Ako ništa, ovaj naslov je zaslužio da bude u novinama, jer o knjizi prvencu Emira Kusturice se radi, i rečima Matije Bećkovića glede iste. Dakle, što rekao Kusturica, i što narod rek’o ihaha, Šta reći, a ne zaplakati: u Srbiji jošte jedan fenomen i opšta pomama. Radi se i o knjizi Smrt je neprovjerena glasina, autobiografskim zapisima Emira Kusturice, koja je za dva meseca prodata u preko 80.000 primeraka, i koja će dođe do još većih brojki i cifara. Nisu samo te brojke impozantne, gde god promocija, a bilo ih desetak, i bude ih jošte, domovi kulture i ostali domovi tesni da prime brojni poštovani narod. Fenomen još nije istražen sa ti kulturološki aspekti, ali već ima oni’ koji vele da to dobar znak, koji govori o renesansi srpske knjige i srpske kulture. Dozvolite ovom autoru da kaže, jok i malo morgen, braćo i sestre, ovo samo incident, ako sve ovo i ima veze sa kulturom, neće biti da tu ima bilo kakve veze sa tom renesansom i oporavkom, knjige naročito. Jednostavno, stvar je u tome da je Kusturica uzeo da javno hekla, veze, žonglira, iliti filosofira na svoje teme, sve bi to imalo golem tiraž praćen totalnom gungulom.

ODLIČAN GOVORNIK: Posle uvoda, ajde na to lice mesta, u taj dokumentarac. Javili da promocija knjige Smrt je neprovjerena glasina g. Emira u Domu kulture, organizator Kancelarija za veronauku Crkvene opštine Valjevo. Ajde u Dom kulture. Po sata pre početka sve puno, cvet naroda, sve ono što 20 godina nije bilo ni u biblioteci, nagrnulo, penzionisani oficiri, domaćice, naročito domaćice, profesori, doktori, advokati, studenti, naročito studentkinje, nema koga nema, sve u stajaćim i najboljim odelima, sve to došlo ko da je kulturni događaj sezone, godine i vascelog života. Sala pristojna, napred bina, navučene draperije, cvet naroda još ulazi, organizatori makoše iz prvog reda neku omladinu, da sednu popovi. Sedoše popovi, cvet naroda je još ulazio, primetimo i dramaturga Lukića koji je zarad ovije stvari napustio šank u "Monoklu", samog Stanoja Ćebića, koji vrhunski poznat po svoj bestseler Kako sam postao vo.

Muzika, preko zvučnika, se nastavi, sve uze kasni, cvet naroda uze bude malo nestrpljiv, stade povremeno aplaudira na neviđeno, prođe glas, možda su zrakomlatom, zato kasne. Kad jok, sve uze aplaudira, u Dom kulture sa na crveno fasciklu pod mišku ugazi direktor "Novosti" Manojlo Vukotić, za njime dramski pisac Siniša Kovačević, a još za njime sami i u svoju Šerlok na dve vode kapicu Matija Bećković. Ugasi se svetlo, otvoriše se draperije, otvori se bina, sedoše gosti, jedno mesto osta prazno. Na binu izađoše deca, stadoše, otpevaše neku hrišćansku i radosnu, napraviše pauzu, bi "Oče naš", na bini se diže đakon Saša u mantiju, diže se bina, diže se i sala.

Za stojeći mikrofon stade đakon, otvori knjigu, stade citira Matiju, Emir Kusturica je dokazao da je i u naše vreme moguće voleti svoju zemlju i steći svetsku slavu… Đakon sve podseti da toga dana Materice, reče da će se Kusturica pridružiti, kasni, na svakom koraku mećavnik. Publika to primi sa olakšanjem, neki sa dozom strepnje, šta ako je krenuo zrakomlatom, šta ako je sam, šta ako dunu vetar i oluja… Ali sve krenu po programu, đakon najavi glumca, glumac pročita odlomak iz knjige, pa đakon reče, Sada ćemo čuti direktora kompanije "Novosti" g. Manju Vukotića, koji odlično govori. Direktor koji odlično govori otvori svoju na crveno fasciklu, i poče, ko da nešto recituje, Mora krenuti jednog dana, a kad god krene, krenuće u ono doba u koje uvek neko kreće od kuće, obično u nedelju, kad si i ti krenuo… Publika prepozna da se radi o Manojlovom prepevu Bećkovićeve pesme Kad dođeš u bilo koji grad, ali i Manojlo otkri da se pozvao na Bećkovića kako bi rekao da su došli baš u nedelju, i baš u Valjevo, kako bi promovisali knjigu proslavljenog režisera Emira Kusturice.

Onda Gospodin Manojlo nastavi čita svoj autorski rad u koji je sabrao najbolje od svojih autorskih i uredničkih kapaciteta, Proverena glasina je ovo, knjiga se u prodaji pojavila 25. oktobra, štampana je u tiražu od 92.000 primeraka, prodato 80.000, svakog minuta se proda tri knjige, malo li je to u polugladnoj Srbiji, u Srbiji željnoj istine. Posle ti podaci, pređe na literarno izražavanje i taj prosede, Ako ste se zapitkivali zašto je život čudo, ali prekidoše ga aplauzi, na binu, iz zrakomlata ili ne, istrča sami Emir Kusturica. Završiše se aplauzi, gospodin Manjo uze nastavi i završi misao. A misao mu beše sve duža i zaumnija, Čekali su ga Zlatni lavovi ispred Duždeve palate, hladili su ga Kanskim palmama, gazio je meridijane i sarajevske sokake, družio se u Smokinzima, gitarisao u Zabranjenom, sušio drva po Mokroj, ispravljao političke Šarganske osmice, i svih tih godina pisao, beležio, ispravljao, i eto usudio se da ispruži ruku spisateljsku i da donese uzbudljivu knjigu. Tu ne bio kraj Manojlovog nadahnuća i ostalog zaumnuća, ko da mu se nešto desilo, kanda je od Svevišnjeg miropomazan, nastavi, Kusturica, čegeverijanski sanjar, pravoslavni socijalista, antikomunista, antikapitalista, antiglobalista, senzibilni gutač vatre, nosač aviona mašte, patriota iz razgrađene nam kuće, nije se ni ovde mogao sakriti ispod svojih visokih oblaka stvaranja. Zato je Nemanja Kusturica, od 17 rukoveznih priča, iznedrio fresku nemanjićevskog sjaja, upisao je kao ktitor u hram našeg pamćenja. Bilo još tog nadahnuća, takoreći poezije, drugih kolumnističkih zgoditaka, ali, dosta je. Nastavi se đakon voditelj, ponovi da nije za džaba rek’o da Manjo nije samo direktor, nego i odličan govornik, da su u to svi mogli da se uvere.

ŠTA REĆI: Reč dobi Siniša Kovačević, bez mikrofona, scenaristički utemeljeno se lepo opriča, đakon voditelj i njega lepo pohvali, pa kako zna i ume najavi Matiju Bećkovića. Ovaj, kako samo on ume, stade za stojeći mikrofon, pa, kako samo on ume, reče, Kao Valjevac došao sam u Valjevo da zaželim dobrodošlicu novom Nemanjiću, novom Valjevcu, Emiru Kusturici, o čijoj slavi glas ide ispred nas, i stigao je u svaku kuću. Pa nastavi, na svoj način, duhovito, za ovu priliku takoreći komedijantski, Nije vajde kriti, da sam na kastingu koji je Kusturica održao za one koji će govoriti o njegovoj knjizi, izabran najviše što sam se poslužio Valjevskim lukavstvom, navodeći da sam Valjevac.

Pa nastavi Matija sa svoji stihovi, Emir Kusturica već godinama s Mokre gore, preko Debelog brda, stiže u Valjevo, ili ga preko Povlena i Medvednika preleće, tako da deca svog Povlenskog orla sad zovu Kusturica… Da ovde može doći svetla obraza potvrđuje jučerašnja jednodušna odluka nesurevnjivih srpskih pisaca, koji su ga izabrali za počasnog člana Udruženja pisaca Srbije. Njegov podvig je utoliko značajniji što je izveden u Srbiji, u kojoj je ne jedan, i ne jednom, pitao: Što si umoran, pa nisi čitao? I to u vreme kad aktuelne vlasti samo što nisu zabranile čitanje, kad se ukidaju knjižare, a otvaraju apoteke, propisujući onima koji neće samo da gledaju i slušaju, ako baš moraju da čitaju, da čitaju ono što niko normalan ne bi čitao, gde se nadugo ispisuje ništa, i razglaba ni o čemu… Ako jedna knjiga ima sadržaja koliko čitalački’ doživljaja, možemo zamisliti koliko se puta umnožio sadržaj knjige Emira Kusturice: ako broj kupaca knjige, koji se približava broju pismenih, pomnožimo sa brojem članova njihovih porodica…

Bilo je još Matije po Matiji, đakon voditelj više puta i uzastopce pohvali Matiju, jošte jednom ponovi znamenite reči, Emir Kusturica je dokazao da je i u naše vreme moguće voleti svoju zemlju i steći svetsku slavu… Ondak đakon voditelj stade uspravnije, pa najduhovnije reče, Meni je velika čast, što na jubilej Dve godine Tribine pravoslavlje i mladi Kancelarije za veronauku Crkvene opštine Valjevo, mogu da najavim proslavljenog režisera Emira Kusturicu. Kusturica se nakloni, reče, Ja nemam druge nego da budem kratak, Ja se sa svim ovim slažem, jer, šta reći, a ne zaplakati, ovaj film je trebalo preživeti, pa tek onda ga napisati. Onda i Kusturica prič’o, na izvorno svoj filosofski način, kako neko ko nije pisac dobija ovolike pohvale, da je na papir preneo sećanje koje je tumaralo, da dve godine poručivao izdavaču da će knjigu završiti sutra, i sve tako i dotle dok na promociji knjige na Sajmu knjiga Matija nije rekao, Uze mu je Ljosa ispred nosa…

Tu bi kraj, i tu ne bio kraj, posle promocije usledilo potpisivanje knjige u foajeu Doma. To nije viđeno, cvet građanstva je strpljivo čekao u redovima, a Kusturica je ime svakog kupca potpisivao sa Kusta. I Matija, iako izmaknut, imadaše tog posla oko potpisivanja i slikavanja. I pored sve to stiže da se upita sa autorom teksta, pita ga odakle je čuljio uši, kaže da sve fenomen, i da se još niko time nije ozbiljno pozabavio. Mora da je rek’o nešto i između redova.