Manje od mesec dana trajalo je medijsko primirje kada je reč o “situaciji na Kosovu”. Posle zimskog sprinta, silnih sastanaka i objašnjavanja, postizanja dogovora u Ohridu o sprovođenju Nemačko-francuskog plana, nastao je zastoj – kao da se izgubio moment da se uradi nešto “veliko”.

Ipak, poslednjih dana okolnosti se menjaju, Kosovo ide dalje u utvrđivanju svoje nezavisnosti, a Srbija ponavlja kako se nikada neće odustati od odbrane međunarodnog prava – kao da je neko od nje to uopšte tražio. Uglavnom, dok u Prištini gledaju kako da završe prisilne izbore na severu Kosova u četiri opštine sa apsolutnom srpskom većinom – Severnoj Mitrovici, Zubinom Potoku, Zvečanu i Leposaviću – i dok upisuju poene zbog dobijanja vizne liberalizacije i ulaska u Savet Evrope, Srbija preko svog predsednika ismeva te procese i besni na svet jer se oseća prevarenom.

Ulazak Kosova u Savet Evrope najveći je događaj za tu zajednicu od jednostranog proglašenja nezavisnosti u februaru 2008. godine ali, na sreću, danas niko zbog toga ne pali Beograd niti pljačka radnje po centru grada i napada na strane ambasade kao što su desničari radili, a među njima i tadašnji radikali praočevi naprednjaka, u zimu 2008. godine.

Jasno je svima šta se dešava. Tu i tamo poneko pomalo uzburka javnost pričom o potrebi da je valjda bolje da se Srbija samoizoluje nego da ne reaguje oštrije na ono što se sa Kosovom dešava. Stranke desnice, koja je ostala na istim pozicijama na kojima je bio Aleksandar Vučić 2008. godine i ranije, ritualno ponavljaju da je reč o izdaji i prodaji. To nije toliko način da se “odbrani Kosovo” već oruđe da se dođe do jačeg rejtinga i potencijano ugrozi Vučić koji nema nikakve opcije u rukama kada je reč o “odbrani Kosova”.

UIGRANA STRATEGIJA

Ono što predsednik Srbije ima i ono što radi pokazao je za vreme izbora koje je Priština organizovala na severu Kosova: uspeo je sa svojim pajtašima iz Srpske liste predvođenim Milanom Radoičićem – preduzetnikom iz Ćuprije i osobom koju su SAD i Velika Britanija stavile na crne liste zbog sumnje da je povezana sa organizovanim kriminalom – da zadrži Srbe kod kuće. Odnosno da im ne padne na pamet da idu na “Kurtijeve izbore” i da tako, kako je Vučić rekao u ponedeljak 24. aprila “počnu miran politički ustanak”.

Iako je bilo glasova da ti i takvi izbori nemaju nikakvoga smisla u trenutku kada je dijalog u osetljivoj fazi (američki ambasador Kristofer Hil), Kurti je isterao što je hteo. Teško je reći da li je on tim procesom išta uradio. Jer ako niko na izbore ne izađe a neko ih računa kao stvarne izbore, onda to podseća na šalu iz Srbije devedesetih kada su se socijalisti sprdali da “kada se izbori dobro organizuju, niko ne treba ni da izlazi na njih”.

Ono što je bila metafora nakaradnog izbornog procesa u Miloševićevoj Srbiji (što je u to doba tek bilo vidljivo na tadašnjem Kosovu i Metohiji), sada je Kurtijeva stvarnost: on svakako može da instalira svoje kadrove da protokolarno vode opštine, ali je svima jasno da tu nema nikakve suštine i izgleda kao da će se institucije lokalne samouprave formirati u onim kontejnerima koji su služili umesto regularnih biračkih mesta.

Prištini je pošlo za rukom da nasilno uvede svoju upravu na severu Kosova. Međutim, ako lokalno stanovništvo ne priznaje policiju i administraciju, onda to zaista izgleda kao neka vrsta okupacije, kako to govori režim u Beogradu, a sa režimom povezani mediji masovno koriste. Ipak, i to je deo procesa koji izgleda kao da je neminovan i odavno isplaniran zato što se ostvaruje korak po korak. Sve ovo omogućava Vučićevim protivnicima da ga optužuju za izdaju i prodaju svete srpske zemlje.

On se, inače, u pripremi izbora držao dogovorene strategije: unapred je opisivao šta će da se dogodi, kako će vlast u četiri opštine biti faktički oktroisana a ne dobijena voljnom građana i da će svet morati da se suoči sa činjenicom da se takvo stanje naziva demokratskim procesom. Za Kurtija je smišljeno novo ime – “gaulajter”. To bi valjda trebalo podići emocije u Srbiji jer ga povezuje sa nacistima i sad je norma u medijskom nastupu svih koji podržavaju Vučićev režim.

On je u danima posle održanih izbora pokušao da ceo proces predstavi kao pobedu srpskog naroda jer nikada, navodno, nije pokazano takvo jedinstvo. Pohvala narodu na severu stigla je i od Milana Radoičića, koji je Prištini poručio da Srbi neće dozvoliti Prištini da “uđe” u institucije na severu. Istovremeno, Priština i njeni politički predstavnici napali su Beograd da je, upravljajući strahom kosovskih Srba, doveo do toga da oni ne izađu na izbore. Pritom zaboravljaju da se Srbi sa Kosova možda povlače pred Vučićem i njegovim likovima iz Srpske liste jer se plaše da bi izgubili posao i mogućnost da prežive, ali i da Kurtija većinski ne podnose; doživljavaju ga onako kako je predstavljen u režimskim medijima – kao najveće zlo i osobu koja želi da Srba ne bude na Kosovu i da onda na miru napravi Veliku Albaniju.

STANJE NA TERENU I U PREDSEDNIŠTVU SRBIJE

Odnos sa Srbima sa Kosova najveća je slabost Kurtijeve vlade. Uprkos tome što odlično govori srpski, nikad nije uspostavio komunikaciju sa lokalnim stanovništvom. Delimično možda i zbog kontrole koju ima Beograd: Srbi su, i o tome je bilo reči u ranijim analizama, pretvoreni u jedinstveni politički organizam čije je srce u Predsedništvu Srbije i nastupaju onako kako im se kaže iz tog centra. Oni koji se slučajno otrgnu završe tako što im bude zapaljen automobil, a ako preteraju, može da bude i gore. Ubistvo Olivera Ivanovića bio je čin koji je svima poslao poruku šta se dešava sa onima koji “kvare igru” bez obzira da li su toga svesni ili ne.

Uglavnom, Srbi i vlada iz Prištine nemaju komunikaciju, a izbor Kurtija za premijera i njegovo ustoličenje za najmoćniju političku figuru na Kosovu to je samo pojačao jer on nema kanale koje su imali Hašim Tači i Ramuš Haradinaj prema Vučiću. Aktuelni kosovski premijer je često ponavljao da on nema problem sa Srbima nego sa Srbijom, ali činjenica da nije uspeo da ni na koji način napravi dijalog sa lokalnim srpskim stanovništvom mnogo govori i o njegovim sposobnostima ili o namerama. Paralelno, Vučić, o čemu je takođe bilo reči, želi nekakvu pobedu, nekakav rezultat koji bi značio da se Beograd i dalje pita o onome šta će se dešavati na Kosovu, bez obzira da li će ono biti u potpunosti nezavisno ili neka vrsta međunarodnog protektorata, kao što je sada slučaj.

Srbija je nekako mogla da svari izbore koji nisu ličili na izbore jer je to predstavila kao još jednu pobedu – u stilu “eto vam, samo ne znamo šta ćete sa tim”. No, prijem Kosova u Savet Evrope mogao bi da dovede do nekakvih promena u spoljnoj politici Srbije.

To je na uzastopnom obraćanju naciji u utorak 25. aprila, posle obraćanja u ponedeljek 24. aprila, izrekao i Vučić. Time je slao poruke svetu da njega više neće moći da prevare, zna on sve njihove trikove, i da Srbija neće podržavati teritorijalni integritet onih koji njoj taj integritet osporavaju.

Ovo se najviše ticalo Bosne i Hercegovine koja je bila uzdržana na glasanju, ali čini se da to sve nije bila poenta. Prijem Kosova u Savet Evrope, što bi mogla da bude odskočna daska za druge međunarodne institucije, a što Srbija prema Nemačko-francuskom planu neće da osporava, bio je očekivan. Ipak, kao da se čekalo da se naprave ti dogovori u Briselu i Ohridu i sprovedu izbori pre realizacije.

Razume se, događaj iz Strazbura u Srbiji se tumači kao kršenje svih međunarodnih normi i novi sumrak prava i pravde. U tom kontekstu, Vučić ide do trenutka raspada SFRJ što je jedna od retkih stvari koje ne pripisuje Đinđiću i Koštunici. On se u dva dana skoro dva sata bavio analizom tih događaja, ali nije rekao šta će Srbija da radi i kakva će biti njena politika.

BEZVIZNI REŽIM I PODKAST

Javnost se zato više zainteresovala za najavu da Vučić planira da pokrene podkast, novu medijsku platformu koja bi mu omogućila da neprestano i višesatno emituje program u svojoj produkcij, kao da to sada ne radi na svim TV stanicama sa nacionalnim pokrivanjem, lokalnim TV stanicama i stanicama pod okriljem Telekoma Srbija. On je javno besneo na svet i Evropu, nazivao je one sa kojima pregovara lažovima i varalicama, a onda saopštio da ipak sa njima ide na otvaranje tvrđave u Kladovu (“dali su nam dosta novca”, rekao je Vučić misleći na EU) i da će ipak ići na sastanak sa Kurtijem 2. maja u Briselu.

Nabacio je da je možda bolje da ide neko drugi jer je njemu sve jasno i ne zna o čemu bi sa njim sada razgovarao, ali kako najavljuje Miroslav Lajčak, na stolu će biti razgovori o statutu ZSO i o deklaraciji o nestalim osobama.

Iz perspektive Beograda, onako kako vlast hoće da je predstavi, u toku je nasilno otimanje Kosova koje je Vučić vratio pod okrilje Srbije od 2013. godine. Taj narativ je sledeći: svet vidi ogroman potencijal Srbije i krivo mu je što se to dešava, pa ovakvom koalicijom, koja je laž i prevara, želi da isprovocira Srbiju na pogrešnu reakciju što bi dovelo do toga da se uspori nikada zabeleženi napredak Srbije. Inače, o stvarnom napretku Srbije govori i izveštaj Svetske banke za ovu godinu gde se kaže da će Srbija stići razvijene države EU za pedesetak godina ako se bude razvijala dva odsto godišnje – što je prognoza za 2023.

Realnost kosovskog pitanja nešto je drugačija: EU i SAD idu po planu koji je predstavljen svim učesnicima u procesu – sporazum, pa primena. Priština je dobila dve šargarepe koje čeka godinama, bezvizni režim i Savet Evrope, a sada treba da isporuči ZSO koja neće biti nova Republika Srpska, ali će biti uticajnija od Nacionalnog saveta – institucije koju Albanci imaju u centralnoj Srbiji kao manjina.

Kada se to postigne, a sada dolazi na red jer su i izbori sprovedeni, ići će se dalje: Srbiji će se gledati kroz prste na ponašanje režima, a Kosovo će ići ka novim prijemima i uključivanjima u međunarodne institucije. Ako obe strane budu kooperativne, stići će i neki novac da se pospeši rast i na Kosovu i u Srbiji.

U najgoroj su poziciji, razumljivo, Srbi sa Kosova. Ako ih Priština vidi kao instrument Beograda za potkopavanje kosovske nezavisnosti, oni će uvek biti nepoželjni i nastaviće se njihovo tiho i temeljno iseljavanje. Ako bi im vlast u Srbiji zaista dozvolila da se pitaju o svojoj sudbini, onda je možda i moguć nekakav sporazum sa upravom iz Prištine.

Četvrt veka od kraja rata ne izgleda da će se skoro rešiti pitanje Kosova jer, čini se, nema želje da se otvoreno razgovara o svemu, a posebno o prošlosti u kojoj leže uzroci nemoguće zajedničke budućnosti dvaju naroda. EU i SAD kao da samo žele da se ne puca, a ne nude nikakve koncesije za odustajanje od maksimalističkih zahteva. Svojom politikom uspeli su da i one koji su verovali u ideju demokratije i vrednosti na kojima su zasnovane EU i SAD relativizuju ili u potpunosti odbace. Kada se i promenila posle 2000. godne, Srbija nije bila “nagrađena”, a Kosovo nikada nije prohodalo kao funkcionalna država. I zato je najvažnija stvar bezvizni režim i mogućnost da se ode odavde. Legalno za početak, a kada se naši ljudi nađu u tom belom sređenom svetu, nađu i način da 90 dana potraje 90 godina.