"Cena za dva velika rata, a nama i za ratove devedesetih, tek će doći." Ovako je, između ostalog, predsednik Srbije Aleksandar Vučić početkom septembra u Budimpešti prokomentarisao negativan prirodni priraštaj i demografske probleme sa kojima se suočavaju i Evropa i Srbija.

Predsednik se, naravno, nije osvrnuo na sopstvenu ulogu i ulogu Srpske radikalne stranke, čiji je član bio 15 godina, u ratovima devedesetih: u huškanju na ratove, u pozivanje da se proteraju stotine hiljada Albanaca sa teritorije Kosova, u slanje dobrovoljaca u Hrvatsku i BiH, u podsticanju mržnje i netrpeljivost prema svima koji nisu Srbi (uključujući Srbe koji su "nesrpska fukara", kako reče Vučić), u uvođenju jezivog ("poganog", kako reče Vesna Pešić na Peščaniku) jezika u javni prostor, u promovisanju laganja kao legitimnog načina političke borbe, u kontroli medija i drakonskim kaznama za nepodobne. Ukratko, u stvaranju atmosfere iz koje ljudi beže ne osvrćući se.

Za istraživanje samo medijske emanacije svega gore navedenog verovatno je potreban višemesečni rad tima ljudi (radni naslov projekta: šta si radio u ratu, tata). Ovo ovde predstavlja pokušaj da se prikaže tek fragment delovanja aktuelnog predsednika države, njegovih tadašnjih (većina su i sadašnji) političkih saradnika tokom druge polovine devedesetih godina – koje su sve aktivnosti Vučića i prijatelja opisane u "Velikoj Srbiji", propagandnom listu Srpske radikalne stranke.

Ubedljivo najveći deo posmatranih brojeva "Velike Srbije" (period 1990–2000) jeste promocija Vojislava Šešelja i njegovih ideja, razmišljanja i stavova o svemu i svačemu. Onoliko koliko je Vučić danas zastupljen na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u odnosu na opoziciju, toliko je bio Šešelj u "Velikoj Srbiji" u odnosu na ostale radikale, junake ovog lista – Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, Maju Gojković, Jorgovanku Tabaković, Stevu Dragišića, Milorada Mirčića, Dragana Todorovića…

Moglo bi se, ne preterujući mnogo, ako uopšte, reći da je Vučić od medijske scene Srbije u poslednjih sedam godina napravio "Veliku Srbiju" po svojoj meri. Kao što je "Velika Srbija" bila Šešelju, već godinama su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, velika većina regionalnih i lokalnih televizija kao i najveći broj dnevnih novina podređeni Vučiću, njegovoj propagandi, besomučnim uvredama i kampanjama protiv svakoga ko se usudi da kaže nešto što nije u skladu sa stvorenom paralelnom realnošću. Današnja Srbija "iskijava" onda nekažnjenu "Veliku Srbiju".

Postoje i razlike: razlika je u tome što je sve te transkripte nebrojenih Šešeljevih konferencija za štampu, gostovanja u svim živim medijima, govora iz Skupštine – što republičke, što savezne – ograničavala činjenica da je prosečan konzument medijskih sadržaja sve njih mogao da izbegne tako što neće čitati "Veliku Srbiju". Danas nije moguće pobeći od sveprisutnog Vučića u svim medijima.

POČECI: Dakle, Šešelj je nesporna zvezda "Velike Srbije", a Vučić prvi broj posvećen sebi (to je nešto što je "Velika Srbija" radila kada su radikali hteli da promovišu svoje kandidate za neke naredne izbore) dobija u septembru 1997. godine. Tu nalazimo dosta zanimljivih detalja i to u Vučićevom intervjuu "Zemunskim novinama" koji radikalsko glasilo prenosi. U njemu Vučić priča o tome šta je radio u ratu i zašto je ušao u SRS: "Još kao student Pravnog fakulteta u Beogradu osetio sam klimu u kojoj podjednakom snagom deluju i opozicione i snage aktuelne vlasti. Tih godina nije bilo lako misliti drugačije, niti okupiti veći broj istomišljenika. Vladala je atmosfera linča prema svima koji nisu podržavali bilo jedne bilo druge, slična ovoj današnjoj, te sam neretko ulazio u žustre polemike i sa svojim profesorima. U tom zaista kriznom periodu za naš narod našao sam se u dilemi koja je morila mnoge, posebno mlađi svet, koju je razrešio moj četrdesetodnevni boravak kao dobrovoljca u Sarajevu. Po povratku sa ratišta, otišao sam na jednu tribinu Srpske radikalne stranke, jer mi se u to vreme najviše dopadalo ono što je zastupao i govorio dr Vojislav Šešelj. Smatrao sam da govori iz srca, a taj stil i način na koji je nastupao bio je i jedini na političkoj sceni Srbije koji je mogao da me privuče", priča Vučić.

Nakon što je, po sopstvenim rečima, dobrovoljno otišao da ratuje, učlanio se u stranku koja se hvalila slanjem dobrovoljaca u ratove u Hrvatskoj i BiH, stranku kojoj mir nije cilj. Čitamo izjavu Maje Gojković iz juna 1996, nakon završetka ratova: "Mir nije naš najveći nacionalni interes. I to naši članovi i simpatizeri i glasači već veoma dobro znaju. Mir je najveći nacionalni interes onim političkim snagama u Srbiji, jednako u udruženoj opoziciji i Jugoslovenskoj udruženoj levici, koji na svojim stranačkim skupovima nemaju srpske zastave i znamenje, već drže, ističu različite zastave. Čekaju različite vojske (…)"

No, nije nužno da vidimo šta priča Maja Gojković. Prvom prilikom kada je Vučić dobio veći prostor u "Velikoj Srbiji" (a to je u broju od juna 1995, kada su i Šešelj i Nikolić u zatvoru, a "Velika Srbija" piše o protestnom mitingu radikala), on objašnjava svoje želje i očekivanja:

"Kada je pažnja učesnika mitinga počela da popušta, pošto je bilo naporno satima stajati na jakom suncu, u prvom trenutku nastupio je Aleksandar Vučić, Generalni sekretar Stranke. Njegove reči, izgovorene nadahnuto u jednom dahu, kao strele odapete u ‘zlikovce na grbači naroda’, podigle su tenziju, izvukavši iz mase usklike odobravanja i skandiranja protiv tiranije. Reči istekle iz srca ušle su u srca okupljenih a ‘Slobo odlazi’, ‘Slobo odlazi’ tutnjalo je kao grmljavina. Aleksandar Vučić je ‘oživeo’ miting koji je u tom trenutku dostigao vrhunac. Mi smo za mir. Najpre bismo ga stvorili. Oslobodili bi srpske zemlje, postavili srpsku vojsku na granice, pa da vidimo sme li Turčin ili ustaša da udari! Nikada niko ne bi smeo!’ ‘Dedinjski dahija treba da siđe sa trona vlasti. Slobo odlazi, vreme je! Slobo odlazi! Odlazi, jer ako sam ne odeš, oteraće te srpski radikali!’"

Obaška što će tri godine radikali kasnije ući u vladu sa SPS-om i JUL-om, vidi se da je Vučićeva namera "da ratuje za mir". Godinu dana ranije, "Velika Srbija" objavila je fotografiju na kojoj budući predsednik i buduća guvernerka Narodne banke Srbije – tada "samo" narodni poslanici Aleksandar Vučić i Jorgovanka Tabaković – stoje ispred Palate pravde sa grupom ljudi u maskirnoj odeći, uz potpis "Grupa četnika, dobrovoljaca Srpske radikalne stranke i narodnih poslanika na platou ispred tzv.’Palate pravde’". Već sama ova slika govori o stanju države te 1994. godine.

Iz istog broja od septembra 1997. saznajemo i Vučićevo viđenje kako mediji treba da funkcionišu – ovi principi će se neumoljivo odslikavati u oba puta kada je bio u prilici da dođe na vlast: 1998–2000. (kada je bio ministar za informisanje u drugoj vladi Mirka Marjanovića) i 2012–2019. (potpredsednik, pa predsednik vlade, pa predsednik države).

Piše "Velika Srbija", dakle, kako je "malo poznato da je Aleksandar Vučić svojevremeno pokrenuo srpsko-englesku redakciju televizije na Palama", a aktuelni predsednik – tada generalni sekretar SRS – objašnjava: "U ratnim uslovima je nemoguće objektivno informisanje – normalno je da se čak otvoreno navija za svoje. To nema veze ni sa političkom strankom kojoj pripadate. Valjda je prirodno da svaki Srbin oseća nevolju svoga naroda i da se trudi da mu pomogne. Ako mislite da sam se zalagao za Hrvate ili muslimane – nisam i ne pada mi na pamet da se stidim toga."

ISTRAGA STRANIH PLAĆENIKA I DOMAĆIH IZDAJNIKA: Miroljubivu politiku stranke i sopstvenih svetonazora objašnjava Šešelj u broju "Velike Srbije" iz novembra 1997. Naravno, kao u SNS sada, tako i u SRS tada nema disonantnih tonova: stranka i njeni funkcioneri misle, govore i rade kao i njen lider. Tada Šešelj objašnjava kako će radikali da reše problem Kosova. U broju naslovljenom "Srpski radikali i nacionalne manjine", u kome se, inače, ističe izuzetan položaj nacionalnih manjina u Srbiji, Šešelj izjavljuje: "Kad se ta vlast promeni, kad srpski radikali budu vladali Kosovom i Metohijom, videće se kako funkcioniše pravna država i kako se taj problem relativno lako i bezbolno rešava. Oni koji nemaju naše državljanstvo, a deluju sa separatističkih pozicija, moraće da napuste teritoriju naše države".

Na pitanje novinara – koji, čini se, nema ništa protiv zamišljenog plana – "kako ćete to rešiti, kako ćete ih naterati da napuste našu državu", Šešelj odgovara: "Vrlo lako i jednostavno. Onog trenutka kada budu čuli da su radikali pobedili na izborima i preuzeli kompletnu vlast u Srbiji, 300.000 Albanaca će sami otići preko granice, ubeđen sam u to. Drugo, ako Nemačka može 300.000 Šiptara, koji nemaju nemačko državljanstvo, da protera sa svoje teritorije, zašto onda mi to isto ne bismo uradili sa 300.000 Albanaca koji nemaju naše državljanstvo, a ovde žive kao nelojalni stanovnici naše države i dovode u pitanje naš državni suverenitet i teritorijalni integritet."

Cela 1998. protiče u ratnoj psihozi, a sukob na Kosovu počinje da eskalira. Nakon ulaska SRS u koalicionu vladu sa SPS-om i JUL-om u martu 1998, Šešelj pojašnjava šta će se desiti ako NATO napadne Srbiju: "Znači, oni mogu nama izazvati velike žrtve. Mogu izazvati razaranja, ali nam ne mogu oteti teritoriju. Ako mi ne možemo pohvatati američke mornare u Sredozemlju, ko će onda biti glavna žrtva eventualne agresije na Srbiju. Lokalni Albanci. Ne možemo pohvatati Amerikance, možemo Albance."

U isto vreme Vučić brani "svoj" zakon, koji je, osim bombardovanja, ubistva 10 hiljada i proterivanja 800.000 Albanaca sa Kosova, masovnih grobnica i hladnjača sa leševima u Srbiji, državnih ubistava novinara i političkih protivnika te gubitka teritorije Kosova i Metohije, obeležio ovu vladu: zakon o informisanju.

Tokom 1998. Vlada Srbije najpre donosi Uredbu, a potom i novi Zakon o informisanju, koji važi u uslovima kada preti ratna opasnost. Ovom Uredbom i Zakonom bukvalno su satrti mediji koji nisu bili po volji vlastima – "Dnevni telegraf", "Danas", "Naša borba", "Vreme"… Postavka je bila jednostavna – novine su bile odgovorne za istinitost izjava sagovornika. Ako bi ih neko tužio zbog prenetih reči, mediji su bili u obavezi da dokažu da je to istinito, u suprotnom bi plaćali ogromne novčane kazne po ekspresnim presudama prekršajnih sudova.

Tokom celog perioda dok je ministar informisanja, Vučić zdušno brani ovaj zakon: naziva ove medije NATO slugama, stranim agenturama, optužuje ih da vode "psihološko-propagandni rat" protiv srpskog naroda i države… Na primer: "Kada ste govorili o nekim političkim reperkusijama i o tome šta sve neki naši protivnici u zemlji trenutno preduzimaju, postoje pojedini agenti stranih obaveštajnih službi koji se nalaze na čelu pojedinih medija, koji ništa drugo i ne rade, osim što izveštavaju lažno, predstavljajući ovu zemlju onakvom kakva ona nije i pokušavajući da nanesu što više zla svojoj zemlji."

Ili:

"Da li nekome odgovara da podiže politički fašizam? Odgovara mu. Medlin Olbrajt je izdala naređenje da pronađu razloge zbog čega će do kraja marta, najkasnije početka aprila, pokušati da izazovu novo krvoproliće na ulicama srpskih gradova, to je njihov cilj, to je suština njihovog delovanja."

Ili:

"Niko od tih koji rade za agresore, koji rade za okupatore, ne želi da predstavi narodu ono što jeste istina, da je za ubistvo Pavla Bulatovića ili Željka Ražnatovića kriv Haški tribunal."

Ili:

"Istovremeno, pojačava se pritisak i kampanja proameričkih medija u Republici Srbiji, onih koji postoje zahvaljujući donacijama iz tih zemalja, onih koji su napravljeni sa jednim jedinim ciljem, a to je rušenje Srbije, kao nezavisne i slobodne države i po cenu uništenja celokupnog srpskog naroda. Na te zadatke, poslednja je ukazala američki državni sekretar Medlin Olbrajt, koja je na sastanku u Banja Luci sa antisrpskim medijima, ne treba da vam govorim imena, to su nezavisni ‘Reporter’, ‘Vreme’, ‘Agencija BETA’, ‘Glas Srpski’ i verovatno još neki, iznela nove zadatke za svoje poslušnike i podanike u Saveznoj Republici Jugoslaviji, ali i u ostalim srpskim zemljama."

Ili:

"Uostalom, da ne bih zaboravio, Keti Marton, inače žena gospodina Holbruka, nešto nam je pripretila, pa kaže sledeću stvar, pišući valjda otvoreno pismo Komitetu za zaštitu novinara – ženi Ričarda Holbruka su se žalili svi ovi naši, zbog toga što im je, navodno, ugrožena medijska sloboda, i oni kažu, kaže Keti Marton u svom pismu sledeće: ‘Najsvežiji je primer Dejana Anastasijevića i Miloša Vasića, kojima je prećeno krivičnim gonjenjem, zbog njihovog izveštavanja o ratnim zločinima na Kosovu’…

Dakle, ona kaže da su oni pisali o ratnim zločinima, koje su, naravno, počinili, prema njoj, Srbi na Kosovu i Metohiji. Ona to otvoreno kaže i ona je da se spasu oni, da se ne sprovode nikakve sankcije protiv onih koji su pisali o navodnim srpskim ratnim zločinima na Kosovu i Metohiji."

Na ovaj način Vučić i Vlada Srbije efikasno uništavaju svaku mogućnost da se nekažnjeno govori o zločinima Vlade u kojoj je on ministar: govoriti da su srpska policija i vojska počinili zločine na Kosovu nije patriotski i nije u "državnom interesu" i vid je neprijateljske propagande, stoga, to će ili ostati neizgovoreno, ili će biti žestoko kažnjeno.

Nakon završetka bombardovanja i gubitka teritorije Kosova i Metohije, radikali donose odluku da napuste vladu, ali im to zabranjuje predsednik Srbije Milan Milutinović. Ostaju u vladi sve do petog oktobra 2000, nakon čega se do izbora u decembru 2000. formira tromesečna prelazna vlada.

KRAJ, PRVI PUT: U februaru 2000. Vučić nastavlja miroljubivu politiku i negovanje kulture govora: "Vidite da mnogi sa podsmehom kažu: gde su vam danas Karlovac, Ogulin, Karlobag i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici, što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute i ruke ljube, oni hoće da kažu: gde ste vi danas radikali u tim srpskim mestima. Kao da Srbi nikad nisu držali ni Karlovac, kao da na samo nekoliko kilometara od Karlobaga i Virovitice nismo bili, kao da ni danas nema preko 20% Srba u Ogulinu. Kao da to nisu srpska mesta. Raduju se i seire tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju i hoće i nas radikale da ubede da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti, da mi nismo znali šta je naše, a mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to su i Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje. I to moraju da znaju. Neka se oni stide, neka se stide ti Srbi, samo rođenjem Srbi, koji sa podsmehom govore o tim srpskim mestima, o tim srpskim teritorijama.

Govore danas, kažu: vi ste u vlasti, vi ste ta država, a izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji. Jesmo, izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji, udarila je najjača sila ovoga sveta, ali ne zaboravite da je jedina politička snaga u svim srpskim zemljama koja je bila protiv okupacije srpske teritorije Kosova i Metohije, koja je bila protiv plana Ahtisari-Černomirdin, koja je bila za borbu za očuvanje Kosova i Metohije i suvereniteta Kosova i Metohije bila Srpska radikalna stranka i nijedna više. Mi ćemo Kosovo i Metohiju, kao i Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, bar onaj deo koji je izgubljen u poslednjoj hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi, vratiti. Da li ćemo je vratiti sutra, za nekoliko godina ili za neku deceniju, to je drugo pitanje, ali naša odlučnost, naša borba, naša želja da vratimo ono što je naše, da se naš narod vrati na svoja ognjišta, da vratimo naše teritorije je najvažnija i toj želji se ne može niko suprotstaviti zato što je to legitimna želja, to je naša zemlja i niko nam ne može oduzeti pravo na to."

Sa jedne strane, bilo je odmah jasno ko je bio najviše odgovoran za ogromne tragedije građana koji su nekada živeli u SFRJ, koje su trajale punu deceniju. Ono što ne može biti jasno jeste neverovatna lakoća "šaltovanja" svih tih koji su te tragedije izazvali u sistem posle 5. oktobra 2000. godine. Maltene svi ti – i ljudi i političke partije – koji su vodili ratove i na njih huškali nastavili su svoje političko postojanje i svoje političke karijere, kao da se nikada ništa sporno nije dogodilo. U tome treba tražiti uzroke sadašnjeg stanja u kojem se nalazi država Srbija.