Posle osamdeset i sedam dana opsade od strane Jugoslovenske narodne armije (JNA), srpskih paravojnih jedinica i jedinica Teritorijalne odbrane, 18. novembra 1991. godine je pao Vukovar. To je bio prvi grad u bivšoj Jugoslaviji u kome se ludilo ratova među bivšom braćom pokazalo u punom užasu. Ironija je da je Vukovar pre tih ratova, kao nijedno drugo mesto, bio simbol "Jugoslavije u malom", sa velikim procentom mešovitih brakova, brojnim nacionalnim i etničkim grupama koje su u njemu živele. Posle skoro tri meseca razaranja, hiljada poginulih, desetina hiljada ljudi koji su iz grada izbegli, dvesta šezdeset sedam hrvatskih ratnih zarobljenika streljanih na Ovčari, Vukovar je postao simbol te iste Jugoslavije koja se raspala u moru krvi, zločina i uništavanja. I pored reči pomirenja koje se poslednjih godina mogu povremeno čuti od strane srpskih i hrvatskih zvaničnika, nemuštog priznanja bar nekih počinjenih zločina, od samih učesnika rata nije lako saznati šta se sve dešavalo u Vukovaru. Neki ne žele da se sećaju, kod drugih se sećanja razlikuju, zavisno od toga sa kojim motivima su u rat krenuli, ali svima je zajedničko da ih je Vukovar obeležio za ceo život.