U dvema svojim recentnim "nuspojavama" Teofil je Pančić pokrenuo jedno od ključnih pitanja za funkcionisanje ustavne parlamentarne demokratije (ne samo kod nas): mesto i uloga političkih partija u političkom sistemu. U prvom tekstu ("Vreme" 1125) Pančić je pokazao zbog čega je Milica Delević, odbijajući ponuđeno mesto ministarke inostranih poslova, ispoštovala demokratska pravila igre. Stajući u odbranu gesta M. Delević, Pančić je, eksplicitno, u pitanje doveo i pojam zajedničkog interesa. U tradicionalnom shvatanju odnosa celine (zajednica) i dela (partija), celina prethodi delu, ona je starija od dela, ona ima prednost u odnosu na deo, što znači da ako partijski interes preovlađuje nad interesom čitave zajednice – a to ne zvuči dobro našem uhu sviklom na muziku opšteg interesa, narodne sabornosti i državne harmonije – to znači da je problem u partijama, a ne u pojmu opšteg interesa. Celina se, naime, ne sme dovoditi u pitanje. Popularna metafora tog metafizičkog odnosa – još je Aristotel rezonovao na taj način – kaže da je, naravno, bolje odseći bolesnu ruku, gangrenoznu nogu, čak ostati i bez nekog još ređeg organa, kako bi se očuvala celovitost tela (odnosno ono što preostane… Osim, dabome, kada je Kosovo u pitanju, pošto je ono srce Celine). Upravo su tu predizbornu pjesmicu izvodile partije koje su danas na vlasti u Srbiji, iz čega je proistekao drugi Pančićev tekst.

Na fonu razoružavajuće iskrenosti bivšeg gradonačelnika Jagodine Dragana Markovića, koji se slatko izrugao svima onima koji su poverovali u demagoško trućanje o departizaciji javnog prostora, Pančić je izvarirao isti motiv ("Vreme" 1128), preliven opaskom o političkom kukavičluku predsednika Srbije. Zašto je Tomislav Nikolić kukavica? Zato što je, ispunjavajući predizborno obećanje, dao ostavku na mesto predsednika svoje partije, opravdavajući taj čin željom da bude predsednik svih građana, a ne samo onih koji su glas dali njemu i njegovoj partiji. Nije li, barem u ovom slučaju, Pančić bio odveć grub? Em je Nikolić ispunio predizborno obećanje, em, time, radi u interesu celine (svih građana), a ne u interesu interesne grupe (SNS) u čije ime je pobedio na izborima. Nije li Nikolić dosledniji, iskreniji, manje demagog od Markovića Palme, koji otvoreno kaže da su predizborna obećanja o departizaciji mamac za naivne i glupe, te im, tim povodom, saspe u lice: Šta, poverovali ste u predizborna obećanja o departizaciji javnog prostora? Pa vi, ljudi, nemate pojma. Vi nemate pojma šta je to politika. Jer politika, barem na ravni parlamentarnih demokratija, jeste konstituisanje javnog prostora u utakmici različitih pogleda na svet. Takmaci u toj igri su političke partije. Više njih. Iz toga sledi da je Nikolićev gest nepolitički (kukavički) jer on izlazi iz igre. On je, pozivajući se na opšti interes, zauzeo natpolitičku poziciju moći u kojoj ne preuzima odgovornost za političke ideje za koje se zalagao i za čije izvršenje je dobio mandat od građana, ali preuzima odgovornost za ono za šta ni od koga, nigde i nikad nije dobio ovlašćenje, on preuzima odgovornost za artikulaciju opšteg interesa. Nikolić je samoga sebe inaugurisao u povlašćenog tumača (i čuvara) opšteg interesa, čime ide direktno protiv ideje višepartijskog sistema. Šta bi, naime, Nikolića, ili bilo koga drugog, preporučivalo za takvo jedno mesto? Odgovor: ništa. Nada. Šta ako se meni ili čitavoj grupi građana istih ili sličnih pogleda na svet ne dopada kako Nikolić artikuliše opšti interes? Što je normalna pojava u slobodnim, pa i neslobodnim društvima (jedino što u ovim drugima ne smete naglas da iskažete šta mislite). Stvar i jeste upravo u tome da ne postoji povlašćeno mesto tumača, a Nikolić je na to mesto samoga sebe postavio.

Problem je, međutim, što ni političke partije ne preuzimaju odgovornost za sopstvene zamisli, doduše iz opravdanih razloga: one nikakve zamisli ni nemaju.

Kraj velikih priča

Da bi se razumelo kako je moguće da deo (partija) prethodi celini (zajednici, društvu, državi), te da je upravo prednost dela nad celinom uslov mogućnosti dobrog funkcionisanja celine, potrebno je zadržati se na nekim teorijsko-filozofskim pretpostavkama. Pojam ideologije u tom je pogledu egzemplaran.

Jedna od parola savremene političke filozofije jeste da živimo u postideološkom dobu (sinonimno se koriste i izrazi postmoderno doba, postpolitičko doba, ili postistorijsko vreme). Ta tvrdnja, to čudno otpremanje ideologije u penziju uprkos tome što rođenim očima vidimo da ideologije i dalje rade punom parom, jedan je od izrazito loše shvaćenih motiva savremene političke teorije (a i prakse). Naravno da ideologije i dalje rade, ali kada kažemo da živimo u postideološkom dobu, mi ne kažemo da ideologija nema, već da ne postoji jedna dominantna ideologija, ideologija koja ima prednost u odnosu na druge ideološke projekte, što bi imalo važiti barem za ustavne parlamentarne demokratije liberalnog tipa. Ovakva postavka podložna je barem dvama prigovorima: nije li i sama tvrdnja da živimo u postideološkom dobu – ideološka, te ona, ta tvrdnja, poništava sebe samu? Odnosno, nije li ideologija liberalizma vodeći ideološki koncept u istim tim liberalnim parlamentarnim demokratijama koje se diče pluralnošću ideoloških projekata? Ova i ovakva pitanja, međutim, glavno su svedočanstvo o tome da se ideja o postideološkom dobu teško shvata. To su, naime, rđava pitanja.

Slavna tvrdnja francuskog filozofa Žan-Fransoa Liotara da prisustvujemo kraju velikih priča, iznesena u njegovoj slavnoj knjižici Postmoderni uslov (La condition postmoderne iz 1979), dočekana je zapanjujuće plitkim reakcijama. Liotaru se zamera da je proglašenje kraja velikih priča i samo jedna velika priča, što je paradoks koji poništava samu tvrdnju. Kao kada bih tvrdio, recimo, da su svi ljudi mrtvi, ne uzimajući u obzir da sam ja živ. Velika priča je, u ovom kontekstu, isto što i ideologija, a Liotarova bi se ideja dala i ovako razumeti: namesto jednog, velikog ideološkog projekta, kakav je, recimo, bio komunizam, danas imamo čitavo mnoštvo malih ideoloških projekata, malih priča koje u liberalnim demokratijama uživaju jednak tretman na političkoj sceni, računajući čak i one priče koje u pitanje dovode sam politički liberalizam. Jednak tretman, znači da nijedna nije, pre stupanja na scenu, odbačena. Liotarova je priča, utoliko, jedna od priča koje ulaze u utakmicu za prevlast na političkoj sceni i ona ni po čemu nema prednost u odnosu na druge priče. Liotarova priča i sama pripada skupu malih priča. Postojanje više ideologija na istom mestu i u isto vreme, događaj je bez presedana u istoriji političkih ideja i poredaka. Doskora tako je nešto bilo nezamislivo. I još zbog nečeg Liotarova priča nema prednost u odnosu na bilo koju drugu priču: ona sama nije ideološka, ona ne predlaže nikakav pozitivan projekt, već konstatuje stanje stvari u negativnim kategorijama. Liotar ne kaže koja priča ima prednost nad drugim pričama. On ne kaže koji je način života najbolji – što je odlika svake ideološke projekcije – već samo kaže sledeće: nijedna priča nema apriornu prednost u odnosu na bilo koju drugu priču.

Metak u potiljak

Šta je, dakle, ideologija? Ideologija je, uvek, pozitivan projekat kojim se predlaže i brani najbolji način uređenja jedne političke zajednice, kao i načini ispunjenja te ideje. Ideologija tvrdi koji je način života najbolji, te šta ljudi treba da rade da bi živeli tim, po definiciji, po pretpostavci, po ideološkoj tvrdnji, najboljim načinom života. Nema ideologije koja nije pozitivan projekat. Ona ti kaže šta imaš činiti da bi bio srećan. Čak i manijaci poput Brejvika imaju pozitivan projekat. Staljin i Hitler, manijaci još većeg kalibra od jezivog Norvežanina, takođe su imali jasan pozitivan odnos prema stvarnosti: oni su tačno znali šta je ljudima činiti da bi ovi živeli u savršenom svetu. O Mau, koji se isticao kreativnošću, da i ne govorimo. I Marks je shvatao snagu ideologije, ali je, po našem skromnom mišljenju, dao upravo poražavajuće rđavo određenje ideologije kao lažne svesti. Ukoliko se, naime, ideologija odredi kao lažna svest, uvek se nađe neka budaletina koja će da tvrdi kako je njegova svest prava, jedina i istinita, te se ume dogoditi da se kriva svest ispravlja metkom u potiljak ideološkog neistomišljenika. Problem, dakle, nije toliko u sadržaju ideologije – potpuno je normalno da postoje različite zamisli uređenja ljudskih društava – koliko u tome kako da izbegnemo da se u ime jedne ideologije puca u potiljak onome ko ima na umu ideologiju različitu od naše. Drugim rečima: kako obezbediti da se u jednom političkom poretku nadmeću različite zamisli o uređenju tog poretka, a da se takmaci ne samo uzajamno ne poubijaju, nego da poredak učine funkcionalnim?

U jednopartijskim sistemima to je bilo, naravno, nemoguće. Takva se pitanja, uostalom, nisu postavljala jer nije bilo konkurentnih pogleda na svet, nije bilo različitih ideologija. Imali smo samo jednu. Onu najbolju. Ko se nije slagao sa njenim usrećiteljskim naporima bio je, u srećnijim i ređim slučajevima, slobodan otići iz zemlje, fasovati zatvor, ili radni logor u manje srećnim okolnostima, ili metkom u potiljak promeniti mišljenje. Ustavne parlamentarne demokratije, tome nasuprot, odlikuje postojanje više partija, odnosno više pogleda na svet, više ideologija koje konkurišu jedna drugoj. Slobodan sam, dakle, zalagati se za onu viziju sveta koju smatram najboljom, pod uslovom da i drugim, konkurentskim vizijama dopustim isto takvo zalaganje. To bi, dalje, značilo da ne postoji nekakav opšti interes društva koji prethodi partijskoj borbi, koji bi prethodio mogućnosti partijskog smenjivanja na vlasti, nekakav interes koji je izvan interesa što ga artikulišu političke partije. Pretpostavka demokratske političke dinamike koja počiva na smenjivanju različitih ideoloških projekata, upravo je odsustvo opšteg interesa koji bi, kao opšti, imao obavezujuću snagu za sve pripadnike zajednice. To znači da se interesi društva artikulišu u partijskoj borbi, u odnosima moći unutar jednog društva, a ne u nekakvom fantazmu pretpartijskog, izvanpartijskog, nepartijskog, ili partijskog konsenzusa. (Samo je, valjda, Mihajlu Markoviću, filozofu, potom visokom zvaničniku i ideologu Miloševićeve socijalističke partije, mogla da padne na pamet upečatljivo bizarna ideja o jednopartijskom pluralizmu.) Ako ideje dela društva, što ga predstavljaju određene političke partije, odnesu prevagu u jednom periodu, zahvaljujući demokratskoj dinamici smenjivanja na vlasti suprotstavljene ideje će dobiti priliku u jednom od narednih krugova. Utoliko se ustavna parlamentarna demokratija liberalnog tipa, za sada, pokazala kao najobuhvatniji sistem slobode: nikada u istoriji nije postojala slobodnija politička tvorevina od Evropske unije zato što nikada nije postojalo toliko različitih ideoloških zamisli u istom prostoru i u isto vreme. Pluralizam ideoloških zamisli pak moguć je samo ako sam politički okvir nije određen ideološki, već institucionalno. Ako ti, drugim rečima, u zadatom političkom okviru niko ne govori kako se imaš ponašati, već samo šta ne smeš da radiš, a što uglavnom znaš i sam (ukoliko si dobro vaspitan, to jest).

Samosvrhovita vlast

Kakve sad sve ovo ima veze sa srpskom političkom scenom? Ima, utoliko što je ovde na delu poguban postideološki koloplet neznanja, gluposti, demagogije i nečistih namera. Kada novine, naročito u vreme postkoitalnih pregovora o pravljenju vlade (‘oćemo da se uznemo, il’ da se razilazimo?), zavape kako ovde svako može sa svakim, kada se javno mnjenje malo zgadi nad promiskuitetom ovdašnjih aktera političke scene, onda se tim vapajem skreće pažnja na izostanak ideologije u delovanju političkih partija. Ako dva naizgled potpuno suprotstavljena pogleda na svet mogu da se dogovore o principima vođenja jednog društva, onda to sasvim sigurno nije u interesu toga društva već samo u interesu onih koji takav sporazum prave. Jer, dva se suprotstavljena ideološka koncepta ne mogu složiti u jednom toku. Sloga je, utoliko, rezultat dogovora oko drugih stvari, a ne o principima vođenja političke zajednice. Istovremeno, što je takođe pogubno, to je način depolitizacije javne scene, to je urušavanje same javnosti. Jer dogovor nije javni dogovor, niti se tiče javnosti, već onoga što je iznad, ili ispod nje.

No, zar upravo to nije politički čin par excellence? Zar upravo to ne govori o zrelosti političkih aktera koji svoje partikularne, dakle partijske, dakle ideološke perspektive, žrtvuju zarad opšteg interesa? Zar tu nije reč o žrtvi posebnog interesa zarad dobrobiti celine? Pa, to je nemoguće nežnije reći, ali – ne, nije. Politički život ustavnih parlamentarnih demokratija, kakva je Srbija, pretpostavlja, kao što je rečeno, postojanje različitih zamisli o organizovanju društva i načinima na koje se te zamisli imaju sprovesti. To je ono sa čim partije izlaze na političku scenu, na političko tržište. Prvi problem ovdašnje scene je, međutim, što gotovo da nema jasnih, ili prepoznatljivih ideoloških koncepata, barem kod najjačih igrača na sceni. A ako nema jasnih ideoloških koncepata za koje bi se partije (beskompromisno) zalagale, onda ostaje samo tehnologija samosvrhovitog obavljanja vlasti, iz čega je nemoguće artikulisati nekakav opšti interes. SNS, SPS i URS tri su grupacije koje se u političkom, ideološkom smislu, ne zalažu ni za šta. (Borba protiv korupcije nije ideološka, nego tehnička najava. Korupcija nije politički pojam.) Doduše, tu su zalaganje za mir u zemlji, regionu, Evropi i na svetu, za ekonomski prosperitet, ljubav i dobrosusedske odnose, za ulazak u EU i za neulazak u EU, za dobro zdravlje Novaka Đokovića, što su sve komplikovane ideološke konstrukcije za koje se, izuzev kada je o Đokoviću reč, zalaže i mis Finske. Drugim rečima, zalaganje za ništa. Osim za samosvrhovito obavljanje vlasti, što niko ne kaže, a i nije neka genijalna ideja. Ako nema ideje koja vodi partijsku delatnost, onda je partija odgovorna samo zajedničkom interesu, samo fantazmu opšte volje (la volonté générale), dakle opet ničemu. Zato je Nikolićev gest kukavički i, u osnovi, jeftin trik. Zato je teško očekivati da će ova i ovakva vlada, čak i ako po strani ostavimo to da je reč o grupaciji "sa teškim krstom prošlosti i rodoslovom od koga hvata zebnja" (op. cit. Ljuba Stojadinović), čak i ako uzmemo u obzir razmere štete koju je napravila prethodna vlada, teško je, dakle, očekivati da će vlada u kojoj, naprosto, ne postoji nikakva pozitivna zamisao o tome kako urediti i voditi srpsko društvo, biti u stanju da ostvari bilo kakav boljitak.