U godini koja je za nama, više ministarstava Vlade Srbije i poslovnih udruženja dosta pažnje posvetilo je afirmisanju Dunavske strategije – velikog projekta Evropske unije koji će biti usmeren na razvijanje potencijala reke u svim zemljama sliva i na jačanje kulturnih i privrednih veza među njima. Evropska komisija usvojila je akt Dunavske strategije 9. decembra, a početkom 2011. isto će uraditi i Evropski parlament. Finansiranje projekata ove strategije biće uključeno u budžet EU od 2014. do 2020. godine i blisko je povezano sa strategijom Evropa 2020. O mogućnostima Srbije da kroz adekvatno učešće u ovom važnom projektu unapredi svoje plovne puteve, rečni transport i prekograničnu saradnju sa susedima, razgovarali smo sa Borisom Barjaktarovićem, potpredsednikom Vlade AP Vojvodine i sekretarom Pokrajinskog sekretarijata za međuregionalnu saradnju.

"VREME": U javnosti je Dunavska strategija predstavljena kao velika šansa za privlačenje novca iz pretpristupnih fondova EU. Član ste radne grupe Vlade Srbije za saradnju u Podunavlju, u ime Pokrajine. Kakve su realne mogućnosti da se privuku sredstva kroz ovu strategiju i koji projekti bi trebalo da budu prioritet? U Srbiji već imamo mnogo nezavršenih projekata u opštinama kroz koje protiče Dunav.

BORIS BARJAKTAROVIĆ: Dunavska strategija jeste velika razvojna šansa Srbije i tu nema dileme. Moram da istaknem da su institucije sistema u Srbiji ovoga puta bile na visini zadatka i da su na vreme odreagovale. Radna grupa je formirana pre nego što je Evropski parlament usvojio rezoluciju kojom je zadužio Evropsku komisiju da realizuje projekat. Tako smo potpuno spremno dočekali rad na Dunavskoj strategiji. Projekti iz strategije biće finansirani u zavisnosti od statusa zemlje aplikanta. Zemlje članice Evropske unije imaju pristup budžetu EU, pa im je na raspolaganju više od sto milijardi evra. Za zemlje u našem statusu dostupan je novac iz pretpristupnih fondova (IPA). Međutim, dok ne steknemo zvaničan status kandidata, ni IPA nam nije kompletno dostupna, već samo kroz prvu i drugu od pet komponenti. Takođe, moramo konstantno imati u vidu da su nam ta sredstva dostupna, ali nisu "naša", već ih možemo iskoristiti samo ukoliko imamo dovoljno kvalitetnih projekata.

Mnogi projekti koji su u toku finansiraju se od novca iz IPA fondova i postali su sastavni deo strategije. Najveći su Žeželjev most u Novom Sadu (vrednost 30 miliona evra), Rečni informacioni sistem (preko 11 miliona evra), Golubačka tvrđava (oko šest miliona evra) i Srebrno jezero (oko četiri miliona evra).

Koliko je važno za odobravanje sredstava iz EU fondova da projekti odgovaraju i interesima zemalja Evropske unije?

Primeri projekata koji se nalaze u Dunavskoj strategiji izabrani su tako da imaju širi značaj od nacionalnog, jer upravo u tome i jeste smisao makroregionalnih strategija. Srbija može biti partner zemljama EU na projektima koji se finansiraju iz EU budžeta, a na našim organizacijama je da se nametnu kao partneri. Što se tiče IPA fondova tu se donatori vode prvenstveno interesima Srbije (prva komponenta) i interesima pograničnih delova susednih zemalja (druga komponenta). Trenutno se sprovodi nekoliko projekata vezanih za Dunav iz programa SEE. Dva projekta (Datourway i Donauregionen+) na kojima je partner Pokrajinski sekretarijat za međuregionalnu saradnju vredna su više od šest miliona evra.

Dunavska strategija nema posebne fondove ni institucije. Na konferenciji u Beogradu, Johanes Han, evropski komesar za regionalnu politiku, istakao je da EU želi da maksimalno iskoristi svoj novac. Da li to znači da će prednost imati infrastrukturni projekti na koridoru 7, koji će omogućiti jeftiniji transport od Baltičkog ka Crnom moru?

U Srbiji je 588 kilometara Dunava plovno, što je kao da imamo autoput sa šest traka. Kada se na to dodaju plovni tokovi reka Save i Tise i oko 600 kilometara kanala, mislim da je jasno u kojoj meri Srbija jeste važna za puno iskorišćenje dunavskog potencijala Evrope.

Tačno je da se u izradu strategije krenulo sa "tri ne" (nema novih institucija, nema nove legislative, nema novog novca). Ali u postojećim fondovima ima dosta neiskorišćenog novca koji se može preraspodeliti u korist projekata iz Dunavske strategije. Postajemo važan deo zvaničnog evropskog plana i programa, mnogo pre nego što smo postali članica EU. Žeželjev most predstavlja "usko grlo" na rečnom koridoru, pogotovo kod visokog vodostaja. Potopljeni ratni brodovi kod Prahova otežavaju plovidbu pri niskom vodostaju. To su samo neke od smetnji rečnom saobraćaju koje se moraju otkloniti i u čijem uklanjanju očekujemo ozbiljnu logističku i finansijsku podršku institucija Evropske unije.

Na koje projekte bi za Srbiju strateški bilo najvažnije da se fokusiramo? Da li su to povezivanje sa koridorom 10 i razvoj multimodalnog transporta?

Moj utisak je da je u tome ključ. Činjenica da smo napravili kuću na mostu između istoka i zapada uglavnom nam je donosila nesreću i ratove. U retkim trenucima naše istorije uspeli smo da se organizujemo i profitiramo zahvaljujući tome. Mislim da je ovo prilika da ozbiljno profitiramo od "putarine", ako mogu tako da se izrazim. Logistika, povezivanje svih vidova transporta na što više mesta. Sada imamo jedan panevropski koridor 7 (reka Dunav) koji kroz Srbiju prolazi u dužini od gotovo 600 kilometara, a nemamo nijedno adekvatno isključenje sa tog koridora, niti jednu pumpu. Kod rečnog transporta multimodalna čvorišta jesu "izlaz sa autoputa". To je infrastruktura koja omogućava da se roba pretovari sa drumskih i železničkih transportnih sredstava na plovila, i obrnuto. Verovatno je naš najveći problem što smo Dunav, Savu, Tisu i mrežu kanala Dunav–Tisa–Dunav nasledili, pa nismo svesni šta imamo. U razgovorima koji su vođeni tokom formulisanja Dunavske strategije, zaključeno je da je na 2400 kilometara ukupnog plovnog toka Dunava optimalan broj velikih multimodalnih čvorišta od šest do osam. Jednostavnim računom lako se dođe do zaključka da će jedno od tih čvorišta biti u Srbiji. To je prava razvojna šansa.

Projekti Dunavske strategije finansiraće se partnerski: evropskim, privatnim i novcem zemalja Podunavlja. Koliko će biti teško u Srbiji napraviti nužno partnerstvo u finansiranju ovih projekata između preduzetnika i države?

Javno-privatno partnerstvo jeste nešto što ne možemo i ne treba još dugo da izbegavamo. Novi zakon koji se odnosi na poslove lučke delatnosti u Srbiji otvara vrata toj vrsti partnerstva. Po novom zakonu, luka je javno dobro, a lučka delatnost može biti poverena privatnim kompanijama. Luka u Novom Sadu je idealna prilika da se pokažu sve mogućnosti koje takav model nosi. Luka nije privatizovana, državna je, ali uskoro očekujemo iskusnog strateškog partnera koji će preneti najbolju praksu lučkog biznisa iz Zapadne Evrope na naše prostore.

Plovni putevi su turističke atrakcije, kao što su luke javno dobro. Ipak, bez privatne inicijative i bez privatnog kapitala ti resursi ne mogu biti iskorišćeni na pravi način. Ozbiljan privatni kapital ne trpi neizvesnost. Činjenica da će Dunavsku strategiju usvojiti Evropski parlament daje jasnu sliku privatnim investitorima o tome šta se može očekivati u Dunavskom regionu u budućnosti. Ta izvesnost, uz podršku institucija EU i vlada podunavskih zemalja, stvara izuzetno povoljnu klimu i siguran ambijent za investiranje u biznis vezan za Dunav.

Srbija je od 2004. uključena u Program prekogranične saradnje, a do maja 2010. oko 15,6 miliona evra uloženo je u 179 projekata. Koji su od ovih međususedskih projekata bili najuspešniji u Vojvodini?

Za period koji spominjete urađena je analiza i izabrano je deset najboljih projekata. Od toga, dva je sprovodila Vlada AP Vojvodine (tada Izvršno veće). Jedan od ta dva projekta realizovali su moji saradnici iz Sekretarijata, zajedno sa drugim članicama Evroregije Dunav-Kriš Moriš-Tisa. Projekat se odnosi na odbranu od poplava. Trenutno sprovodimo drugu fazu tog projekta.

Inače, sredstva i broj projekata variraju od izveštaja do izveštaja, pogotovo u novinskim člancima, i zavisno od toga da li se računaju projekti koji su sprovedeni ili se uključe i oni koji su u toku. Svaki naredni konkurs je ozbiljniji od prethodnog, kako po propozicijama tako i po dostupnim sredstvima. Samo ove jeseni, na programu sa Mađarskom ugovoreno je oko 70 projekata ukupne vrednosti od oko 18 miliona evra. Trenutno je aktuelan drugi poziv u okviru istog programa, a fond za projekte je 12,7 miliona evra. Objavljivanje sledećeg poziva za podnošenje projekata za programe sa Hrvatskom očekuje se početkom 2011, kao i za programe sa Rumunijom.

Kako ocenjujete zainteresovanost organizacija civilnog društva za učešće u ovim projektima i koliko je angažovanost nevladinih institucija važna u razvijanju dobrosusedskih odnosa? Kako napreduju njihovi projekti sa susedima?

Projekti na svim programima prekogranične saradnje napreduju dobro. Ti programi su od suštinskog značaja za Srbiju jer se naš kapacitet za pridruživanje Evropskoj uniji, između ostalog, ocenjuje i na osnovu podataka koliko smo procenata od dostupnih sredstava uspeli da iskoristimo.

Civilno društvo je veoma zainteresovano za učešće u projektima i predstavlja verovatno najvažniji segment, kako u sprovođenju programa prekogranične saradnje tako i u primeni Dunavske strategije. Najveći problem su, naravno, finansije. Naime, učešće na programima prekogranične saradnje sa zemljama članicama Evropske unije podrazumeva da aplikant finansira deo projekta iz sopstvenih sredstava. Takođe, aplikant na takvim programima mora da "pretfinansira" deo projektnih aktivnosti. Tek kada izveštaj za taj deo bude prihvaćen, može da se dobije nazad novac od donatora. Takav sistem finansiranja čini da su učešća na ovakvim programima za većinu organizacija civilnog društva u Srbiji nemoguća misija.

Bilo bi veoma loše po imidž Srbije da se smanji broj aplikacija, ili još gore, da aplikanti čiji su projekti prošli selekciju i odabrani kao kvalitetni počnu da odustaju zato što nemaju sredstava da kofinansiraju projekat (deset do 15 odsto od vrednosti projekta). Dešava se i da odustanu zato što nemaju sredstava da finansiraju početak projekta, iako im se ta sredstva vraćaju nakon prihvaćenog izveštaja. Mislim da bi država morala finansijski da pomogne onima čiji su projekti prošli filtere Evropske unije.

Pokrajinska vlada je, preko Sekretarijata za međuregionalnu saradnju, finansijski pomogla jednom broju opština (kojima su projekti odobreni u okviru IPA programa) da podnesu teret sufinansiranja, a preko fonda za razvoj AP Vojvodine određena su sredstva za kreditiranje aplikanata u delu koji se odnosi na pretfinansiranje projektnih aktivnosti.

Početkom naredne godine planirano je otvaranje Kancelarije Vojvodine u Briselu? Kakve će nadležnosti imati zaposleni u toj administraciji?

Ne treba izmišljati toplu vodu. Pored državnih pitanja, postoje i teme koje se tiču regiona i teme koje se tiču gradova. Više od 350 regiona i gradova ima svoja predstavništva u Briselu. Kancelarija Vojvodine u Briselu baviće se pre svega komunikacijom sa kancelarijama ostalih regiona koji su tamo prisutni i lobiranjem za ostvarivanje interesa Srbije i Vojvodine kod institucija koje se bave regionima i regionalnim politikama.