Za 30 minuta Drugog dnevnika RTS, posle Dejtonskog sporazuma, ime predsednika Srbije Slobodana Miloševića pomenuto je 48 puta;’ Godinu dana kasnije, SPS je u predizbornoj kampanji u oktobru 96. imala deset puta više vremena nego sve stranke zajedno. Pojedini novinari državne televizije, kandidati vlada juće koalicije, izveštavali su sa promotivnih skupova vlastitih partija.

Stifen Stajnerg, nekadašnji novinar ABC njusa, čuvši taj podatak iskreno je zapitao: "Zašto ih ne tužite sudu!" Prisutni su se spontano nasmejali. Zaista, zašto ne? Iskusni novinar, naravno, zna kako ovde stoji sa nezavisnošću sudova, ali, kako izgleda, veruje da bi jedan takav spor ipak stvorio pritisak javnog mnjenja, domaćeg i stranog, koji bi prinudio establišment da se na fer način služi televizijom. Scena se odigrala za međunarodnim okruglim stolom o ulozi elektronskih medija u razvoju demokratskih društava u zemljama istočne Evrope, koji je prošle neđelje (8. i 9. novembra 1996) održan u Beogradu.

Branislav Milinović, saradnik Instituta za međunarodnu privredu i politiku, pođsetio je prisutne da je godine 1993. u jednom sudskom slučaju protiv Austrije Evropski sud za ljudska prava zauzeo stav da je država ta koja treba da bude garant medijskog pluralizma. U nedavno objavljenoj knjizi "Medijske slobode, prava i ograničenja" (Medija centar, Beograd 1996), Milinović citira preporuke organizacije za borbu protiv cenzure Article 19, o merama koje su neophodne da bi se zaštitila i unapredila sloboda emitovanja: "Javnim radio i televizijskim stanicama treba da rukovodi odbor koji je nezavisan u odnosu na vladu. Članovi parlamenta i predstavnici političkih partija ne bi trebalo da budu u njegovom sastavu. Članovi odbora ne treba da imaju nikakvih finansijskih ili političkih interesa koji bi mogli da remete njihovu sposobnost da svoju ulogu ispune na korektan i nepristrasan način."

BUDNO OKO: "Nema pluralističkog javnog mnjenja, nema uticajne diskusije o putevima reforme, nema političkog pluralizma, nema ozbiljnih političkih stranaka bez pluralizma medija, njihove nezavisnosti i konkurentnosti. Tek oslobađanjem medija i njihovim pretvaranjem u slobodno ‘budno oko’ naroda moguće je stvoriti i otkriti brže mogućnosti u demokratskoj transformaciji društva.

Stvaranje društvenog konsenzusa o demokratskim vrednostima moguće je tek upornim radom demokratski nastrojenih ljudi kroz slobodne medije", kaže dr Dragoljub Mićunović, predsednik Demokratskog centra, u čijoj je organizaciji održan ovaj okrugli sto za kojim su se okupili relevantni autoriteti komunikologije iz SR Jugoslavije, novih država nastalih na tlu bivše Jugoslavije, sa istoka, uz nekoliko gostiju sa zapada.

Ratko Božović, profesor Fakulteta političkih nauka, uočava da je propaganda uništila i informaciju i javnu debatu, a da su slobode izražavanja zapravo mrtvo slovo u ustavu.

Profesor Božović kaže kako državni mediji, pogotovu TV, koji bi morali da nepristrasno izveštavaju građanina, zapravo nude simuliranu sliku stvarnosti, izopačenu i veštačku stvarnost Potemkinovih sela, što je, u stvari, uvod u jednopartijski pluralizam. , Komunikolozi su, veli Božović, pokazali da tzv. teški gledaoci, oni koji gledaju TV duže od 4 sata – prihvataju stvarnost sa halucinantnom percepcijom.

Prvoslav Plavšić (Centar za istraživanje javnog mnjenja, RTS, Beograd, dao je pregled reagovanja gledališta u poslednjih desetak godina:

– 89-90. pozdravljen je ondašnji medijski rat, otkrivanje skrivanih tajni – o drugima;

– 91-92. beleži se enormni porast interesovanja za televiziju, praćenost konstantna, čak 80 odsto odrasle populacije svakog dana prati program više časova;

– sa porastom praćenosti, međutim, istraživači beleže pad kredibiliteta – porast neverice: – na sceni izvesna anomija koja polako prelazi u apatiju…

Da li je pojava neverice ipak neki znak sazrevanja javnog mnjenja?

MEHANIZAM DRESURE: Milena Šešić-Dragićević (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd) skeptično ukazuje na nedostatak građanske kulture – mladi ljudi, na primer, otvoreno govore kako "profesionalizam" shvataju kao – delatnost bez etike.

Veži konja gde ti gazda kaže, pa makar crko.D r Mićunović podseća da je još Sokrat kritikovao takav "profesionalizam" sofista zato što su obučavali za novac, ne ulazeći u to da li će na taj način obučiti i lopove i prevarante.

Sergije Lukač, profesor novinarstva, Beograd, kaže kako način dresure poslušnika nije previše sofisticiran – pošto se uklone novinari od dara, znanja i integriteta, zadržavaju se i odabiru novinarski mediokriteti. Na takav profil ličnosti i nije potrebno vršiti drastične pritiske. U sredinama nedomašene političke prosvetljenosti koje su uz to planski poluobaveštavane i drogirane fanatičnom afektivnošću, isključivošću, rečju, mržnjom, tim sredinama u bivšim istočnoevropskim državama i nisu bili potrebni daroviti manipulanti. Žurnalistički standardi srozali su se do primitivizma i patetičnog šunda. Informativni sistemi te vrste održavaju političku svest u polumraku, u podaničkom pristajanju na nekritičku poslušnost.

Ne može se, međutim, zaobići pitanje – kaže s doziranom gorčinom profesor Lukač – zašto kreativni ljudi, intelektualci, novinari tako lako pristaju da izveštavaju po diktatu, da manipulišu istinom, ponekad i sa izvesnim darom i verom sugestivnosti.

On konstatuje da se pritisak sa novinara kao pojedinaca pomera na redakciju kao ekonomsku grupu. Opšta pravna nesigurnost i zakonska neuređenost – neodređenost otvaraju državi i parađržavnim organima u sferi žurnalizma veoma efikasne konkretne opcije za potpunu kontrolu novinara i uređivačke politike. Međunarodno političko okruženje tu konstelaciju u sredstvima javnog informisanja ne smatra dovoljnim za reagovanje.

Na ovom skupu bilo je upitanosti da li je poželjna reforma medija uopšte moguća s obzirom na teškoće koje dolaze iz profesionalne i političke sfere i s obzirom na manipulativnu prirodu najjačeg medija?

Igor Mandić, novinar i književni kritičar iz Zagreba, inspirisan i sarkastičan kao nekada, stoji na stanovištu da je manipulacija – suština televizije. Kao žrtva drogiranja televizijom, on kaže kako zapravo nema dobre televizije, CNN je svetski voajer, njihove bad news, koje su good news, jesu, u stvari, naše tragedije.

Mandić smatra da je pogrešan taj novi arhimedovski zaključak: "Dajte nam ‘dobru televiziju’ i obezbedićemo raj na zemlji!" Tvrdnje: "Da je TV bila bolja, ne bi bilo rata.", ili "Da imamo bolju TV, imali bismo demokratiju!" – jesu zabluda, smatra Mandić.

Profesor Brajan Grumbridž, profesor Emeritus sa Londonskog univerziteta, na to je rekao da odavno nije čuo "tako duboko cinične izjave, zabrinjavajuće zato što sadrže zrno istine". On, međutim, ne misli da su novinari po definiciji zla bića i da je demokratija nemoguća.

MOĆ I KAMERA: Ljiljana Baćević obrće tezu da oni koji kontrolišu televiziju zahvaljujući tome imaju vlast i kaže da je prilično verovatno da će onaj ko kontroliše novac, policiju i vojsku i ima svu vlast – imati i televiziju. Ne obrnuto.

Miroljub Radojković, profesor Fakulteta političkih nauka iz Beograda, medijator jedne od sesija ovog okruglog stola, uočava četiri scenarija razvoja radio- televizije: strategiju razvoja oslonjenog na sopstvene snage; nacionalizaciju radija i TV; nastojanje države da medije stavi pod svoju zaštitu kako bi sprečila preteranu komercijalizaciju; ideju da se RTV istočne Evrope rasprodaju kako bi tržišna utakmica omogućila medijski pluralizam.

On primećuje da razvijenim zemljama zasad najviše odgovara da ne dolaze direktno na istok, nego da preko satelita distribuiraju program za novo komercijalno područje koje nastanjuje oko 400 miliona ljudi. Iznad Evrope postoji 421 satelit, od toga samo 12 iz zemalja istočne Evrope.

PARTIJSKA TELEVIZIJA: Učesnici okruglog stola opisuju stanje uglavnom kao stanje rastuće direktne državne kontrole. U Češkoj TV je javna a ne državna ustanova i tamo, po rečima češkog predstavnika, situacija nije loša; u Slovačkoj TV je državna; Rusija razvija radio-TV sistem na osnovu dekreta predsednika, a ne na osnovu zakona… Radivoje Budalić (Media.plan, Sarajevo) najsažetije je opisao medijsku situaciju u novim državama nastalim na tlu bivše Jugoslavije: "Svuda, manje-više, postoje partijske TV, koje će, možda, postati’ državne." Rade Veljanovski, novinar iz Beograda koji se bavi problemima medija, konstatovao je da je podržavljenje državnih medija u Srbiji i Crnoj Gori provedeno do apsurda, da stanje po njegovom saznanju nije bolje u Hrvatskoj, dok je u Sloveniji i Makedoniji situacija neuporedivo bolja.

Televizije su državne kuće više nego u periodu socijalizma. f U Srbiji vlada bira svih 17 članova Upravnog odbora RTS, čak i predstavnike kolektiva, bira predsednika Upravnog odbora, svi članovi Upravnog odbora su članovi vladajuće partije, sem jednog koji je član koalicione partije.

Kao suprotan primer pominjan je nemački model javne televizije sa većim učešćem sindikata i civilnog društva u upravnim odborima.

Bogdan Tirnanić (TV Politika) rekao je jednog trenutka kako 11. teza o RTS glasi: "Razrušite je do temelja!" Dosetka je zasnovana na činjenici da u Makedoniji i Sloveniji političke partije više ne računaju na državnu televiziju, tog tromog mastodonta, već osnivaju male televizije.

BEZ POLITIKE: Na tom "izlazu" stvar se komplikuje time što tzv. turbokapitalizam i kleptokratija, finansijski jedino sposobna da osniva nove televizije, ne pokazuje naročito interesovanje da razbije monopol vladajućeg aparata, niti da se izbori za potpunu slobodu štampe.

Branka Otašević ("Politika") govorila je o tome kako u Srbiji postoji čak 40-ak lokalnih televizija kao izraz prestiža bogatih ljudi (službeno 46, a neslužbeno čak 100 TV i 200 radio-stanica); svi rade po privremenim dozvolama i svi naglašavaju da ne emituju političke sadržaje, već samo filmove i satelitske signale.

Ako bi hteo da reformiše oblast javnih informacija, ili kada zbog približavanja svetu bude na to primoran, zakonodavac će u preporukama ovog skupa moći da nađe korisne sugestije o izgradnji procedura javne kontrole monopola, podsticanju slobode i pluralizma medija, odgovornosti, razuma i profesionalne etike.