Petnaestog aprila 2003. u 9:40 pre podne, terensko vozilo "micubiši pajero" BG 19-11 (vlasništvo Vlade Srbije) kretalo se niz Beogradsku ulicu ka raskrsnici sa Njegoševom. U vozilu su bili Dragan Veselinov, ministar za poljoprivredu u Vladi Srbije, policajac Nebojša Jovčević iz SUP-a Pančevo (dodeljen kao obezbeđenje ministru tokom vanrednog stanja) i vozač Steva Bakalov (stalni vozač D. Veselinova, primljen na rad u MUP Srbije). Vozilo je koristilo plavo rotaciono svetlo i policijsku sirenu i kretalo se brzinom od oko 80 km/h nizbrdo, ka Slaviji. Na raskrsnici Beogradske i Njegoševe dolazi do kontakta sa taksi-vozilom mercedes benc koje je izlazilo iz Njegoševe i skretalo levo, uzbrdo u Beogradsku. Prilikom sudara taksi je odbačen i zarotiran zadnjim krajem nekih pet metara; prednja leva guma vladinog vozila pukla je i vozač Bakalov izgubio je kontrolu nad teškim vozilom. Po tragovima sudeći, Bakalov je primetio taksi i pokušao da ga obiđe s leđa, menjajući traku (iz leve u desnu), ali ga je ipak pogodio u zadnji levi deo svojim prednjim levim krilom i branikom. Boreći se sa volanom, Bakalov koči, ali teški džip skreće desno na trotoar, lomi one crno-žute stubiće koji brane parkiranje i usput udara troje pešaka. Katarina Marić ostaje mrtva na mestu; Snežana Vujičić teško je ranjena, a Srbislav Ćirić nešto lakše; vozač taksija Milivoje Stojanović imao je lakši potres mozga.

Medijskih posledica ove nesreće svi se sećamo: Dragan Veselinov poneo se nezgrapno (na više načina) i na kraju, nepristojno kasno, podneo ostavku. Pravosudne posledice nekako su pale u drugi plan. Naime, Steva Bakalov odmah je suspendovan kao policajac i predat Disciplinskom sudu MUP-a, koji će rešiti da nema mesta disciplinskom gonjenju, pa će ga tadašnji načelnik Javne bezbednosti vratiti na posao – pretpostavlja se do kraja krivičnog postupka. Novi načelnik RJB-a gen. Milošević, međutim, otpustiće ga pre kraja krivičnog postupka. Krivični postupak započet je u Trećem opštinskom sudu, da bi onda "nevidljivom rukom" (advokati odbrane) bio prebačen na Okružni sud, a kvalifikacija promenjena u težu: iz nehata u umišljaj. Umišljaj je opisan rečima: "u odnosu na koje posledice je okrivljeni olako držao da neće nastupiti, ili da će ih moći otkloniti".

Prevedeno na običan jezik, a u datom kontekstu, to jednostavno znači: ne vozi se niz Beogradsku ulicu 80 na sat, bez obzira na sirenu i plavo rotaciono svetlo; tamo ima semafora i pešaka, "pajero" je težak i uopšte je to postupak rizičan – kao što smo, nažalost, videli. Steva Bakalov to ne spori: odmah je rekao da je vozio tom brzinom, a to su potvrdili i sudski veštaci. Ostaju dve druge okolnosti: stanje na semaforu i pitanje kretanja i položaja taksija mercedes. Po nalazu veštaka (tri inženjera), semafor ne može istovremeno da pokaže zeleno svetlo za obe ulice; to je nesporno. Vreme izmene signala na semaforu takvo je da tokom dve sekunde oba vozila imaju zajedničko crveno svetlo; zajedničko zeleno ne mogu imati nikako. Oba vozača tvrde da su imali zeleno; policajac iz džipa potvrđuje verziju Bakalova, ali pešaci na prelazu s jedne na drugu stranu Beogradske ulice kažu da su oni imali zeleno za pešake; jedan od njih je i krenuo, pa nije uspeo da odskoči dovoljno daleko od džipa… Biće da se Steva Bakalov previše uzdao u sirenu i plavo svetlo; moguće je i da je vozač taksija krenuo malo ranije; dve sekunde su u pitanju…

Nalaz veštaka kaže da se džip kretao brzinom od 80 km/h; ali kaže takođe i da se taksi u trenutku kontakta sa džipom kretao brzinom od 27 km/h. Vozač taksija Stojanović, međutim, tvrdi da je u trenutku kada ga je džip udario stajao pred pešačkim prelazom i čekao pešake da prođu. Kaže i da je u desnoj traci u Njegoševoj, pored njega, bilo još vozila koja su skrenula dole desno, ka Slaviji; tih vozila, međutim, nema; teško da ih je i bilo, jer bi se tako našla na putu džipa koji je doleteo tolikom brzinom…

To su, dakle, dileme koje su preostale sudskom veću koje sudi u ovom predmetu. Što se javnosti tiče i moralnog aspekta cele ove tužne priče, ostao je utisak ministarske arogancije (mogao je da skrene pažnju vozaču da ne juri toliko; neće Vlada da pobegne), pojačan frenetičnom i nervoznom atmosferom vanrednog stanja. Taj utisak Dragan Veselinov mogao je da ublaži – da je bio taktičniji i pristojniji. Druga pouka koju valja izvući – da se tragedija ne ponovi – jeste da ministre i sličan svet koji ima pravo na prioritet u saobraćaju ne smeju da voze vozači koji nemaju iskustvo sa prioritetnom vožnjom (sa sirenom i plavim svetlom). Svaki vozač iz policije, Hitne pomoći i vatrogasne brigade kazaće vam da, kad pod plavim svetlom i sirenom naiđe na crveno svetlo, ima da uspori, dobro pogleda levo i desno i nastavi vožnju tek kad je siguran da su ostali vozači stali i ustupili mu prolaz.

Kako reče jedan vozač Hitne pomoći: "Ako se sudarim žureći se nekud, neću stići tamo kuda sam žurio."