Proključali, agresivni, apolitični, zatvoreni u svoje uske svetove i interese, dezorijentisani, izmanipulisani – sve se to dâ spakovati u donekle opravdanu, ali klišeiranu sliku o mladima u Srbiji, koja dobrim delom vuče poreklo i iz podsvesti starijih generacija, tačnije iz svih njihovih neostvarenih želja, a ostvarenih bolova. Mladi koji su prethodnih dana prvi put u životu stupili na usijani asfalt "revolucije", generacijski su zapravo deca onih mladih iz devedesetih, učesnika pobuna od 9. marta pa nadalje.

Za dobrodošlicu u vaskrsli svet medijske i jednopartijske diktature, svet lažnih uspeha, karijera i lažnih informacija, zagušljivih nesloboda, grube policijske sile, rečju u prokletstvo koje se ovde ciklično ponavlja, niko ih nije pripremio. Ali, niko ih valjano nije ni dočekao. Za razliku od svojih roditelja, a na njihovom životnom iskustvu, većinom su celoga života "setovani" da stoje po strani društvenih zbivanja, da ne gube vreme u pešadijskoj borbi za svoje lidere i liderčiće koji će ih svakako potom ostaviti i do srži razočarati, da ne veruju ideologijama i političarima jer je "sve to isto i jer su svi isti", da samo što pre završe te svoje škole i gledaju kom će se carstvu privoleti i od koga imati najviše koristi. Mnogi od tih i tako "setovanih" mladih odjednom su se izlili na ulice i poručili Vučiću i onima oko njega, a i svojim roditeljima, da više ne mogu da trpe "ovaj užas" i da su "pukli".

Gledali smo ih razularene pred istim onim, hladnim i strašnim kao nekad, policijskim kordonima, besne, divlje, s kamenicama u rukama, kako gađaju, razvaljuju, jedni ubačeni da izazovu nerede, drugi jer su puni gneva i zavedeni atmosferom. Gledali smo pak druge, koji su upornim i mirnim sedenjem odlučno iskazivali svoj pobunjenički identitet i svoj stav – otpor prema ovima prvima. Jedni su nosili parole protiv nasilja, drugi su pokazivali tri skupljena prsta, jedni su promovisali borbu za radnička prava, drugi su bili opčinjeni verskim fanatizmom, jedni su fizički napadali opozicione lidere, drugi su ih pitali "šta da radimo", jedni su pred kamerama očajnički govorili da ne mogu da se odupru ubačenim nasilnicima i da će zbog toga sve propasti, drugi su nehajno prolazili i skandirali "hoćemo suzavac".

Pa i tako potpuno različiti, a bezmalo bi se dva ista teško mogla naći, zajedno su naučili na najgrublji mogući način istu lekciju kao i njihovi prethodnici: surovost policije u razbijanju antirežimskih demonstracija. Sticali su na ovom, može biti, svom vatrenom krštenju istu onu praksu koja se devedesetih punu deceniju učila, obnavljala i utvrđivala: i kako i gde se skloniti, i kada najhitrije potrčati, i kada se povući, i kako se obući, i da je duboka noć iza tek završenih obračuna bogomdana za batinanja i hapšenja, i da se najpre tada treba kloniti ulice i policije, jer je mrak tada najgušći a svedoka nigde. Sav usud ove zemlje sabijen je u prethodnih nekoliko noći pendrečenja, gaženja, ponižavanja i hapšenja mladih buntovnika, što zaista nije viđeno još od devedesetih, a za koje se sve do ovih dana mislilo da su još samo prašnjava arhiva.

ODAKLE IM OVAJ BES?

Prvo su 2. jula studenti izašli na ulice, odmah posle TV intervjua Aleksandra Vučića u kome je najavio da će studentski domovi biti iznova zatvoreni zbog naglog širenja virusa korona. Najveći skup studenata organizovan je u Studentskom gradu na Novom Beogradu, odakle su krenuli peške, preko mosta, ka Narodnoj skupštini, skandirajući: "Ne damo domove". Tu su se sreli sa studentima iz ostalih domova, čineći po masovnosti fantastičan skup budućih akademskih građana spremnih da se izbore za svoje ciljeve, skup kakav barem dve decenije ovde nije viđen. Ali, takva masovnost studenata i njihov marš iz Studentskog grada, što je po društvenom značaju oduvek predstavljalo najavu ili sam čin "istorijskog događanja", nisu viđeni tokom prošle godine kada se širom Srbije protestovalo protiv diktature. Ili dok je u jeku bila borba protiv lažnih diploma. Ili protiv apsolutistički suženih sloboda javnog govora i izražavanja, ili protiv neustavnog uvođenja vanrednog stanja. Teško je onda ne postaviti oporo pitanje: ako je studentima (ne pojedinačno, već kao entitetu) danas jedino važan njihov sopstveni, uskostudentski interes, da li to znači da će im, kao budućoj eliti koja će jednog dana voditi ovu državu, taj uski, vlastiti interes takođe biti jedini razlog koji će ih pokrenuti?

Uprkos tome, masovni pokret studenata i njegov uspeh (jer njihov zahtev da ostanu u domovima odmah je ispunjen), dobacio je svoje zrake daleko. Oslobodio je i okuražio mnoge druge, pretežno mlade, već predugo pritisnute i skučene pre svega policijskim časom i vanrednim stanjem, ali i ostalim egzistencijalnim i političkim napetostima. Ubrzo posle najave Aleksandra Vučića da će ponovo biti uveden policijski čas, istog dana, 7. jula, buknuo je novi protest. Iako je odluka o policijskom času vrlo brzo povučena, bunt mladih se nije dao bar još tri-četiri dana ugasiti. Bio je to pre svega njihov protest: bez definisanih zahteva, bez vođstva i bez organizacije, i ličio je najviše na anarhoidnu skupinu koja je izašla na čistac i vetrometinu pravo pred policijske kordone. I koja je vrlo brzo na goloj koži osetila svu njihovu silu i nečasne mehanizme.

Ko su mladi u Srbiji, šta ih definiše i šta im je zajedničko, za "Vreme" objašnjava dr Smiljka Tomanović, sociološkinja, profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu, društveno aktivna u borbi protiv svakog oblika presije, koja se u svojoj najužoj naučnoj sferi interesovanja, pogotovo u istraživačkoj praksi, bavi upravo mladima: "U Srbiji možemo govoriti o ‘generaciji po sebi’, odnosno društvenoj grupaciji koja odrasta i živi u istom tegobnom društvenom kontekstu – koji karakteriše ono što se može nazvati ‘hronična društvena kriza’: rizično i neregulisano tržište rada, deinstitucionalizovana i korumpirana država, duboko i po različitim osnovama podeljeno i antagonizovano društvo, odsustvo dominantnog vrednosnog opredeljenja, strateškog plana razvoja i slično. Ne možemo, međutim, govoriti o ‘generaciji za sebe’ – ujedinjavajućem kolektivnom identitetu, interesima i delovanju."

Heterogenost učesnika na ovim protestima bila je njihovo najvidljivije obeležje. Otuda je još nejasnije kako je došlo do njihovog zajedničkog bunta. Gde su bili do sada? Šta im je sada toliko zasmetalo, da li samo zatvaranje u kuće i policijski čas ili nešto više od toga?

Za "Vreme" o tome govori profesorka Biološkog fakulteta u Beogradu dr Biljana Stojković, društveni aktivista u sferi ljudskih prava i velika podrška studentima u njihovoj borbi za pravedniji univerzitet i pravednije društvo: "Dugo smo tragali za odgovorom na to pitanje, budući da nam se činilo kako ne postoji situacija ili kontekst koji će mladu generaciju naterati da se pokrene i izrazi svoj bunt. Bilo je mišljenja da su mladi, u globalu, u potpunosti apolitični i to do mere da ne poznaju čak ni političke aktere u Srbiji. To, naravno, uopšte nije tačno. Savršeno su upoznati sa političkim životom i imaju svoja jasna mišljenja o svemu što se dešava."

O tome zašto se baš sada dogodio izliv njihovog besa, profesorka Stojković dalje kaže: "Čini mi se da je tek suočavanje sa pitanjima biološkog opstanka u vreme pandemije uzrokovalo sklapanje svih kockica nezadovoljstva. Kada ćete se pokrenuti i podići glas ako ne u situacijama u kojima ste realno ugroženi, a strah za sopstveni život i život članova porodice prevlada sve druge emocije. Mladima je bilo sasvim jasno predočeno da naprednjačka vlast ne ume da vodi državu i da ne pokazuje brigu za sudbinu građana. Pokazali su nam da su njima parlamentarni izbori mnogo važniji od naših života, da nisu spremni da preuzmu odgovornost za stanje zdravstvenog sistema, već otvoreno lažu i svaljuju krivicu na građane. To su već situacije u kojima vas pokreće instinkt za preživljavanje i čist bes. Mislim da je otvoren ventil iz kog će sad pokuljati sav čemer sakupljan u životima mladih ljudi."

Sociološkinja Smiljka Tomanović masovniji istup mladih na ovim protestima tumači i iz drugih uglova: "Nesigurnost i besperspektivnost društvenog konteksta i autokratskog režima izaziva frustraciju koja se kod jednog dela mladih izrazila kroz nezadovoljstvo i bes, čemu smo ovih dana svedočili na ulicama Beograda i drugih gradova u Srbiji. Iako im je zajednički način reagovanja kroz antisistemski protest (tzv. strategija glasa – ‘voice’), opet, međutim, ne možemo govoriti o ‘političkoj generaciji’ koja zajedničke interese artikuliše kroz političku borbu. Ovaj pojam bi se možda mogao primeniti na mlade koji su odrastali tokom devedesetih i kontinuirano učestvovali u protestima protiv tada u Srbiji vladajućeg režima. Protesti kojima smo svedočili poslednjih dana samo su u slučaju iseljavanja studenata iz domova artikulisali zajednički, a opet partikularni interes jedne grupacije mladih i uspešno ga ostvarili. Spontani protesti nakon predsednikove najave ponovnog uvođenja drastičnih mera u pokušaju kontrole širenja epidemije kovid virusa, kojima su se mladi spontano priključili, pokazuju veliku heterogenost među njima. Dok su unisoni da jesu protiv režima, oni nisu jedinstveni oko pitanja šta je to protiv čega su, a posebno šta bi bio cilj protesta."

SVE NJIHOVE PODELE

Studenti koji su u septembru prošle godine danima blokirali Rektorat Univerziteta u Beogradu, bili su toliko odlučni u svojim zahtevima da su u jednom trenutku poručili da će, ako doktorat ministra finansija Siniše Malog ne bude proglašen za plagijat, ponovo blokirati Rektorat. Blokadu Rektorata i finalni obračun sa plagijatom Siniše Malog izvršila je veoma mala grupa studenata, pre svega pripadnici pokreta "1 od 5 miliona", a za sve to vreme u potpunosti je izostajala bilo kakva vidljiva podrška ostalih studenata. Kako je moguća njihova inertnost u tako gorljivom trenutku?

"Mislim da suštinski problem zbog kog mladi, a tu pre svega mislim na studente, nisu organizovano artikulisali svoje stavove", objašnjava Biljana Stojković, koja je stajala rame uz rame sa studentima tokom blokade Rektorata, "leži u činjenici da su oni odrastali u apatičnom društvu, uz roditelje koji su preživeli izneverene nade posle Miloševićevog vremena, a nakon toga uplivali u sumanutu Vučićevu državu. U našem društvu su najzastupljeniji izrazi: ‘svi su isti’, ‘ne možeš ti bilo šta promeniti’ i ‘u se i u svoje kljuse’. Kada na taj način odrastate, teško da možete biti stimulisani da reagujete na dešavanja ili da razumete svoj značaj kao građanina koji ima svoj glas i svoja prava. Mali iskorak su napravili studenti koji su blokirali zgradu Rektorata, pa čak i organizovali građanske proteste subotom, ali to je bio izraz male grupe studenata, politički aktivnijih od proseka."

O svrstavanju mladih na jednu, drugu ili treću stranu, kao slici njihove najopštije podele, sociološkinja Smiljka Tomanović kaže: "Odgovori mladih na ovakav društveni kontekst nisu kolektivni, već atomizovani u različite strategije snalaženja i opstanka. Možemo pomisliti da je kolektivno osećanje koje ujedinjuje mlade – bes protiv režima. Međutim, veliki broj njih su članovi vladajuće stranke koja ima ogromno i broju stanovnika Srbije nesrazmerno članstvo i u evropskom kontekstu komparativno gledano veliki udeo mladih (oko 12 odsto). Uključujući i one koji su preko drugačijih nelegalnih mehanizama povezani sa vlašću, možemo govoriti o znatnom broju koji oportuno podržava klijentelistički sistem i partokratsku državu. Pored toga, postoji znatan i narastajući deo mladih koji se opredeljuju za strategiju izlaska (‘exit’) – oni nezadovoljstvo izražavaju napuštajući svoju zemlju privremeno ili za stalno."

Duboke podele i nesaglasje mladih na protestima započetim 7. jula prevazilažene su jedino u izvikivanju parola protiv Vučića, koje je opet izbacivao svako iz svog rova. U analizi profesorke Smiljke Tomanović to izgleda ovako: "Postoji jasan i vidljiv deo mladih koji kao glavni problem vidi ugroženost nacionalnog bića Srba, bilo da se priklanjaju ‘odbrani’ mitološkog Kosova i Metohije, bilo da kroz religijsku simboliku potenciraju etnocentrističku ideju o superiornosti pravoslavnih Srba, ili izražavaju otvoren šovinizam i rasizam prema migrantima. Većina mladih ne uspeva da artikuliše čime i na koji način režim ugrožava njihovu egzistenciju kao građana i građanki, ali se distancira od agresivnog nacionalističkog diskursa i akcija grupa mladih koji svoj bes i gnev izražavaju kroz nasilje usmereno na represivni deo režima – policiju i žandarmeriju, što je posebno bilo vidljivo jedno veče u protestu sedenjem. Neartikulisani bes prema polugama režima jeste, čini se, delom usmeren od strane nekih političkih aktera na nasilje prema policiji bez jasnog cilja. Artikulaciju besa i frustracije deprivilegovanih kroz nasilje i uništavanje često smo mogli da vidimo u pobunama širom Evrope, kao i 2008. u Beogradu na protestu odbrane Kosova. Samo su male grupe mladih demonstranata, posebno u Novom Sadu, a jedno veče i u Beogradu, pokušale da artikulišu socijalne i političke ciljeve kroz parole i jasno definisane zahteve."

KO JE NA POTEZU, MLADI ILI STARIJI?

Pobuna mladih, bez vođstva, bez redara i bez konkretnih zahteva na scenu je izbacila neku novu generaciju "besnih". Ta njihova nekontrolisanost i neorganizovanost, kao i prekomerna policijska sila, mnoge su odbili od daljeg učešća u protestima, prvo starije pa onda i same mlade. I sada, šta dalje?

Biljana Stojković smatra da su ova dešavanja širom otvorila vrata daljoj borbi: "Na protestima smo ovih dana mogli da čujemo sasvim jasne i zrele analize društvenog stanja iz usta mnogih devojaka i mladića i mislim da se ta osvešćena energija neće ugasiti. Iako za sada uglavnom ne mogu da vide političke opcije kojima će se prikloniti, sigurna sam da će za njima tragati. Potrebno im je organizovano kanalisanje nezadovoljstva i načina da učestvuju u popravljanju države. A činjenica da su, tokom protesta, mladi ljudi osetili neverovatnu brutalnost policije na svojoj koži, može ih samo učvrstiti u njihovom buntu i odlučnosti da se više ne povlače. Pridružite tu i besne roditelje i shvatićete da je otvorena boca iz koje je izašao duh pobune."

Jednu od najtačnijih ilustracija mladih i prethodnih događaja u kojima su oni bili glavni akteri predstavljaju reči mladića upućene direktno sa protesta: "Narod je nezadovoljan. To je sve što ja razumem. I ja sam nezadovoljan." Na pitanje novinara na koji način treba da se odvija ovaj protest, odgovorio je: "Nemam nekih političkih gledišta. Ovo su prvi profesionalni protesti i demonstracije u mom životu. Ne znam zaista da li imam pravilan odgovor na to pitanje. Miran protest poput jučerašnjeg definitivno je poslužio da pokažemo i dokažemo da ubačenih elemenata ovde ima."

Ko će preuzeti odgovornost za njihovu dalju borbu, za njihovu jasnu usmerenost, društveno sazrevanje, najzad, za njihov ostanak ovde? Ko će artikulisati njihov bes i čuti njihov "poziv u pomoć"? Da li oni treba da predvode nas ili mi njih?

"Naposletku da se zapitamo", zaključuje Smiljka Tomanović, "zašto očekujemo da mladi budu pokretači, pa i nosioci građanskog bunta i promene u jednom duboko atomizovanom, rascepljenom i antagonizovanom društvu, čiji članovi ne prepoznaju kolektivne ekonomske, socijalne i političke interese i potrebu i načine da se za njih bore. A zapravo, mladi su samo mlađi deo te i takve populacije."