Nevolja je u tome što su se, pošto ih je Ivica Dačić napustio, svi snašli, sem Borisa Tadića. Bojan Pajtić je i bez socijalista neprikosnoveni šef Vojvodine, Dragan Đilas je sa socijalistima i penzionerima ostao gazda Beograda pa sad baš trenira Beograđane da u autobuse ulaze na prednja i zadnja vrata, a izlaze na srednja, Vuk Jeremić ide u Njujork pa šta košta da košta, Dušan Petrović i Dragan Šutanovac odlaze u poslanike. Svi će, sem stranačke, imati i neku državnu ili međunarodnu funkciju, samo je Tadić, otkako je izgubio predsedničke izbore, kao čardak, ni na nebu ni na zemlji. Zato je, prošle nedelje, šef DS-a odlučio da izađe napolje i uradi nešto za sebe. I ponovo je bio u fokusu, posle mnogo nedelja povlačenja. Progovorio je i o raskolu u DS-u, o svojoj odgovornosti, odgovornosti onih koji su u stranci radili za svoj lični interes, o novoj vladi, Kosovu i zašto se rukovao s Hašimom Tačijem, stranačkim izborima.

Izabrao je zgodan trenutak. U Beogradu su bili Filip Riker i Filip Gordon, zamenik pomoćnika i pomoćnik gospođe Hilari Klinton, lično, i obojica su hteli da se sretnu s njim. Politička čaršija je zabrujala da su došli ne bi li u poslednji čas pokušali da dogovore veliku koaliciju naprednjaka i demokrata. U svakom slučaju, nije bilo sporno da su dva Amerikanca u Beograd stigla – zbog Kosova. Zato je Filip Gordon sasvim jasno, na odlasku poručio da se od Srbije ne očekuje da "u ovoj fazi prizna Kosovo", ali će morati da "prihvati činjenicu postojanja suverenog i nezavisnog Kosova unutar sadašnjih granica". Koja god vlada da bude napravljena. Mada bi, kako se moglo čuti, vlada velike koalicije bila za to najzgodnija, jer bi samo ona bila u stanju da bar pokrene promenu Ustava i brisanje preambule u Skupštini Srbije.

S TAČIJEM KOD PALME NA OBALI MORA: Naruku je Tadiću išlo i to što nije morao u subotu (7. jula) da ostane u Beogradu, i sluša o "tradicionalnom" kik-boks meču i veselju Dačića, Nikolića i Vučića u Končarevu, koji kad nisu u selu Dragana Markovića Palme, idu kod patrijarha (naročito Nikolić) da se žale kako gubimo Kosovo iz dana u dan. Kod Palme je bio i Tadić pre četiri godine, istim povodom (tim bilding za vreme formiranja nove, "proevropske" vlade), samo što je tad pevala Seka Aleksić, a sada Goran Bregović. Zašto da odbije poziv za Kroacija samit u Dubrovniku i "slučajno upriličen", kako reče, susret sa Hašimom Tačijem, pa i ako se priča da su ga na taj put "ohrabrili" pomoćnici gospođe Klinton? Ionako njegovi kritičari ne zatvaraju usta kako su ga Brisel i Vašington potrošili i "pustili niz vodu". Dakle, ipak nisu.

Vetar u leđa pokušao je da mu da i Nebojša Krstić, bivši savetnik njegov iz vremena dok je bio šef države, svojim tekstom u "Politici", u kojem je, ukratko, Krstić objasnio da bi Tadić mogao da se sretne sa bilo kojom političkom ličnošću sa kosovske političke scene. Ali da bi najbolje bilo da se upriliči susret Tadićev sa Bedžetom Pacolijem, koji je predložio da sever Kosova bude slobodna ekonomska zona, što je, reče Krstić, ne samo rešenje koje izlazi iz nacionalnih šablona o "našem" i "njihovom" nego bi time "svima perspektiva bila drugačija kada sever umesto troška postane dobit". Rečju, Pacoli sa svojim predlogom, i Tadić sa svojim planom u četiri tačke, imali bi o čemu da razgovaraju, uveren je Krstić. Ali, Pacoli je potpredsednik kosovske vlade i lider Alijanse za novo Kosovo, a Tadić, kako rekosmo na početku, nema nijednu državnu funkciju ni u budućoj naprednjačko-socijalističkoj vladi, a ni inače. I to je jasno i Krstiću, pa je napisao da bi predsednik države i budući premijer, kad već nemaju rešenje kosovskog problema, morali da "lociraju ličnost koja ima potrebno znanje, iskustvo, volju i lični i politički integritet da pokuša da utiče da rešenje kosovskog problema bude ipak nešto što odgovara i interesima Srbije". A jedina ličnost koja odgovara opisu, napisa Krstić, jeste Boris Tadić. Nije Krstić precizirao koju bi to državnu ili neku drugu, možda regionalnu, ulogu trebalo dati Borisu Tadiću, kako bi se on prihvatio posla. Možda da bude novi Borko Stefanović u Dačićevoj vladi?

Kako bilo, nečekajući Nikolića i Dačića da ga se sete, a ni Pacolija, Boris Tadić je otišao u Dubrovnik i rukovao se s Hašimom Tačijem, "kao građanin i predsednik DS-a". Da ne ponavljamo ovde da je Tadić kao predsednik države bio kreator politike da se ne ide na regionalne skupove na kojima su prisutni kosovski predstavnici jer bi se, u suprotnom, defakto priznavala nezavisnost Kosova i da se ne bavimo etičnošću tog čina "rukovanja s čovekom koji je osumnjičen za trgovanje ljudskim organima". Formalno, Tadić je bez državne funkcije, dakle nije državni činovnik, prema tome može da se rukuje s kim hoće i nije prekršio državnu politiku. Samo je ostao ružan utisak da se Tadić preporučuje za neku funkciju budućoj vladi u Srbiji, regionu, svetu, kome god, što je najbolje ilustrovao Marko Somborac u Blic stripu: "CV Boris Tadić – Oglas za pregovarača za Kosovo (tj. da ostanem ikako bitan). Kvalifikacije: nisam gadljiv na to s kim se sastajem, volim putovanja, petica iz izvinjavanja, master rad iz marketinško-modne potkovanosti (poseban dodatak sa foto-bukom od 200 strana sledi). Poruka zainteresovanima: Vidi, Hilari, kako sam kooperativniji od Tome!"

TADIĆ – NEKOME MAJKA, A NEKOME MAĆEHA: Tadiću je naruku išao prošle nedelje otvoreni sukob između Dragana Đilasa i Vuka Jeremića. Iako je politička čaršija napad Đilasov na Jeremića zbog tri, odnosno sedam i po miliona dolara koje planira da potroši u Njujorku, pročitala kao Đilasovu poruku Tadiću, a i sam Jeremić je optužio Đilasa da se bori za vlast u stranci, posle bure, među demokratama se moglo čuti da Đilasu baš to i nije trebalo. Ukratko, DS ne voli češagiju te vrste, kako reče za "Vreme" jedan demokrata, koji će se zadovoljiti mestom poslanika u novom sazivu Skupštine: "Đilas je krut, ovim je samo pokazao svoju autokratsku stranu koju ljudi u DS-u ne vole. Posebno zato što je to izneo u javnost. Naprotiv, napadom na Jeremića samo je uznemirio ljude koji kroz promene u vrhu stranke misle i o svojoj sudbini. Ili još direktnije – načinom na koji je ušao u borbu sa Jeremićem oborio je svoje akcije i ozbiljno se udaljio od uloge alternative Tadiću."

A zašto se Dragan Đilas naljutio? Zato što se tehnički premijer Mirko Cvetković (čitajte Boris Tadić) prema Vuku Jeremiću ponaša kao majka, a prema Đilasu, kao maćeha. Nije li Dragan Đilas, ima tome mesec i kusur dana, napisao pismo tehničkom premijeru i lepo ga zamolio da sagleda neku zakonsku mogućnost i smanji akcize za gorivo koje kupuje GSP jer će, u protivnom, biti prinuđen da poveća cene prevoza građanima 20 odsto? Nije li tehnički premijer odgovorio gradonačelniku da prema postojećim propisima tako nešto nije moguće, sem ukoliko se propisi ne promene, ali da tehnička vlada jednostavno "nema mandat da se o tome izjašnjava"? Zanimljiv detalj je da je smanjenje akciza za GSP Đilas tražio od Cvetkovića (bar zvanično kad je svoje pismo dostavio medijima, 10. juna) posle odluke tehničke vlade (24. maja) da Vuku Jeremiću odobri tri miliona dolara do kraja 2012. za pokriće troškova predsedavanja Generalnoj skupštini UN-a. Ukratko, tehnička vlada ima mandat da obezbedi tri miliona dolara za Jeremića (sedam i po za celu godinu), a nema mandat da koriguje akcize za GSP što bi bilo na polzu građana Beograda, koji su na gradskim izborima glasali za Đilasa, a na republičkim – za Tomislava Nikolića, što i jeste, rekli bi zlonamerni, njihov najveći greh, a i Đilasov – posebno. Valja, dakle, podsetiti i na to, da je Boris Tadić, onaj koji je sve vreme u predizbornoj kampanji, ali i za svog predsedničkog mandata kritikovan da krši Ustav mešajući se u odluke Vlade Srbije, od Nikolića izgubio u Beogradu. Tačnije, građani Beograda su, obrni-okreni, odlučili predsedničke izbore (Vojvodina i uža Srbija bile su gotovo izjednačene, pa je prestonica bila – tas na vagi). Pričalo se da je Tadić tada bio strašno ljut na Đilasa, smatrajući ga krivcem za svoj loš rezultat u Beogradu. Pričalo se da će ga, kad postane premijer, jer to je nekako bilo gotovo izvesno dok Dačić nije odlučio drugačije, "disciplinovati" i pokazati mu kako je biti gradonačelnik Beograda kad nemaš potporu Borisa Tadića i Vlade Srbije. Kako bilo, Tadić je u intervjuu na TV Prvu o sukobu Đilasa i Jeremića rekao da "tu priču nije trebalo gurati pod tepih", ali i da "nije trebalo da se rasplamsa toliko", jer je, kako je dodao, "u stranci to pitanje već rešeno". Eks katedra je još dodao da su i Đilas i Jeremić "svađom prekršili pravila DS-a", o čemu će "biti reči u stranci". Ponovo je ostao gorak utisak kako je Tadić, iz dugogodišnje navike da bude "i predsednik i premijer i sudija i tužilac i Đoković", kako je to jednom rekao Čedomir Jovanović, pobrkao uloge i stranku izjednačio sa državom, ili Vladom Srbije, kako vam drago. Pa finansiranje Jeremićeve kancelarije, koje i te kako zanima građane Srbije jer oni treba da plate sve te žureve za "pozicioniranje Srbije" na koje će Jeremić pozvati Vorena Bafeta i Majkla Blumberga i jevrejske bogataše pa će oni posle da investiraju u Srbiju, majke mi, Tadić svodi na stranačko pitanje. I kaže da je to "u stranci već rešeno".

EVO, HOĆE ŽIVKOVIĆ, KO JOŠ? U toj zbrci je i Borko Stefanović sačekao svojih pet minuta u sukobu Đilas–Jeremić, da podseti ovog drugog da nije zaboravio kako ga je bivši prijatelj Vuk Jeremić smenio sa mesta svog šefa kabineta. Rekao je da "ukoliko je iznos za finansiranje kancelarije Vuka Jeremića tačan, on je nepotreban i neosnovan", kao i da "nije na tehničkoj vladi da to odobrava".

U senci sukoba Đilasa i Jeremića, Demokratsku stranku su, prema navodima partijskih insajdera, potresle i teške reči koje su jedan drugom izgovorili Dragan Šutanovac i Dušan Petrović. Iako se zvaničnici DS-a brižljivo trude da o Šutanovčevoj građevini u Skerlićevoj ne zauzimaju javni stav i tako dodatno ne potpiruju već izvesnu diskreditaciju ministra Šutanovca, poznavaoci prilika u DS-u tvrde da je Šutanovac za curenje priče o Skerlićevoj u medijima navodno optužio Dušana Petrovića. Čaršija se danima zabavljala i pričom da su se, oko toga, i fizički sukobili. Dovitljivi stratezi DS-a smislili su da se operu od "čaršijskih izmišljotina" tako što su ih poslali u kafanu i obavestili sve novinare u gradu gde mogu da ih slikaju kako ručaju i ćaskaju. Ako izuzmemo tabloidne pikanterije, činjenica je da je gradilište u Skerlićevoj kamenčić u cipeli DS-a koji bi do stranačke izborne skupštine mogao napraviti ozbiljan žulj Šutanovcu, ali možda i ne samo njemu.

Govoreći o izbornoj skupštini u DS-u, Tadić je rekao da će Glavni odbor stranke odlučiti da li će do kraja godine biti organizovana izborna skupština: "Spreman sam da učestvujem na izborima za predsednika DS-a. Vidim da i Zoran Živković ima pretenzije i voleo bih da još jednom odmerim snage sa Živkovićem." Najavio je da će sednica GO-a biti ranije nego što je planirano "da bi se neke stvari raspravile".

Tadić je ušao u kampanju za predsednika stranke. Prozivanjem Živkovića samo je pokazao koliko mu je stalo da se, u slučaju izbora, niko i ne prijavi za protivkandidata i koliko ima potrebu da se predstavi kao neprikosnoven u DS-u. Živković je skoro pa pristao. Hoće li još neko imati hrabrosti?