Priča sa naslovne strane
Tišina, snima se
U svojoj strasnoj želji da zadrži položaj, gen. Pavković odigrao je još jedan adut: pokušao je da impresionira DOS, to jest Đinđićevu stranku, pričom o nameri Koštuničinog kabineta da vojskom napadne Đinđiću toliko drag Biro za komunikacije Vlade Srbije. Izgleda da je to pre bio pokušaj namere, trenutna inspiracija u kasnim noćnim satima, ali – čak i takve pijane budalaštine nedopustive su na tako visokom mestu kakav je kabinet Vrhovnog Komandanta. Koštunica, nevešt u stvarima tehničkim, sada se vadi da kako je bio prisluškivan iz tog čuvenog Biroa
Ako kabl ima jedan kraj, mora da ima i drugi.
("Marfijevi zakoni")
Prvo je gen. Nebojša Pavković, odgovarajuće užasnut kao da otkriva sramnu porodičnu tajnu, obavestio javnost da je, eto, u noći između 7. i 8. juna 2001. umalo pala DOS-ovska srpska krv na stepeništu izvesne zgrade u ulici Srpskih vladara. Da nije bilo našeg galantnog načelnika Generalštaba, ko zna kako bi se to bilo završilo… Onda je Vojislav Koštunica, predsednik SR Jugoslavije, uputio urbi et orbi jednu poslanicu u kojoj kaže da je primetio kako je prisluškivan i da je sumnja pala na sedište Biroa za komunikacije Vlade Srbije. Osnova za sumnju bila je da su neki njegovi telefonski i drugi razgovori našli put do "Nedeljnog telegrafa" (u to je strpao i one čuvene slike Miloševićevog vidovdanskog ukrcavanja u helikopter). Dokazi: unošena je nekakva oprema, razvlačen je nekakav četvorožični kabl za koji Koštunica tvrdi da zna se čemu samo može da služi, a sve to pod policijskim nadzorom. Ukratko, Predsednik tvrdi da su ga iz Biroa za komunikacije Vlade Srbije prisluškivali. Pri tom Predsednik demantuje da mu je bilo šta poznato – čak ni ovlašno – o događajima te dramatske junske noći.
Problem je u tome što su se pojavila još dva svedoka za Pavkovićeve tvrdnje: gen. Milan Simić, tadašnji načelnik Uprave za moral, i gen. Milan Đaković, tadašnji načelnik Uprave bezbednosti Generalštaba VJ, obojica u prevremenoj penziji po potrebi službe.
PIJANA JUNSKA NOĆ 2001: Iskazi tri svedoka nisu sasvim podudarni, ali se slažu oko suštine stvari. Dakle, u neka pozna doba noći od 7. na 8. juni prošle godine, gen. Pavković biva pozvan u Palatu federacije. Tamo, u zadimljenim prostorijama kabineta, zatiče Predsednikove savetnike Gradimira Nalića (ljudska prava) i Rada Bulatovića (nacionalna bezbednost), u društvu gen. Aca Tomića za koga "zna da je bio treći čovek u Upravi bezbednosti". Tomić je, veli Pavković, bio "u stalnoj telefonskoj vezi sa šefom kabineta Predsednika Ljiljanom Nedeljković". Atmosferu je Pavković slikovito dočarao kao agitiranu i "pod dejstvom alkohola" koji su prisutni "konzumirali"; Pavković kaže da su pod dejstvom bili i gđa Nedeljković i predsednik Koštunica (koji su se, izlazi iz Pavkovićeve priče, priključili veselom društvu).
Od Vojske Jugoslavije zahtevano je tada da brzom akcijom specijalnih snaga zauzme Biro za komunikacije Vlade Srbije i tako spreči prisluškivanje i presretanje komunikacija Predsednika Republike koje se odande obavlja. Nema nikakve sumnje da su se generali – osim Aca Tomića – zaprepastili: ovako nešto – zauzimanje objekta civilne vlasti – nije zatraženo od Vojske Jugoslavije od, valjda, jula 1966. i Brionskog plenuma. Nastala je jedna, kako da kažemo, neprijatna situacija: kako izbeći da se izvrši naređenje Vrhovnog Komandanta? Najbolje je sazvati sastanak. Pa su se tako u Upravi bezbednosti okupili da razmotre taktičke aspekte zadatka. Zaključeno je da bi najbolje bilo da se uđe lukavstvom jer je objekat čuvan i postoji opasnost oružanog sukoba i žrtava na obe strane. Lukavstvo je trebalo da se sastoji u dovođenju Vladimira "Bebe" Popovića, šefa Biroa za komunikacije, pa da ih on uvede – pošto ga uvere da treba da sarađuje, valjda. Ispostavilo se da niko u Upravi ne zna gde stanuje g. Popović, pa se od plana odustalo. Drugim rečima – nikome na pamet padalo nije da pravi čudo i pokoru s nesagledivim posledicama. Incident je zakopan i prećutno zaboravljen, kako i priliči kad su takva preterivanja u pitanju, sve do trenutka kada ga je Pavković prošle nedelje potegao u svojoj odsudnoj odbrani.
E, sad: kad je bruka već pukla, Koštunica se odlučio da iz nje izvuče neku kolateralnu korist, pa je potegao "četvorožični kabl" kao krunski dokaz da je u Birou smešteno špijunsko leglo Demokratske stranke, sa "Bebom" Popovićem na čelu, Đinđićevim Bobom Haldemanom (Haldeman, Robert: Niksonov savetnik odgovoran za aferu Votergejt 1973). Prva pouka iz ovog segmenta priče jeste da Koštunica mora odmah da zaposli dva nova savetnika: jednog za bezbednost i jednog za telekomunikacije. Naime, zaključak da je bio prisluškivan naš Predsednik izvodi iz okolnosti da je "Nedeljni telegraf" objavio "iskrivljenu" verziju njegovog telefonskog razgovora sa Zoranom Đinđićem, a na temu isporučivanja Miloševića u Hag; takođe iz neke interpretacije razgovora utroje – on, Đinđić i Solana. Svaki kabl, kako nas podseća onaj rezignirani inženjer iz "Marfijevih zakona", ima dva kraja, čak i kad izgleda suprotno; treba samo strpljivo tragati. Sadržaj razgovora može da iscuri sa oba kraja kabla, pa treba prvo proveriti i eliminisati tu mogućnost i tek onda uvesti pretpostavku da se neko treći zakačio da prisluškuje.
KABLOVI I ŠAHTOVI: Koštunica zatim iz okolnosti da je za Biro postavljan nekakav četvorožični telefonski kabl i iz okolnosti da postoji opcija konferencijskog telefonskog razgovora (više učesnika) izvlači zaključak da je Biro za komunikacije bio u stanju da prisluškuje njegov kabinet. Naime, u Beogradu postoje hiljade četvorožičnih (ali i s mnogo više parova žica) telefonskih priključaka: ima ih svaka kućna potcentrala, svi provajderi za internet, mnogi pojedinci i firme; svako kome je potrebna kvalitetna, visokopropusna telefonska linije. Na primer, ISDN linija (primarna, sa 30 kanala) ide četvorožičnim kablom; takvu liniju imaju bar dva pripadnika Koštuničinog kabineta i pošteno su je platili Telekomu Srbije. Svako ko se služi internetom, uostalom, čezne za takvom linijom, ali nemaju svi novca. Četvorožični kabl je, dakle, Birou za komunikacije neophodan za redovan posao jer je Biro visoko kompjuterizovana agencija.
Opciju "konferencijskog poziva" ima svaka digitalna telefonska centrala, uz mnogobrojne druge i interesantnije opcije. To, pojednostavljeno, znači da jedan korisnik može da pozove još dva ili više korisnika, pa da se svi zajedno čuju i razgovaraju. Iz toga se teško može izvesti zaključak o prisluškivanju: mnogo je lakše da korisnik sa svoje strane snimi razgovor, nego da konferencijskim pozivom uključuje treću stranku koja sluša krišom. Tu je neko obmanuo našeg predsednika.
S druge strane, digitalne telefonske centrale – a takva je ona Alkatel koju Koštunica pominje – pojednostavljuju prisluškivanje telefona i zahtevaju mnogo prefinjeniju kontrolu za zaštitu privatnosti komunikacija. Naime, digitalna telefonska centrala je računar s više korisnika u time sharingu, podeli vremena. Takvom računaru može se izdati softverska, programska naredba da određene telefonske razgovore upućuje i trećoj stranci, to jest trećoj telefonskoj liniji na čijem je kraju magnetofon Nagra o kome brine tehničar Službe. Za razliku od mehaničkih telefonskih centrala kod kojih treba mehanički – žicom sa štipaljkama – spojiti prisluškivani telefon za liniju Službe, pa tako ostaje konkretan materijalni trag u razdelniku ili podrazdelniku centrale, kod digitalnih centrala to se postiže ukucavanjem naredbe u tastaturu; ta se naredba isto tako može i izbrisati i – niko nimalo pametniji; pojeo vuk magarca… Iz tih razloga – radikalno drugačija tehnologija – zaštita privatnosti komunikacija kod digitalnih telefonskih centrala zahteva dodatne softverske, programske napore, ali i veću odgovornost i profesionalizam zaposlenih. Iz svega toga dade se zaključiti da nije problem prisluškivati bilo koga normalnim putem, bez dopunskih i skupih komplikacija kakve traži postavljanje paralelnog sistema tajne kontrole telefona, na koji aludira Koštunica. Štaviše, pokušaj uspostavljanja još jednog sistema za prisluškivanje pored postojećih rizičan je jer postoji opasnost neželjenog kontakta. Jezikom logike i naučnog metoda, Koštuničine tvrdnje mogu se odrezati Okamovom britvom, preciznim logičkim instrumentom koji odseca nepotrebne pretpostavke. (Entia non sunt multiplicanda sine necessitate.)
ALJKAVO: Uostalom, ako je za kontraobaveštajnu i protivprislušnu zaštitu Kabineta Predsednika zadužena Vojska, onda to spada pod Upravu veze GŠ-a; ako to radi policija, onda je reč o Upravi veze MUP-a Srbije, jer savezni MUP nema tehničke kapacitete za to. Nijedan od tih organa nije se još oglasio oko toga.
Pijana junska noć 2001. više spada u psihologiju i sociologiju politike, nego u egzaktne nauke kakve su telekomunikacije i kontrašpijunaža. Razmere straha i zebnje unutar Demokratske stranke Srbije i predsedničkog kabineta u vreme tog događaja bile su poznate i graničile su se s paranojom. Vrh DSS-a bio je tada – kao i sada, uostalom – uveren da ih prisluškuju; i to ne Državna bezbednost ili tako neko, nego upravo Vladimir "Beba" Popović, iz nekog razloga. Na tog čoveka bila su se fokusirala sva osećanja i frustracije stranke i Kabineta. Istina je da je taj njegov Biro umeo da bude iritantan i dosadan medijima; istina je i da je povremeno bio preterano kreativan u kampanjama intriga i poluinformacija; ali najgore što se o njima može reći jeste da su tek jedan propagandni štab za specijalne operacije; i pri tom nisu jedini – ima i gorih.
Vojska se, dakle, iz te pijane junske noći bila izvukla manje-više elegantno. Generalu Pavkoviću sada nije baš najpametnije da taj blesavi incident poteže kao ilustraciju svog integriteta: pravila, Ustav i zakon nalagali su da on o toj stvari sačini službenu belešku i uputi je na nekoliko mesta – od Vlade Srbije, preko oba MUP-a, do obe skupštine. On to nije učinio, kao što nije pozvao na odgovornost Aca Tomića, za koga ispada – iz izjava sva tri generala – da se u tu priču uvalio više nego što je to higijenski. Ne; gen. Pavkoviću tada je više odgovaralo (za vlastitu karijeru) da zataška tu budalaštinu i da Aca Tomića zadrži blizu Koštunice i Kabineta – kad ga oni već toliko vole. U penziju su, međutim, ubrzo otišli generali Milan Đaković, Aca Vasiljević i Milan Simić. Kabinet, naravno, demantuje da se to desilo; Gradimir Nalić i lično; Ljiljana Nedeljković – po svom običaju – ćuti, jer se ispostavilo, iz dosadašnjih primera u koje je bila umešana, da je to najbolje. Cela afera ispala je – sasvim DOS-ovski – musava, aljkava, farsična, nevešto izvedena i zapravo komično uverljiva.
Od njih bolje nismo ni očekivali.
Anketni odbor
U praksi naših skupština bilo je mnogo zahteva da se pojedina pitanja rasprave u posebno formiranom anketnom odboru. Samo je jedan, i to onaj prvi, koji je ispitivao "činjenice o demonstracijama od 9. marta 1991" imao relativno značajne političke posledice
Predsedništvo DOS-a traži da se kroz nadležne institucije utvrde činjenice vezane za navode o zloupotrebi Uprave za bezbednost Vojske Jugoslavije od strane članova kabineta predsednika Jugoslavije i o njihovom neovlašćenom prisustvu sednicama Generalštaba, kao i o neovlašćenom vođenju kadrovske politike u Vojsci Jugoslavije. Građanski savez predlaže da se formira anketni odbor. Formiranje anketnog odbora traži i Demokratska stranka Srbije sa zahtevom da se ispita da li je bilo prisluškivanja, neovlašćenog fotografisanja itd.
U praksi naših skupština bilo je mnogo zahteva da se pojedina pitanja rasprave u posebno formiranom anketnom odboru. Možda je na tu praksu uticala činjenica da je prvi anketni odbor u Skupštini Srbije koji je ispitivao "činjenice o demonstracijama 9. marta 1991. godine u Beogradu i o odgovornosti učesnika", imao relativno značajne političke posledice – doveo je do ostavke čelnih ljudi državne televizije i policije i vodio je smirivanju devetomartovskih demonstracija. Dve činjenice su bitno uticale na efekte rada ovog odbora – tokom rada odbora postojao je žestok i žilav javni pritisak, a u tom kontekstu osnovni aranžman je napravljen u pregovorima tadašnjeg predsednika Narodne skupštine Slobodana Unkovića, predsednika Republike Slobodan Miloševića i predstavnika opozicije i studenata.
U Skupštini Jugoslavije 1993-94. Anketni odbor je razmatrao poslovanje Jugoskandika i Dafiment banke, kao i Narodne banke Jugoslavije. Odbor je formiran 23. decembra 1993, njegovih 14 članova je saslušavalo mnogo lica, materijal je jedno vreme bio nedostupan javnosti i u osnovi njegovi nalazi nisu vodili raščišćavanju velike finansijske afere, koja ni do današnjih dana nije završena sudskim epilogom. Ovih dana u Skupštini Jugoslavije raspravlja se o obeštećenju štediša.
Anketni odbor u Skupštini Srbije, koji je 2000. godine ispitivao okolnosti atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, nije dao željeni rezultat, očito zato što nije imao odgovarajuća ovlašćenja, pa čak ni mogućnost da natera bivšeg ministra policije Vlajka Stojiljkovića i bivšeg direktora carina Mihalja Kertesa da se pojave pred Odborom. Nisu saslušana ni lica koja su neposredni svedoci i koja su "radila na licu mesta". Jedino su se pozivima odazvali beogradski okružni tužilac Andrija Milutinović, te predsednik suda i javni tužilac iz Lazarevca.
U Skupštini Jugoslavije najnovijeg saziva radio je Anketni odbor koji je trebalo da ispita okolnosti atentata na ministra vojnog Pavla Bulatovića. Pre podnošenja izveštaja Skupštini Srpska radikalna stranka stavila je na uvid javnosti stenogram saslušanja više odgovornih lica iz vojske i policije. Skupštinska većina je smatrala da je publikovanje izveštaja zlouptreba i nijedan zvanični organ nije dalje istraživao indicije koje su se pojavile u pojedinim svedočenjima.
Bilo je još desetine pokušaja različitih političkih grupa da pojedina dramatična pitanja rasvetle u skupštinskoj istrazi, ali ti predlozi voljom skupštinskih većina nisu prihvaćeni. Skupštini Srbije su predlagani i mnogi drugi anketni odbori, ali nijedan od tih predloga nije prihvaćen. Tokom 1991. bilo je predloga da se ispita stanje u Novom Pazaru, Sjenici, Tutinu, Priboju, Prijepolju i Novoj Varoši; da se ispita kako su protekli dopunski izbori u Rakovici 12. juna 1991. godine, na kojima je pobedio Vojislav Šešelj…
Jula 1991. godine traženo je da se utvrdi krivica Slobodana Miloševića, Borisava Jovića, Aleksandra Bakočevića i Dragutina Zelenovića zbog nastavka privrednog, pravnog i političkog haosa u Srbiji i Jugoslaviji; traženo je utvrđivanje istine i eventualne odgovornosti Dušana Mitevića za potpisivanje ugovora s francuskim partnerom, a odnose se na film i TV-seriju "Seobe"; zahtevana je istraga o slučajevima nenamenskog trošenja velikih iznosa društvenog kapitala na Kosovu i Metohiji, u ustanovama i preduzećima s prinudnom upravom; iste godine zahtevano je ispitivanje malverzacija Vlade Vojvodine i ministra trgovine Save Vlajkovića sa 232 prodavnice Borovo trgovina…
Najviše anketnih odbora tražio je SPO, sadašnji ministar Vladan Batić često je bio predlagač, a zanimljivo je da je te 1992. predlagač jednog anketnog odbora bio sadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica, koji je tražio ispitivanje načina na koji se finansiraju parlamentarne političke stranke; zahtevano je utvrđivanje odgovornosti čelnih ljudi u JNA, kao i rukovodstva Srbije za stradanja vojnika i starešina i mobilisanog stanovništva iz Srbije izvan granica Srbije na teritoriji bivše Jugoslavije; traženo je da se ispita poslovanje Matice iseljenika Srbije i njenog predsednika gospodina Brane Crnčevića; aprila 1993. zahtevano je da se ispita zakonitost poslovanja preduzeća čiji su direktori ili vlasnici poslanici Skupštine ili članovi njihovih porodica; predlagano je da Skupština Srbije obrazuje anketni odbor za ispitivanje imovinskog stanja poslanika koji su direktori, kao i članova njihovih porodica; bilo je predloga da anketni odbor ispita zašto u Mionici ni temelj ne može da bude temelj.
Kada je po naređenju predsednika Skupštine Dragana Tomića policija izbacila radikalske poslanike iz Skupštine, dve opozicione stranke tražile su da se formira anketni odbor koji bi ispitao ko je izdao naređenje da policija uđe u Skupštinu, smatrajući da je tim postupkom ozbiljno ugrožen integritet narodnih poslanika. Anketni odbor nije formiran, ali je vremenom Skupština dobila vlastito obezbeđenje koje je prošle godine u nekoliko navrata iznosilo radikale iz skupštinske sale.
U novom sastavu bilo je zahteva da se formira anketni odbor koji bi ispitao probleme vezane za šverc duvana, ali ni taj predlog nije izazvao pažnju skupštinske većine.
M. M. i Dokumentacioni centar "Vreme"
Krađa predsednikove limuzine
Šta je s audijem A–6 iz kabineta predsednika Koštunice? Da li je to bila rutinska krađa ili neka opomena? Kad je bio ukraden automobil republičkog MUP–a, policija nije tražila auto, već najpoznatijeg kradljivca vozila. Banuli su mu iznenada u kuću i saopštili: "Ako ne nađeš auto za šest sati, ideš u zatvor na duže vreme". Ovaj se sav isprepadan prihvatio telefona. Koga je sve zvao, ne zna se, ali je automobil posle nekoliko sati bio parkiran u nekoj ulici odakle ga je policija preuzela. Biće da je kabinet predsednika Jugoslavije insistirao da se audi traži i vrati na legalan način, a ne u "sprezi" s kriminalcima. "Kad bi otkrili lopova i vratili automobil, bio bi to najveći uspeh srpske policije", kažu u kabinetu predsednika Koštunice
Po svemu sudeći, biće da je automobil audi A-6, vlasništvo kabineta jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, 26. juna ukrao, pardon, oduzeo, neki obešenjak, budući da se čelnici srpske policije ubiše izdajući saopštenja kako je auto-mafiji odzvonilo te je sada prinuđena da se bavi legalnim poslovima i pere novac stečen krađama i preprodajom skupih vozila. Reč je, bez ikakvog preterivanja, o desetinama miliona maraka koje je za sedam godina "zaradila" samo jedna prigradska grupa lopova.
Pomenuti audi ukraden je oko 13 časova kod tržnog centra Piramida u ulici Jurija Gagarina na Novom Beogradu. Ne zna se da li je vozač imao neka službena posla kad je parkirao automobil i otišao u neku prodavnicu u kojoj se zadržao oko pola časa. Kad se vratio, audija nije bilo. Policija je odmah bila obaveštena, tokom noći ulice i okolne garaže rutinski su pretraživane, ali bez uspeha. Prema nekim pretpostavkama, auto je ukraden na takozvanu gurku, i malo je verovatno da je to moglo da se učini u podne na prometnom mestu, a da lopovi ostanu neprimećeni. Kradljivci bi morali da se zavlače ispod automobila da bi otpustili ručnu kočnicu, izbacili menjač iz brzine, neutralisali alarm i drugim vozilom odgurali negde plen.
TEHNOLOGIJA KRAĐE: "Ne pola sata, već najviše deset minuta potrebno je za krađu automobila zaštićenog najsavremenijim uređajima", tvrdi vrhunski lopov-profesionalac, napominjući da je nedavno mladić iz okoline Beograda za opkladu otvorio sva vrata zaključanog audija za ciglo dvadesetak sekundi, i to pred očima vozača i nevernih toma. Zapalio je zgužvane novine i stavio ih ispod vozila blizu ugrađenog senzora za slučaj požara i sva dugmad na vratima su odmah odskočila.
"Posle toga na scenu stupaju ‘kompjuteraši’", kaže dobar poznavalac elektronike ugrađene u skupe automobile. "Policija i ne sanja s čime sve raspolažu savremeni kradljivci skupocenih automobila. Davno je prošlo vreme kad su lopovi lako otvarali vrata vozila i bili naoružani listićem staniola i – pertlom. Iščupane kablove sastavljali su i zavijali staniolom kao provodnikom struje a potom spoj izolovali obmotavajući ga pertlom".
Inače, jedna od prvih krađa vozila dogodila se u leto 1953. godine posle igranke u Baletskoj školi u Krunskoj ulici. Željna vožnje, trojica dečaka na taj način pokrenula su opel-olimpiju parkiranu na ulici i već na drugom ćošku pala u ruke začuđene narodne milicije, koja im je održala vakelu i pustila dečake pošto su obećali da to više neće činiti. Biće da se od tada vožnja tuđim automobilom zove "oduzimanje vozila", što je i do dan-danas u zakonu ostalo.
"Današnji kradljivci rade timski, nikad sami", kaže sagovornik "Vremena". "Za novije tipove automobila kradljivci nose za sobom celu bord-pločicu s mikroprocesorom koji upravlja funkcijama modernih automobila. Pre toga, naravno, daljinskim upravljačem snime signal kad vlasnik otvara centralnu bravu. Njega reprodukuju bez obzira na to što sadrži promenljivi deo, koji pomoću računara lopovi brzo otkriju. Pre desetak godina alarmi su imali fiksne šifre, kojih je bilo 4096. Svaki radio-amater mogao je na računaru da sastavi sve moguće kombinacije i za pola sata otkrije šifru i otvori vrata. Međutim, proizvođači automobila i opreme dodali su takozvani kotrljajući deo koda (rolling code) koji je broj kombinacija povećao na više stotina miliona. Međutim, postoje pravilnosti u delu tog koda tako da pravi hakeri mogu da otkriju i tu zaštitu. Jednostavno, ne postoji savršena zaštita od krađe. Lopovi ulažu pristojne pare u alat i usluge elektroničara. Nesumnjivo je da neki kradljivci rade u sprezi s proizvođačima upravljačke elektronike na vozilima i izvesno je da postoje i duplikati elektronskih ključeva automobila. Ne treba zaboraviti da krađa automobila donosi ogroman novac, i da na internetu na primer, postoje firme koje nude alat za uspešno otvaranje i pokretanje tuđih vozila. Ipak, iako su zaštitni uređaji sve složeniji, automobile i dalje kradu i po svemu sudeći tako će još zadugo i ostati."
TEHNOLOGIJA NALAŽENJA: Sve je to lepo i krasno, ali šta je s audijem A-6 iz kabineta predsednika Koštunice? Da li je to bila rutinska krađa ili neka opomena? "Audi se krade kao i svaki drugi automobil", kaže Dragana Kajganić, portparol gradskog SUP-a."Ne verujem da je lopov uopšte znao čije je vozilo ukrao s obzirom na to da ono ima obične registarske tablice i da se ni po čemu ne razlikuje od ostalih." Krađa pomenutog audija bila je prijavljena policiji koja ga je tražila izvesno vreme u okolini Piramide i posle svega, čini se, digla ruke. U takvim situacijama se, međutim, drugačije radi. Kad je svojevremeno bio ukraden automobil republičkog MUP-a, parkiran ispred gradskog SUP-a, policija nije tražila auto, već najpoznatijeg kradljivca vozila, za kojim je bila raspisana poternica. Banuli su mu iznenada u kuću i saopštili: "Ako ne nađeš auto za šest sati, ideš u zatvor na duže vreme". Ovaj se sav isprepadan prihvatio telefona procenjujući koja je ekipa u gradu mogla da počini taj lopovluk. Koga je sve zvao, ne zna se, ali je automobil posle nekoliko sati bio parkiran u nekoj ulici odakle ga je policija preuzela.
Na isti način je i ministar Vladan Batić došao do službenog audija Ministarstva pravde, koji je nepoznati lopov oduzeo tako što je vozača isterao, seo za volan i utekao. Na koji način je kradljivac bio upozoren da je reč o ministrovom vozilu, nije objavljeno, ali je automobil bez velike buke bio u rekordnom roku vraćen. Biće da je kabinet predsednika Jugoslavije insistirao da se audi traži i vrati na legalan način, a ne u "sprezi" s kriminalcima. "Kad bi otkrili lopova i vratili automobil, bio bi to najveći uspeh srpske policije", kažu u kabinetu predsednika Koštunice.
U policijskom zborniku Kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom, štampanom na 123 stranice i ilustrovanom fotografijama kriminalaca sve vrvi od raznoraznih delatnosti imenovanih – od profesionalnih ubistava, silovanja, droge, razbojništva, ucena, kidnapovanja i nezaobilaznog "oduzimanja motornih vozila i vraćanja istih uz otkup". Zanemarljiv je broj onih koji su u zatvoru, a neki od njih su se u međuvremenu "upoznali s bogom" uglavnom u razmeni vatre pri kraju neuspelih verbalnih rasprava. Jedan od njih (generalije nije poželjno objavljivati iz zdravstvenih razloga), čije je ime navedeno u pomenutom policijskom spisu, kaže: "Batice, batice, mene su 14 puta optuživali i izvodili na sud i uvek sam bio oslobođen. To znači da ili ja nisam kriv ili tužilac i sudije ne znaju svoj posao". Takve procese je međutim objasnio ministar policije Dušan Mihajlović: "Mi sve znamo, i ko su kriminalci i čime se bave. Ali, treba razlikovati pojam znati od pojma pribavljanja neophodnih dokaza."
Drugim rečima, to znači da će policija moći da pribavlja za sud neophodne dokaze tek u nekom budućem vremenu kad za to bude osposobljena. A kada će to biti – ne zna se.
Jovan Dulović
