Da li su mediji u Srbiji spremni za nove tržišne izazove? U kojoj meri su se transformisali? Koje prepreke ih ometaju na putu inoviranja? O ovim i drugim pitanjima govore Ivana Petrović, glavna urednica “City smart” radija, Milan Zirojević, glavni urednik “Južnih vesti”, i Nikola Lazić, glavni urednik “Bujanovačkih”. Moderator razgovora je Stevan Ristić.

STEVAN RISTIĆ: Pre dvadeset šest godina pokrenut je radio program “City” radija. U tom periodu režim Slobodana Miloševića se obračunavao sa svim profesionalnim medijima. Mnogi bi rekli da je nažalost poslednjih godina situacija slična. Ipak, “City” radio opstaje i prilagođava se novom vremenu i trendovima. Možete li nam reći kako uspevate i da li vam nove tehnologije i neke inovacije pomažu u tome?”

IVANA PETROVIĆ: “Ovo je mnogo pitanja za jedan kratak odgovor. Kada je neko toliko mnogo godina u medijima u Srbiji, i to je mnogo važno apostrofirati jer je Srbija zaista specifična sredina kada se radi o medijima – sigurno nije bilo lako. Još uvek nije lako. Zapravo, dvadeset sedam godina je prošlo od registrovanja “City” radija, ali je tačna informacija da trajemo dvadeset šest godina – jer, tu prvu godinu nismo bili u etru, s obzirom da nam je režim zatvorio redakciju. Dakle, mnogo je bolno i teško što mi stalno ličimo na nekog Sizifa koji gura kamen i guramo ga uzbrdo. Nekako se nadamo da ćemo ga izgurati skroz do kraja, ali on se svako malo vrati na početak. I to uopšte nema veze sa ovom, onom ili nekom trećom političkom garniturom. Uvek je ta klima kada su nezavisni mediji u Srbiji u pitanju. Iz naše neke perspektive, gotovo je identična.

Što se inovacija tiče, ja sam juče mnogo razmišljala o tome šta je to zapravo sada inovativno? Mogu da tvrdim da ništa zapravo nije novo. Šta god da se mi dosetimo da uradimo – već je neko nekada negde uradio. Ali, ipak ima inovativnosti. Evo, u slučaju mog medija. Mi smo među prvima u ovom gradu imali sajt. Zato to vreme je to bilo čudno – imati veb-sajt. Radio stanica, a ima i veb-sajt. Međutim, posle su se pojavili ovi divni klinci iz “Južnih vesti” i ostalih portala kada je to krenulo – koji su krenuli da rade samo na sajtu. Onda shvatiš da je naš sajt, koji je prateći deo mog radio programa, zapravo postao mejnstrim. Jer, njihovi informativni sajtovi koji su brzi i puni informacija su nešto sa čime se ne može takmičiti u tom nekom smislu. Oni su to mnogo inovativno bolje postavili od samog početka.

Sada, u ovom trenutku mi se ponovo nalazimo na nekom novom početku i mi svake godine krećemo nešto iz početka. Mi smo krenuli da radimo neke inovativne biznis modele i to strašno zvuči kada ste medijski čovek, ali je prosto neophodno da pričamo o tome. Jer, to su na kraju krajeva zahtevi naših donatora, bez kojih, nažalost, dvadeset sedam godina kasnije i dalje mediji nalik našem – ne mogu da žive. Zašto je to tako? Zato što medijsko tržište kao takvo, pogotovo na lokalu, zapravo ne postoji. Dakle, mi pričamo o nepostojećem tržištu lokalnih oglašivača. Krenite južnije od Beograda – to je sve tužnije, kao u onoj poslovici. Ti potencijalni klijenti su sve siromašniji i upliv države i politike je neverovatan i nameran. Mi ovde imamo situaciju da se za poslednjih sedam godina četiri i po miliona evra našeg, građanskog novca slilo u četiri ili pet džepova vlasnika medija koji su bliski vlasti. I sad, vidite takvu “finansijsku intervenciju” od strane države, koja na papiru ima zadatak da nam obezbedi startnu poziciju jednaku za sve, koja je devastirala lokalno tržište, onda je zaista neophodno da non-stop smišljamo nove načine za preživljavanje. Mi smo krenuli sa kombinovanjem nekog modela koji sada nije više striktno medijski model. Napravili smo nekakav “City smart” klub koji je prostor koji iznajmljujemo i u kome nešto radimo za potrebe klijenata. Mi čak imamo i neki smeštaj koji izdajemo i to je sve u redu, jer nam to obezbeđuje puko preživljavanje. Ali, dovodi sam novinarski posao pod veliki znak pitanja. Jer, zaista se mora postaviti pitanje gde smo mi to zapravo došli? Dakle, sve super. Mi postojimo i dalje. Mi smo i dalje ona mala otporna klica koja se neće prodati i neće se ugasiti jer je to nekome po volji. Ali, to ima svoju veliku cenu.

Što se ostalih inovacija tiče, mi smo nekako omatorili zajedno sa našim medijem i nekako smo propustili da identifikujemo novu publiku – a to su mladi ljudi. I, negde onako namćorasti mi gledamo kritički na klince koji hoće da se informišu sa Instagrama i Tiktoka – za šta ja imam dokaz! Jer, mi organizujemo radionice, što je nešto što ne radimo komercijalno, ali radimo zadovoljstva radi jer smatramo da je potrebno. Imamo veoma posećene radionice sa srednjoškolcima. Prošle nedelje smo imali pedeset osmoro klinaca u prostoru koji su srećni jer snimaju neke potkaste kod nas. Mi njih na neki način sada vučemo i nudimo im te mogućnosti. Prosto, pokušavamo da im “prodamo” tu korisnu priču – deco, morate da budete i informisani. Dakle, ne samo da koristite ta “sokoćala” za zabavu. I onda, kada ih pitam odakle se informišete – dobijem odgovor da se ne informišu. Jer, oni meni svi do jednog kažu – sa Tiktoka. E sad, ako je situacija već takva kakva jeste – moramo nešto i mi da preduzmemo. Sada smo primili četvoro mladih ljudi jer nam je potrebno da mi razumemo kako da plasiramo ozbiljnu informaciju i ozbiljnu vest kroz te platforme koje su bliske njima. To je nešto najnovije.”

STEVAN RISTIĆ: “Nikola, u avgustu 2015. po pokretanju portala Bujanovacke.rs dali ste intervju “Južnim vestima”. Tada ste rekli da je cilj da na pravi način informišete Bujanovčane o tome šta se dešava u njihovom gradu. Sedam godina kasnije, vaš portal predstavlja dobar primer lokalnog medija koji raste i razvija se. Kako vam danas izgleda taj put?”

NIKOLA LAZIĆ: “Pa upravo tako kao što ste rekli. To je bila ideja kad smo počeli. Bujanovac jeste mala sredina, ali je vrlo specifična. Najviše zbog blizine Kosova i te svoje multietničnosti. Nama je cilj bio da informišemo ljude i da negde doprinesemo tom poverenju koje se i dalje negde gradi kod nas, pre svega između Srba i Albanaca. Međutim, s obzirom na celokupnu geopolitičku situaciju kod nas, to sve ide vrlo sporo. Mi se trudimo da dajemo svoj doprinos poštenim, relevantnim i iskrenim informisanjem.

Iako će možda zvučati pretenciozno, ali građani Bujanovca pre pojave “Bujanovačkih” nisu imali priliku da se informišu preko onlajn medija. Postojala je neka opštinska televizija koja je radila ili nije radila. Postojale su jedne novine koje su izlazile mesečno i koje su maltene sve vreme bile faktički bilten nekih vladajućih struktura. Postojalo je, a i dalje postoji, nekoliko onlajn medija na albanskom jeziku, ali su ti mediji nekako partijski podeljeni i zna se “ko je čiji” i dan-danas. Nažalost, to i dalje tako funkcioniše. Imamo primere da se osnivaju mediji mesec ili dva dana pre opštinskog konkursa za dodelu sredstava medijima. U celoj toj gunguli, mi smo uspeli da napravimo neki imidž i da budemo u pravom smislu servis građana. Da budemo neko koga podjednako prate i Srbi i Albanci i romska zajednica koja je takođe prisutna u Bujanovcu.

Posebno sam ponosan što smo uspeli da pre tri godine otvorimo i stranicu na albanskom jeziku. I po tome smo jedinstveni u Srbiji. Nekih šezdeset, sedamdeset odsto vesti koje se objave na srpskom jeziku, imamo i na sajtu na albanskom jeziku. Ipak, to nam je i dalje relativno nov projekat koji nekako još uvek krči put ka čitaocima i pre svega je namenjena mladim Albancima koji slabo razumeju srpski jezik. To je bila osnovna ideja i mi i dalje stojimo na matrici da je važno da informišemo ljude. Kod nas nema komentara. Iako svako od nas ima neko svoje političko mišljenje, to se ne objavljuje. Želim da podelim još jednu stvar na koju sam ponosan. Na našoj mesindžer stranici ima na hiljade poruka ljudi koji žive u opštini Bujanovac koja prema popisu ima blizu šezdeset hiljada ljudi, što uopšte nije zanemarljiva cifra. Dosta naših čitalaca živi i u dijaspori, ali prate šta se dešava u svom zavičaju. Takođe, zbog poštenog i iskrenog rada, nekako smo se nametnuli u zajednici kao neko ko rešava probleme. Da li su to komunalni ili neki drugi, ali eto stekli smo i tu reputaciju. Nekad, ako ne možemo da rešimo taj problem možemo i te kako da alarmiramo javnost, što onda posredno dovede do rešenja. To je najbolji dokaz da ljudi u nama vide nekoga ko radi u njihovu korist.

Što se cele ove priče oko inovacije tiče, moram da kažem da mi se ne sviđa jedna stvar. Cela ta priča da mediji, pored svoje osnovne uloge, treba da budu i neki preduzimači i biznismeni – meni se uopšte ne sviđa. Da sam to hteo, ja bih otvorio građevinsku firmu i zidao bih zgrade, ili bih se bavio nekim drugim biznisom. Kada pričamo o lokalnoj sredini, iako mi postojimo sedam godina i nekoliko meseci, tek poslednjih nekih godinu dana privrednici prepoznaju negde nas kao nekog partnera pomoću koga bi putem reklame mogli da dopru do većeg broja ljudi. Naravno, to je još uvek zanemariv udeo u našem finansiranju. Nažalost, daleko od toga da je to neka cifra od koje može da se živi, naročito u sredini kakva je Bujanovac. Ta etnička raznolikost je, što se reklamiranja tiče, ipak jedna otežavajuća okolnost iz mnogo razloga.”

STEVAN RISTIĆ: Osnivač “Južnih vesti” je IT kompanija. Samim tim, “Južne vesti” su po kriterijumu netradicionalni medij kada pričamo o srpskom medijskom pejzažu. Kako vam danas izgleda, ko je bolje prošao – “Simplicity” ili “Južne vesti”?

MILAN ZIROJEVIĆ: “To je interesantno pitanje. Unutar firme su podeljena mišljenja i večito traje ‘rat’ ko je tu bolje prošao i ko je teret, ko troši pare, a ko radi u javnom interesu. To pitanje o finansijskoj konstrukciji i finansijskoj pozadini “Južnih vesti” je nešto što dobijam na nedeljnom nivou. Uvek sve iznenadi odgovor da su vlasnici Nišlije i IT firma koja finansira najveći deo budžeta “Južnih vesti” i to je nešto što još uvek malo ljudi zna. Pored tog dela, “Južne vesti” se finansiraju iz projekata i iz oglasa. Procenti variraju iz godine u godinu. Svakako, kad su oglasi u pitanju, postoji veliko polje koje može da se poboljša, ali pod uslovom da postoji jedna realna tržišna utakmica kod oglašavanja. Međutim, prepreku pre svega predstavlja politička podobnost. Dakle, strah oglašivača da se ne oglašavaju po “nepodobnim” medijima. Takođe, nefer je utakmica kada se u pitanju državna preduzeća koja se reklamiraju isključivo kod tabloida. Tako da, poboljšanje u oblasti oglašavanja je jako suženo za jedan nezavisan medij.

Takođe, vremenom se menjaju i navike publike. Ivana je pomenula mlade ljude koji su ozbiljna publika i koje su otprilike svi godinama izbegavali, a onda kada su svi primetili te ljude – sada ne znamo kako da im priđemo. Društvene mreže nisu medij jer nemaju urednike i taj uređivački filter. Upravo zbog toga, društvene mreže su na taj način jedan vid nelojalne konkurencije nezavisnim medijima, uz medije koji se ne bave proverom činjenica. Ispada, kao da su društvene mreže ubile pažnju mladih, ali ne samo mladih već i druge publike. Tako da je ta trka za brojke jako naporna danas u medijskom svetu i medijskom biznisu.”

STEVAN RISTIĆ: Ono što inače pričamo poslednjih godina, kao da su sve te inovacije način da lokalni, ali i nacionalni mediji, naprosto prežive. Da li ste došli do neke inovativne ideje koja ima temelj u novim tehnologijama?

MILAN ZIROJEVIĆ: Što se inovacija tiče, mislim da bi najveća inovacija bila nešto što zapravo i nije inovacija. A to je povratak priči. Mislim da se izgubio kvalitet same novinarske priče. I da bi najveća inovacija bila eliminisanje polarizacije i ideologije kroz medije. Kada je reč o tehničkim inovacijama, moram da kažem da sam skoro u nekoj anketi dobio pitanje kako će veštačka inteligencija pomoći ili odmoći medijskom biznisu. Ja sam izrazio zebnju da će jednoga dana roboti pisati vesti i te vesti neće više ličiti ni na šta. Da je to sadržaj koji će biti samo za neke robotizovane društvene mreže bez uređivačkog filtera, kreativnosti i izbalansiranosti. To samo vodi u propadanje medija i njihove tradicionalne uloge.

IVANA PETROVIĆ: “Baš pre neki dan smo pričali o toj veštačkoj inteligenciji i pravili smo šalu sa zaposlenima. Još malo i sve će raditi roboti, pošto je to ta neka futuristička predstava šta će se u jednom trenutku dešavati. Radio, kao medij, vrlo je zanimljiv jer se na njemu može videti taj razvoj inovativnih stvari. Recimo, pre nekih dvadesetak godina bilo je neophodno da tonac bude s jedne strane stola, da s druge strane stola bude voditelj. Tu pored je upaljen “Vinamp” i ako voditelj završi segment, tonac klikće i pusti pesmu. To je dovodilo do toga se klikne na pogrešnu pesmu ili na pogrešnu vest. Vremenom, to se drastično promenilo i za to imamo anegdotu. Pre nekih desetak godina, došla nam je inspekcija rada i nikoga nije bilo na radiju sem mene. Dolazi inspektor i pita gde su ostali? Ja kažem da trenutno nisu tu i da sam jedino ja tu. Na šta on ne veruje i ubeđuje me da čuje neki glas i misli da je voditelj negde gore. Dakle, u periodu od pre deset godina je bilo mnogo stvari unapređenih u odnosu na period od pre dvadeset godina i to nije bilo nužno loše, iako nas je plašilo sve.

Što se tiče pitanja odakle nam ideje – moram da kažem da smo mi nekako prinuđeni da mislimo i to smo prinuđeni decenijama. Tako da, dobar deo tih ideja za nekakvo unapređenje i nekakvu novinu zaista dolazi od nas samih. Ali, s druge strane, mnogo toga jeste nametnuto od strane donatora. Često nisam baš sigurna da je to najbolje rešenje. Evo, na primer, ovaj najnoviji poziv od Holanđana. Oni inovativno ne traže da pišemo “concept note”, nego je uslov da se pošalje video u trajanju od tri minuta. I sad, to je načelno super. Ali, nisu objasnili šta treba da sadrži taj video. Svi mi tako idemo ka nekom izmišljanju “tople vode”. Ono što je možda zanimljivo, na čemu su donatori insistirali, a što mislim da nije zaživelo u slučaju nijednog našeg medija, to je ta neka marketinška inovativna priča kroz e-šopove, kroz prodaju sadržaja. To možda funkcioniše u Vašingtonu, ali još uvek teško kod nas. Jer, za takvu ideju osim dobre volje i želje, potrebni su neki tehnički preduslovi koje ni 99% banaka u Srbiji nema. Onda ste prinuđeni da menjate poslovnu banku jer samo jedna ima mogućnost da procesuira te uplate. Ipak, i da je sve tehnički savršeno, u ovoj sredini ne funkcioniše baš tako.”

NIKOLA LAZIĆ: “Mi smo pre nekih godinu i po dana primili novinarku koja zapravo i nije novinarka. Ta žena je završila pravni fakultet, odradila staž i položila pravosudni ispit. Za tih godinu i po dana kod nas, ona je postala neko na koga i te kako možeš da se osloniš. Ali onda nam se desilo da je pre dve nedelje pozovu iz tužilaštva, čuli su za nju i odmah su joj dali radno mesto tužilački pomoćnik. Iako je nama mnogo drago što će ona sada raditi u struci, što je oduvek i htela, nama je to stvorilo dodatni problem. Treba da nađemo nekoga ko će nju da zameni, što uopšte nije lako. Teško je da u Bujanovcu pronađemo nekog ko je obrazovan za novinarstvo, a s druge strane ne možemo ni olako da uvedemo nekog “s ulice” i da ga brzo obučimo za posao. Jer, ipak, iako neki misle da je novinarstvo posao za “prepodne”, to baš i nije tako.