Krajem prošle godine, 16. novembra, sve po zakonu, privatizovan je šabački nedeljnik "Glas Podrinja" kome je osnivač bila opština. Početna cena bila 700.000 dinara, 70 posto lista otkupljeno za 59 miliona, preko 80 puta više od početne cene. Pokazalo da velike pare, u konkurenciji sedam ponuđača, dao konzorcijum koji su činili vlasnik građevinskog preduzeća Duga M Slobodan Teodorović, te sveštenik Bogdan Simanić, koji isto vlasnik građevinskog preduzećeta imena Ugao. Javnost, a tek zaposleni u "Glasu", bili preko nego iznenađeni.

Novi vlasnici platili prvu ratu, od šest, državi, oko 120.000 evra, i stupili na dužnost. I pop Bogdan bio u civilu kad su zaposlenima rekli da ništa neće menjati, direktor ostao Zoran Purešević, urednica lista Stana Munjić. Ovo dvoje, pred kraj godine, daju ostavke, zbog ne razumevanja, oko tog posla, sa novim vlasnicima. Ali, novine izlazile redovno, za direktora i glavnog urednika postavljen novinar Branko Jelić, novinarima nije bilo sve najjasnije, pred prvi krug predsedničkih izbora u prostorije doš’o jedino i lično onaj kandidat Ilić Velja, bio objavljen i ne potpisan i na blagajni ne proknjižen intervju sa Tomom Nikolićem, pred drugi krug potpisan intervju, poreklo Šapčanin, sa istaknuti umetnik i radikal Branimir Brana Đokić… Istog dana, kad bio taj intervju sa istaknuti umetnik i radikal, 31. januara, deset radnika "Glasa", bivši direktor, bivša urednica, novinari, tehnički urednik, šef komercijale, fotoreporter, daju otkaz, navode zbog čega, loše radne atmosfere, promenjene koncepcije lista, ugovora o radu koji obavezuje novinare na ugovaranje reklama… Istog dana saopštio se i Upravni odbor AD "Glas Podrinja", na sednici UO-a konstatovano da je devet zaposlenih, svojom voljom raskinulo Ugovor o radu, UO se zahvaljuje ovim radnicima na dosadašnjoj saradnji i velikom doprinosu koji su dali stvaranju informativnog ugleda lista "Glas Podrinja", u potpisu direktor i glavni i odgovorni urednik Branko Jelić.

Novinar "Vremena" se uzme pripremi za temu, okrene telefonom "Glas", suvlasnik Teodorović rekne da nema šta da kaže, imaju Saopštenje, na najavu dolaska odgovori da rade od osam sati. Novinar okrene i popa preduzimača Bogdana Simanića, predstavi se, kaže o povodima, ovaj, bez da okoliša, dade tvrdu popovsku i medijsku reč da se vide u Šapcu.

TVRDA REČ: I stigne novinar u taj Šabac, koji poslednjih godina, vele otkad su demokrate na vlasti, post’o baš uređen i za gledati grad. Pravo u "Glas Podrinja", zgrada sa spratovi i bela. Ulaz u te zaštitne rešetke, novine u prizemlju, prvo oglasno odelenje, hodnikom do prostorija redakcije, sekretarica, g. Teodorović nije tu, a direktor, da pita, izvol’te. U kancelariji direktora na svom mestu direktor i glavni i odgovorni urednik Branko Jelić, naočare, vidi se iskusan, takoreći bard, direktorsko teget odelo, urednička bledoplava košulja. Pitamo se, nema ništa kaže, daje Saopštenje, ne bi da raspravlja sa kolegama. Ipak, upitamo ima li problema, ima li tu politike, im’o bi mnogo da kaže, svega ima, ali neće, takav stav zauzeli, a novinara primio iz kolegijalnih razloga. Uto uđe jedan stariji besednik na istorijske teme, posluži se knjigom Ljudi i konji, direktoru et uredniku obeća opet dođe, ovaj pohvali, tu novinar uze pita, đe g. Teodorović, najavio mu se, urednik odgovori da zna, g. Teodorović nije tu, nema šta kaže, ni on nema šta kaže, novinar zamoli da ga bar uslika, toliko veliki put, toliko veliki troškovi, al’ urednik i direktor odbi, ni da čuje. Novinar novinarski zahvali, i urednik ga direktorski isprati.

Šta sad, šta onda, novinar okrene g. popa, na onaj mobilni, zvoni, zvoni, pa prekide, da nije g. pop slučajno prekinuo, pa dao je tvrdu popovsku reč, ajd opet zovi, zvoni, zvoni, zvoni, ne prekida, samo zvoni, novinar hrišćanski shvati da g. pop neće da se javi. Šta sad, sreća novinar veliki istraživač, pripremio se za g. popa, napamet zna šta g. pop rek’o o ulasku u medijski biznis. Dakle, g. pop, na to standardno pitanje, otkud da pop kupi novine, rek’o da tu ne vidi ništa negativno, jerbo se sveštenički i novinarski posao u neku ruku podudaraju i dodiruju. To pitanje postavljaju oni koji ne razumeju posao sveštenika, za njega je novinarstvo javna reč kojom se ta struka bavi, svaki sveštenik se bavi javnom rečju, kompletan sistem obrazovanja teoloških nauka se unosi i daje da jedan običan mladić koji krene u teološku školu postane vrsni besednik. Za njega je izazov da se preko ovog glasila, u specijalnim rubrikama, bavi pitanjem vere i jevanđeljske istine. A očekuje da uloženi novac vrati i zaradi, firma se neće baviti samo izdavanjem novina već će organizovati prodaju nekretnina, brzu poštu i izdavačku delatnost…

PIŠI OVO, PIŠI ONO: Novinar se, po planu, nađe sa kolegama koje dale otkaz. Bivši direktor Zoran Purešević kaže da su firmu solidno pripremili za privatizaciju, podigli tiraž na osam hiljada, smanjili dug opštini na osam miliona dinara, izraz toga je da je firma na kraju ove godine, prvi put, imala dobit od tri miliona. Na prodaju ponudili ime, ugled i tradiciju, 31 zaposleni i 567 kvadrata prostora. Imali naznaka da se za njih interesuje nemački "WAZ", vlasnik Šabačke mlekare Miroslav Bogićević, koji je hteo kupi "NIN", još neki, ovi što su ih kupili nisu ni dolazili u firmu. Nisu mogli veruju ko ih je kupio, građevinski preduzimači, Teodorović koji je Karićev odbornik u šabačkoj skupštini opštine i sveštenik Simanić. Ma ne da su bili iznenađeni, ozbiljni kupci, koji su se držali ekonomskih parametara, odustali pre pedesetog miliona, pa ovi dali preko 80 puta više od početne cene.

Novi vlasnici došli, obojica u civilu, kad su uplatili prvu ratu, rekli neće ništa menjaju, Purešević ostao direktor, ali video kuda to ide, formirali Upravni odbor bez konsultacija sa malim akcionarima, počeli da kupuju a da ga ništa ne pitaju, a tek to uređivanje novina, on i urednica Stana Munjić, pred Novu godinu, daju otkaze. A kako išlo to uređivanje ilustruje novinar Blagoje Josipović, prvo, kaže, imali primedbe da je sve mnogo "žuto", onda, kako uđe u redakciju jedan vlasnik ima pet tema, i drugi pet, sretnu ga na ulici, opet tema, piši o ovome, piši o onome, uzeli zovu i kući, piši ovo, piši ono, a sve blage veze nema… Svi se bavili uređivačkom politikom, osim urednika.

Onda izvršili personalne promene, doneli novu sistematizaciju, bez konsultacija, Josipović veli i bez sindikata, doneli novi pravilnik o radu, planirali smanjenje zaposlenih, smanjenje zarada, predvideli da novinari ugovaraju reklame, sve to iako ih Ugovor o prodaji državnog kapitala, koji su potpisali pri kupovini, obavezuje da ne otpuštaju radnike, niti smanjuju zarade… A kad im se kaže za PDV hvataju se za glavu…

Uključuje se i Stana Munjić, koja bila urednica, jednostavno su morali da se odluče na to da daju otkaze, jer su videli da je dogovor nemoguć, da ti ljudi ne razumeju šta su to mediji, da bi to otišlo ko zna gde, i da bi dalje ostajanje u takvim novinama samo vodilo kompromitaciji, pa ti ljudi nemaju pojma šta su novine, za ono što oni hoće novinari su im nevažni. Zato su dali otkaz zajedno, da ne bi jedno po jedno bežalo i snalazilo se, ovako će ostati zajedno, sačuvati svoj kapacitet i pokušati da pokrenu novi list po standardima profesije i vremena. List će se zvati "Šabački glasnik", po prvim šabačkim novinama koje su izlazile 1883–1941, i pojaviće se 28. februara.

Purešević na tu temu kaže da su napravili dogovor sa privatnikom Zoranom Stefanovićem, koji nema političkih i drugih repova, vlasnikom firme Steko – lanac maloprodajnih objekata – koji je ponudio da pomogne. List će biti građanske koncepcije, napravili su biznis plan, nadaju se da će posle prve godine biti pozitivni. Svesni su rizika, ali veruju u svoje kapacitete i kapacitete Šapca. Josipović dodaje da su svi koji su dali otkaz sa fakultetskom diplomom, otišli su iz firme i tamo ostavili veliko ništa, gde se samo toga seti – kao što je Kutuzov ostavio praznu Moskvu Napoleonu.