Međutim, deluje kao da postoje i izvesne sličnosti u problemima. Tu, pre svega, mislim na raširenu korupciju i razvoj pretežno glavnog grada, odnosno preteranu centralizaciju zemlje. Ima li načina da dođe do saradnje u kontrolisanju ovih oblasti?

Kada je reč o Angoli, ne delim isto mišljenje. Razvoj Angole nije centralizovan u Luandi. Samo imajte na umu da je za deset godina zemlja proizašla iz grupe ostrva koja su sada povezana kopnom, izgradnjom puteva, mostova i drugih sredstava za uravnotežen razvoj različitih regiona zemlje. Treba da vidite dostignuća realizovana u deset godina mira za bolji sud o razvojnim naporima u Angoli. Problemi i dalje postoje na putu da se postigne savršenstvo u razvoju. Razvoj je nedovršen proces i Angola čini napore da eliminiše prepreke za postizanje ovog cilja, uključujući borbu protiv korupcije.

Ako se ne varam, Luanda je proglašena za najskuplji grad na svetu pre neku godinu. Zbog čega je to tako, i da li to na neki način koči razvoj cele Angole?

Postoje objektivni razlozi za to: Prvo, ratna situacija koja je dovela do koncentracije stanovništva u gradu. Luanda nije bila u stanju da primi više od pet miliona ljudi kao što se dogodilo u ratnim godinama. Drugo, budući da je Angola zemlja proizvođač nafte, postojala je koncentracija multinacionalnih naftnih kompanija u prestonici. Veći deo stranih kompanija koje rade u Angoli drži svoje osoblje u Luandi, tako da je sav hotelski kapacitet popunjen – uopšte nije lako iznajmiti sobu u glavnom gradu, sve je zauzeto. I pošto se sve procenjuje na osnovu cena smeštaja i hrane, to je razlog zašto su cene sada tako visoke. Ali to ne znači da Angolci moraju da budu multimilioneri da bi mogli da prežive. Luanda jeste veoma skup grad, ali sve je to ipak relativno.