Tokom predsedničkog mandata Donalda Trampa započeo je i napredak u srpsko-američkim odnosima. Razlog je bila pragmatičnija politika Bele kuće prema regionu. Fokus je stavljen na praktičnu normalizaciju Beograda i Prištine, bez insistiranja na konačnom rešenju. Zatim i na što bližu bezbednosnu saradnju, kao i na ekonomsku dimenziju odnosa Vašingtona i Zapadnog Balkana.

Zvanični Beograd je uočio priliku za napredak u odnosima bez potrebe da se “gutaju najveće žabe” koje se odnose na spoljnopolitičke ili unutrašnje teme. Pokazatelj ovog napretka bio je i (minimalno sprovedeni) “Vašingtonski dogovor” Aleksandra Vučiča i Avdulaha Hotija, te potonji sastanak sa Trampom. Bez obzira na “hoklicu” i jasan kontekst Trampove kampanje, činjenica je da je to bio prvi put da se neko od vodećih funkcionera Srbije sreo sa američkim predsednikom u Beloj kući, još od poseta Koštunice i Đinđića Vašingtonu početkom veka.

U četvorostubnoj arhitekturi spoljne politike Srbije došlo je do promene hijerarhizacije zapadnih i istočnih stubova u odnosu na pre deset godina. U prvim godinama po dolasku Srpske napredne stranke na vlast, ključni zapadni stub bila je Evropska unija (još konkretnije – Nemačka), dok je ključni istočni bila Ruska Federacija. U poslednjih pet godina došlo je do tranzicije u pravcu jačanja važnosti SAD u odnosu na EU. Put ka članstvu u EU stagnira zbog nedovoljnih reformi, nazadovanja u važnim domenima poput slobode govora, prepreka u dijalogu sa Prištinom, neusklađivanja sa spoljnom politikom EU, kao i zbog strukturnih problema unutar same Unije. Nakon medenog meseca u odnosima Vučića i Angele Merkel, Nemačka i EU se u poslednje vreme sve više bave stanjem demokratije i ljudskih prava u Srbiji. Sve je to navelo zvanični Beograd da fokus preusmeri na Vašington i ideološki blisku Budimpeštu, umesto na Brisel i Berlin. Istovremeno, oslanjanje na sve izolovaniju Rusiju na istoku je umanjeno u odnosu na sve izraženiju saradnju sa sve bogatijom i moćnijom Kinom.

Izbor Džozefa Bajdena za predsednika doveo je do skepse u pogledu američke spoljne politike. Spekulisalo se o “trećem Obaminom mandatu” u kome će se voditi normativnija spoljna politika uz više fokusa na demokratizaciju. U konkretnom kontekstu kosovskog pitanja, imajući u vidu Bajdenove proalbanske stavove iz devedesetih godina, očekivao se i veći pritisak na Beograd da napravi ustupke prema Prištini. Takođe, naslućivalo se i kako će u kontekstu obnavljanja jedinstvenog pristupa sa EU podrška “Otvorenom Balkanu” (tada “Malom Šengenu”) biti zamenjena isključivom podrškom ekonomskoj integraciji u okviru Berlinskog procesa. Međutim, u pristupu prema Zapadnom Balkanu Bajdenova politika je inicijalno pokazala mnogo više kontinuiteta sa politikom njegovog prethodnika nego što se to očekivalo, pa se čak pre može reći da je spram balkanske politike u pitanju “drugi Trampov mandat” nego “treći Obamin”. Sve to je doprinelo i daljem usponu u odnosima Beograda i Vašingtona u prethodne dve i po godine.

CILJEVI I SREDSTVA AMERIČKE POLITIKE PREMA SRBIJI

Početak rata u Ukrajini doveo je do određene rekonfiguracije hijerahije američkih ciljeva na Zapadnom Balkanu. Ciljevi se nisu sadržinski promenili, ali je došlo do promene u njihovoj relativnoj važnosti. Najvažniji cilj američke politike u ovom trenutku u evropskom kontekstu jeste pomoć Ukrajini i slabljenje Rusije. Rešavanje kosovskog pitanja je sledeće u hijerarhiji američkih prioriteta na Zapadnom Balkanu, a od početka rata u Ukrajini rešavanje ovog pitanja posmatra se i kao važno u kontekstu smanjivanja uticaja Rusije. Treći prioritet jeste ekonomsko vezivanje čitavog regiona za Zapad i smanjivanje energetskog, investicionog i finansijskog uticaja Kine i Rusije. Na četvrtom mestu po važnosti je demokratizacija i iskorenjivanje korupcije, koju je Bajdenova administracija 2021. godine proglasila globalnom pretnjom po nacionalnu bezbednost SAD jer narušava institucije i otvara prostor za “maligni uticaj” nedemokratskih država širom sveta. Ovaj cilj je jedan od relativnih “noviteta” Bajdenove politike, ali je u hijerarhiji daleko iza navedenih geopolitičkih i realpolitičkih ciljeva.

Američka politika ima na raspolaganju čitav niz sredstava za uticaj na Srbiju. Bezbednost Srba na Kosovu i Metohiji najdirektnije zavisi od KFOR-a, naročito od izlaska Srba iz policije prošle jeseni i pokušaja Aljbina Kurtija da specijalnim jedinicama bezbednosno “zagospodari” severom Kosova. Srbija je okružena državama članicama NATO, vojnog saveza u kome SAD igraju vodeću ulogu. Jedini izuzetak je BiH, država u kojoj Amerikanci kroz OHR, Savet za implementaciju mira i stalno članstvo u Savetu bezbednosti UN i dalje igraju veoma važnu ulogu, što je od velike važnosti i za Srbiju. Uprkos tome što u domenu robne razmene nije među ključnim partnerima, razmena usluga sa SAD je važna za srpsku ekonomiju. Ekonomska pomoć SAD, najvećeg donatora Srbiji uz EU i Nemačku, takođe je važan poligon uticaja. Nakon “Vašingtonskog dogovora” otvorena je kancelarija američkog fonda DFC u Beogradu, sa ciljem finansiranja razvoja infrastrukture i preduzetništva. Kancelarija nije dostigla predviđeni nivo aktivnosti, ali deluje da će u perspektivi SAD sve više koristiti i ovakve mehanizme.

POZICIJA BEOGRADA

Za vlast u Beogradu, hijerarhija prioriteta deluje da je obrnuta u odnosu na američke. Naime, najvažnija stvar jeste davanje legitimiteta aktuelnim vlastima za unutrašnje stanje u Srbiji i očuvanje njene popularnosti i stabilnosti. Jedan od važnih marketinških mehanizama koji koristi aktuelna vlast jeste ubeđivanje naroda kako je Srbija danas poštovana i na Istoku i na Zapadu zbog predsednika Vučića i aktuelne vlasti. Tako se delegitimizuju i oni koji unutar države tvrde da je Srbija daleko od evropskih standarda u mnogim oblastima, ukazujući da referentne zapadne zemlje ne misle tako. Zato se na svaku kritiku koja dolazi spolja za stanje u državi u domenu vladavine prava, slobode govora i drugih važnih tema reaguje burno, uz predstavljanje takve kritike kao ataka na suverenitet i nezavisnost države.

Sledeći prioritet jeste ekonomsko povezivanje. Vlast je veoma svesna ekonomske vezanosti Srbije za Zapad, uprkos sve bližoj saradnji i sa Kinom. Jedan od temelja popularnosti vlasti jeste i narativ o stranim investicijama, koje uglavnom dolaze sa Zapada. Takođe, važna je i podrška za Otvoreni Balkan od strane SAD. Projekat ekonomski odgovara Srbiji, a paralelno šalje i politički signal mirnodopske i dobrosusedske politike Srbije. Ovaj ključni legat aktuelne vlasti u kontekstu regionalne politike ima malo šanse za uspeh bez podrške SAD, imajući u vidu skepsu Brisela i konkurentnost projekta Zajedničkog regionalnog tržišta u okviru Berlinskog procesa. Naredni prioritet jeste normalizacija odnosa sa Prištinom bez formalnog priznanja. Pored bezbednosti Srba na Kosovu, ključni cilj Beograda je konstituisanje Zajednice srpskih opština, za šta pritisak Vašingtona na Prištinu može biti ključan. U kontekstu Ukrajine, faktički cilj aktuelnih vlasti jeste prolaz “ispod radara”, odnosno što manje pritiska da se javno deluje u ovom kontekstu, kako se ne bi uznemirilo javno mnjenje i narušili odnosi sa Rusijom.

Raspon sredstava kojima Beograd raspolaže za ostvarivanje svojih ciljeva daleko je manji. Ipak, pozicija Srbije kao najveće ekonomije u regionu i države matice naroda koji čini bitan postotak stanovništva i u BiH i u Crnoj Gori svakako je čini važnom za američku politiku u regionu. Uticaj na Republiku Srpsku, uticaj na rešavanje kosovskog pitanja, uticaj na regionalne ekonomske tokove, uticaj na regionalnu bezbednost kroz (ne)saradnju sa trećim akterima – sve su to instrumenti kojima Srbija može delovati i u korist ili na štetu politike SAD.

U kontekstu rata u Ukrajini, veoma bitan faktor je i činjenica da je Srbija važan proizvođač i izvoznik oružja, ali i drugih bitnih strateških proizvoda, pa je tako Srbija nedavno donirala Ukrajini komponente za obnovu ukrajinskih elektrana. Takođe, veliki stepen uticaja aktuelne vlasti na medije i javni diskurs u Srbiji čine je ključnom za kreiranju stavova javnog mnjenja prema drugim državama, čega su svesni i predstavnici SAD, države koja nije popularna u javnom mnjenju Srbije. Konačno, određeni uticaj ima i činjenica da u nekim američkim državama koje mogu odlučiti ishod presedničkih izbora, kao što je Viskonsin, birači srpskog porekla mogu biti tas na vagi.

NARUŠENI EKVILIBRIJUM?

Praksa bilateralnih odnosa je tokom prethodne godine uspela da pronađe ravnotežu između ciljeva obeju strana. Srbija je “isporučivala” ono što su Amerikanci želeli za Kosovo. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je pristao na velike ustupke Prištini dogovorima iz Brisela i Ohrida (uz usmenu ogradu da ne pristaje na članstvo u UN, što i nije trenutni cilj Zapada, jer bi to bilo teško sprovesti bez Moskve). Deklarativno je Srbija osudila i rusku agresiju na Ukrajinu. Nakon prošlogodišnjeg pada ukrajinskog aviona u Grčkoj prilikom prevoza srpskog oružja za Bangladeš, počele su spekulacije o tome da se iz Srbije preko posrednika izvozi oružje Ukrajini. U nedavno “procurelim” dokumentima iz Pentagona pominje se i navodno obećanje Srbije da će izvoziti oružje u Ukrajinu. Predsednik Srbije i ministar odbrane su ovu tvrdnju demantovali. Ipak, Vučić je naglasio i da je sasvim moguće da srpska municija završi nenadano “kod obe strane u konfliktu”. Srbija oružje prodaje “dozvoljenim krajnjim korisnicima” koji nisu Ukrajina ili Rusija, a ono dalje može završiti na obema stranama, bez znanja Srbije. U kontekstu dominacije ovog pitanja za SAD, ovakav (ne)nadani navodni put municije može biti od velikog značaja.

Sa druge strane, SAD nisu suštinski komentarisale stanje u Srbiji (osim u nekoliko izuzetaka) i hvalile su vlast za napredak u bilateralnim odnosima sa SAD, za ekonomsku politiku, pa i za konstruktivnost u dijalogu sa Prištinom. Povremeno su određeni kongresmeni upućivali kritike na račun Srbije, ali to nije suštinski uticalo na Stejt department i Belu kuću, a čak je paralelno i povećan broj članova Srpsko-američkog kokusa u Kongresu. Amerika se nedvosmisleno založila za stvaranje Zajednice srpskih opština, započela faktičko sankcionisanje Kurtija zbog narušavanja stabilnosti, te sprečila dalju eskalaciju angažmanom KFOR-a u razdvajanju protestanata i specijalaca na severu i postavljanjem jasnih crvenih linija prema Prištini. Nastavila se i podrška regionalnim ekonomskim integracijama, računajući i Otvoreni Balkan. Iako se formalno isticalo kako bi Srbija trebalo da se uskladi sa sankcijama prema Rusiji, u praksi nije bilo jakog pritiska na Srbiju da to učini, što je bilo od velike važnosti za zvanični Beograd. Dakle, delovalo je da su ispunjeni ključni ciljevi i Bele kuće i Andrićevog venca.

Pomalo neočekivano je u ovakvom kontekstu došla vest o stavljanju Aleksandra Vulina na listu sankcionisanih. Od 2021. godine, kada je Bajdenova administracija započela sa sankcionisanjem pojedinaca i entiteta osumnjičenih za korupciju i organizovani kriminal na Balkanu, nijedan funkcioner Srbije nije stavljen na ovu listu. Na listama sankcionisanih se jesu našli državljani Srbije, a najpoznatiji primer su Zvonko Veselinović i Milan Radoičić, ali oni nisu nosioci zvanične državne funkcije. Sankcionisanje prvog čoveka Bezbednosno-informativne agencije je utoliko jača poruka, jer se ovaj instrument koristi retko za targetiranje nosilaca važnih funkcija (izuzetak je Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske). Time su Amerikanci ušli u domen onoga što vlastima u Srbiji najviše smeta – kritike unutrašnjeg stanja, te nedvosmislenog iskazivanja stava prema pojedincima na vlasti u vezi sa navodnim koruptivnim aranžmanima i vezama sa Rusijom. Iz Beograda je usledila najava obustavljanja izvoza srpskog naoružanja i vojne opreme u narednih 30 dana. Ako uzmemo u obzir pomenute (ne)nadane puteve municije, verovatno je želja bila i da se Amerikancima “uzvrati” istom merom – privremenim prekidom saradnje u domenu koji je za njih ključan. Ipak, vremenska ograničenost akta ukazuje na to da je reakcija više pokazna i relativno suzdržana.

ČAROBNA REČ: IZBORI

Dalju eskalaciju u odnosima svakako ne treba očekivati. Mogućnost da Aleksandar Vulin sada podnese ostavku zbog pritisaka iz SAD je mala, imajući u vidu da ni najmasovniji protesti od 5. oktobra nisu naveli Vučića da se odrekne svojih bliskih saradnika Gašića i Vulina. Ipak, veoma je moguće da, nakon nekog skorašnjeg ponovnog “mešanja karata” usled izbora, on više neće biti na toj poziciji. Pri sastavljanju vlade i imenovanju visokih zvaničnika očigledno je da se vodi računa i da u njoj ne bude kadrova koji će mnogo “štrčati” po naklonosti ka saradnji sa nekom od velikih sila. Kada su iz poslednje vlade izostavljeni Zorana Mihajlović i Aleksandar Vulin, spekulisalo se da je to zbog njihove naklonjenosti SAD, odnosno Rusiji, ali je onda Vulin ipak postao šef BIA. Nakon što je nedavno smenjen ministar Rade Basta koji se zalagao za uvođenje sankcija Rusiji, verovatno će politički ekvilibrijum podrazumevati izostavljanje Vulina iz sledeće raspodele ključnih funkcija u sektoru bezbednosti.

Do tada, akti SAD će se predstavljati kao neprincipijelni, što imponuje velikom delu javnog mnjenja u Srbiji i što može da bude korisno u kampanji novog Državotvornog pokreta (ako na kraju uopšte bude i formiran).

Moratorijum na izvoz oružja verovatno neće biti produžavan, a Vašingtonu će se iza zatvorenih vrata obećavati veći stepen usaglašavanja sa spoljnom politikom EU ili dodatne koncesije prema Prištini – odmah nakon izbora. Zato su izbori najbolje rešenje i za ovaj problem u kome su se našla vlast u Srbiji, pored niza drugih.

Uprkos političkim turbulencijama u Srbiji, opciju promene vlasti na izborima u ovom trenutku ne smatraju realnom ni na Andrićevom vencu, a ni u Vašingtonu, pa će se u skladu sa tim i praviti kalkulacije. Modifikacija sastava Vlade Srbije i skupštinske većine nije isključena, ali je jasno ko će i dalje biti ključni akter. Izborima u Srbiji bi se kupilo još vremena i do američkih izbora naredne godine, na kojima bi, deluje, srpska vlast ipak preferirala povratak Trampa, prevashodno zbog boljih veza sa uticajnim republikancima izgrađenih poslednjih godina.