Iako je po zakonu ostalo još skoro dva i po meseca do kada se mora formirati novi kabinet Vlade Srbije, predsednik Srpske napredne stranke i države Aleksandar Vučić opet je najavio da će sve biti gotovo do kraja avgusta ili do kraja leta, šta god to značilo.

On je ranije, u danu polaganja zakletve za funkciju predsednika Srbije, u inauguracionom govoru najavio da će vlada biti formirana do kraja jula 2022, ali je taj rok prenebregnut jer se čekalo da se završe izbori. Formalno, da se konstituiše skupština Srbije i uđe u proces sastavljanje novog kabineta. Možda se još uvek ne zna ko će bit na čelu Vlade, svima je jasno da će Vučić lično, kao i do sada, voditi politiku tog kabineta. Otprilike, kao da je ovde reč o predsedničkom sistemu kakav postoji u Sjedinjenim Američkim Državama.

O tome da Vučić svojim ponašanjem i javnim uticajem na rad izvršne vlasti prekoračuje ovlašćenja koja mu propisuje Ustav Srbije bilo je reči na marginama srpske javnosti; u glavnim medijima koji su dominantni u Srbiji o tome nema ni reči. To neustavno ponašanje prihvaćeno je kao “realnost”.

Ovo je sedmi put u deset godina da Vučić formira kabinet koji bi trebalo da vodi Srbiju narednih godina. Iz samog podatka “sedam vlada u deset godina” jasno je da bi njen rok trajanja teško mogao da se protegne na više od dve godine. Još jedna karakteristika tog posla koji Vučić obavlja sa velikom radošću jeste da se ove letnje vlade formiraju najduže i u doba kada kao nema nekih velikih događaja. Zato su neformalni konkurs za izbor ministara, javna prepucavanja i analitičarska nagađanja među glavnim sadržajima u medijskom prostoru Srbije.

“SRPSKA VLADA” I “SRPSKA POLITIKA”

Po Vučićevom javnom priznanju, za vođstvo nove vlade iskristalisala su se dva imena – Ana Brnabić i Miloš Vučević. Suštinski, mogla bi da bude formirana i sutra s obzirom da će to biti “vlada kontinuiteta”. Naime, uprkos činjenicama da je Vučić bio “glavni u vladi” formiranoj 2012. i da je kao potpredsednik sprovodio čuvenu rekonstrukciju vlade u leto 2013, naprednjaci računaju vlade od 27. aprila 2014. kada se Vučić prvi put ukazao na mestu premijera. Pre toga bio je pomor, a od tog trenutak krenule su promene koje su Srbiju lansirale među najrazvijenije države Evrope – tako sada naprednjaci tumače položaj i snagu Republike Srbije.

Danas, kada je na stolu obelodanjivanje novog spiska sa imenima budućih ministara, bukvalno samo jedna osoba mogla bi da vam kaže ko će se na tom spisku naći i na kojoj poziciji. Niko se čak i ne trudi da bude drugačije. Vučiću je priznato da je on taj koji sam odlučuje o svemu, a svi ostali će zahvaliti što im je pružena šansa da budu deo, kako naprednjaci poslednjih dana naglašavaju, “srpske vlade” koja će voditi “srpsku politiku”.

Pored ove karakteristike, u javnosti se pojavila samo jedna apartna sugestija koju je saopštila Zorana Mihajlović, ministarka sa najdužim stažom i osoba koja je u svim vladama od 2012. A to je da mandatar mora da bude iz SNS-a što, kako je poznato, nije uvek bio slučaj. Pored nje, drugi najduži staž u Nemanjinoj 11 ima Aleksandar Vulin – on je postao ministar od 2013, a pre toga je vodio kancelariju za Kosovo i Metohiju, takođe vladin organ.

Kakve su bile prethodne vlade? I kakav je bio proces regrutovanja da bi se moglo pretpostaviti šta bi Vučić mogao sada da uradi? Kako je on birao, ko je ostao u igri, ko je otpao i zbog čega?

Ko se danas seća šta su u Vladi Srbije radili Alisa Marić, Ivan Mrkić, Saša Radulović, Nebojša Vujović, Lazar Krstić, Kori Udovički, Srđan Verbić, Nebojša Rodić, Milan Bačević i njima slični? Na kraju, gde je nestao Mlađan Dinkić, nezamenjiv u srpskoj politici u periodu 2000–2013. godine?

Ako se pogleda svih šest kabineta do sada, vide se neka pravila. Iz njih se mogu izvući pretpostavke o osnovnim kriterijumima kadrovske politike Aleksandra Vučića.

ZADUŽIVANJE I STADIONI

Od početka upravljanja Srbijom, Vučić je birao saradnike po dva osnovna kriterijuma: prvi je lojalnost, a drugi sposobnost kandidata da uradi posao koji je neophodan i koji bi doneo izvesnu sliku o samom Vučićevom timu. Zato je uvek uz njega bio Vulin i teško je zamisliti da ga ne bude u novoj vladi. Ali i uz Vučića je stalno i Zorana Mihajlović. Naime, njemu i SNS-u donela je potpunu drugu dimenziju kada je sa pozicije stručnjakinje pristupila jednoj radikalnoj partiji i time poslala poruku da je ova stranka sposobna da se suštinski menja.

Od samog početka su tako birani kandidati: ako Vučić nije dominantno kadrirao 2012. i ako su se tada još i nešto pitali Tomislav Nikolić, zaboravljeni predsednik Srbije u periodu 2012–2017, i Ivica Dačić, nezamenjivi predsednik Socijalističke partije Srbije, već u leto 2013. Vučić je bio preuzeo sve konce upravljanja – i vladom i javnim mnjenjem – pa je pravio vladu po svom ukusu. On je tog leta u Nemanjinu doveo ljude koje je tada bilo teško osporiti: Radulovića za privredu, Krstića za finansije, Tasovca za kulturu i informisanje… Kabinet je izgledao kao pravi reformski skup koji bi mogao da ponešto i uradi u korist građana. Kasnije se vrlo brzo videlo da to nije bio cilj vlade, nego je bila reč o umirivanju svih onih u Srbiji i svetu koji bi Vučiću mogli da spočitavaju “mračnu prošlost”. Izbivši ovim kadrovskim potezima adute iz ruku svojih protivnika, Vučić je i stranačkim ortacima pokazao da moraju više da rade, više da se trude i da budu mnogo bolji kako bi sedeli u Nemanjinoj 11.

Taktika je bila dobra, poruku su mnogi shvatili, i danas smo tu gde jesmo. Od svih tih novih, “nestranačkih ljudi”, kakva će biti docnije i Ana Brnabić, Vučić je pravio lojalnu pretorijansku političku gardu koja će bespogovorno sprovoditi sve njegove naloge, a oni pametniji će čak i tražiti da se Vučić još više uključi u rad vlade jer je najbolji, nezamenjiv i potreban na svakom mestu.

Rezultati takve trijaže vide se danas kada se govori o tome ko bi mogao da bude novi predsednik vlade. Samo se Vučić tu pita i niko drugi. Oni koji se u Srbiji bave praćenjem političkih dešavanja, govore da će nova vlada biti jasna poruka za kakvu se politiku Srbija opredelila. Zato se i nagađa da u vladi više ne bi moglo da bude mesta za “Ruse”, kako “jedan Vulin” više neće moći da bude ministar, te da socijalisti – koji su takođe “Rusi” – takođe ne mogu u budući kabinet…

Kako vreme odmiče, a Vučić se služi starom taktikom odugovlačenja, čekanja i puštanja svih da se “izduvaju” pre nego što on kaže šta će se dogoditi, takve ocene splašnjavaju. Svima postaje jasno da ni nova vlada neće biti mnogo drugačija od onih iz proteklih deset godina, niti da će politika te vlade biti drugačija.

S druge strane, neke stvari jesu stvarne: rat u Ukrajini sa svim svojim posledicama stvara tešku situaciju u kakvoj nijedna od prethodnih naprednjačkih vlada nije bila. Iako danas govore da je država 2012. bila pred bankrotom, naprednjaci su od početka vodili istu politiku – zadužuj se i zadužuj, a na televiziji pričaj kako javni dug ne prelazi 60 odsto BDP-a, kao da po srpskom zakonu ta granica nije 45 odsto. Dakle, sasvim je jasno da je vlada u prekršaju od jeseni 2012.

Do početka ruske agresije na Ukrajinu novac je bio jeftin, Vlada se zaduživala pod povoljnim uslovima, ali je sada drugačije vreme: novac je skup, ekonomska situacija u Evropi nije dobra, inflacija je ogromna. Ukratko, nije jasno šta nova vlada i novi ministar finansija – ako nekim čudom to ne bude Siniša Mali – mogu da urade da bi smanjili budžetski deficit, platili sve kredite i obezbedili novac za sva povećanja zarada u javnom sektoru koje je Vučić najavio i obećao. Inače, njemu i dalje ide dobro – još uvek nije morao da odustane od nekih projekata koji služe da se uveća BDP Srbije, pa i dalje govori o masovnoj izgradnji infrastrukture, ali i nejasnim ulaganjima u tzv. sportsku infrastrukturu.

Vučić nije odustao ni od izgradnje stadiona po Srbiji, po uzoru na Orbana u Mađarskoj. Tako već postoje skeleti budućih “arena” u Leskovcu i Loznici, gradovima u kojima nema prvoligaških, ni organizovanih klubova.

IZBOR ZA NAJMEKŠU KIČMU

Kada je reč o novoj vladi, teško je zamisliti da bi Vučić državnu kasu mogao da poveri bilo kome osim svom ličnom bankaru i brokeru Siniši Malom. Pored toga, on je tokom gasne krize preuzeo i vođenje Ministarstva energetike i radi ono što bi trebalo da pripada ministarki Mihajlović. Ona je tako, posle povratka u sektor energetike, svedena na osobu zaduženu za zamenu stolarije i odbranu rudarstva, dok su joj iz portfolija oduzeti gas, nafta, struja i ostale kapitalne stvari. Oko Zorane Mihajlović je ispredana priča da je “američki čovek” u vladi, ali ne postoji nijedan pokazatelj koji bi to potvrdio osim javnih prozivki koje idu od Vladimira Đukanovića, preko Vulina, do samog Vučića – implicitno. Ona je uz Vučića od početka, poput Jorgovanke Tabaković, Maje Gojković ili Jadranke Joksimović. Čini se da sve one i znače mnogo više od onoga što se govori u javnosti, a da to što znaju čuva njihovo mesto u vlasti.

Dalje, ključno mesto u svim srpskim vladama uvek je mesto ministra policije. Zbog tog portfelja pre dve godine odlagano je i formiranje kabineta do krajnjeg roka. Dešifrovana aplikacija Skaj koja je pred kraj leta došla u Beograd znatno je uticala na to kako će biti formirana vlada. Najvažnija je bila rotacija na mestu ministara odbrane i policije, gde su se Vulin i dr Nebojša Stefanović zamenili. Sada treba sačekati i videti da li će se pojaviti neki novi transkripti i na sličan način uticati na formiranje nove vlade, uprkos zaklinjanju Vučića i njegovih “najbližih saradnika” da se vlada pravi samo u Srbiji i da niko sa strane ne može da utiče.

Ali na formiranje vlade možda može da utiče posredno i vest o izglasavanju Zakona o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana u američkom Kongresu. Njime bi tamošnja administracija mogla da zakuca potrebu suprotstavljanja ruskom i kineskom uticaju kao i sprečavanju razvoja korupcije. Deo javnosti godinama očekuje da se “Amerikanci jave” i objave listu osoba koje bi se mogle naći pod njihovim sankcijama, ali se to ne dešava. Može li zato taj zakon da zaliči na “pretnju” koja u malenim državama Zapadnog Balkana može da napravi pometnju?

Na kraju, u danu kada nastaje ovaj tekst, o budućoj vladi govorila je Ana Brnabić. Njoj se smeši da uđe u istoriju kao jedina osoba koja je bila u tri mandata premijerka, i čini se da samo ta činjenica stoji pred Vučićevom odlukom da je ponovo imenuje (ispred partije, razume se). Ona je govorila o svom stranačkom kolegi Milošu Vučeviću, koji je i 2016. godine slovio za glavnog kandidata kada je Vučić u poslednji čas odlučio da kandidat, kao i uvek pre toga, bude iz Beograda. Brnabićeva je rekla da ako to bude on, da će mu ona u svemu pomoći i da će nastaviti da radi za dobrobit Srbije. Opet, Vučević je najdugovečniji gradonačelnik Novog Sada. Ipak, uprkos dugogodišnjem stažu, nije izgradio poseban politički identitet i nema veliki politički autoritet čak ni u Novom Sadu. Njegova snaga i slabost leže u istoj stvari. A to je da je originalni naprednjak – nije preletač, kakve Vučić posebno voli, ali je Vučiću lojalniji nego bilo ko. No, mana mu je što je za sve vreme vlasti u Novom Sadu samo doveo do toga da taj grad postane mesto najžešćeg otpora ovom režimu. Protesti u Novom Sadu uvek budu najveći i najaktivniji s obzirom na broj stanovnika. Vučević je zaslužan i za poslednji cirkus u tom gradu kada je na osušena stabla kačio zelene grane da bi izgledalo da se mlado drveće u drvoredima nije osušilo.

Ana Brnabić je dokaz da na mestu predsednika Vlade može da bude bukvalno bilo ko. Tako da bi to mogao da bude i Vučević. Međutim, Brnabićeva je u međuvremenu postala važan faktor u partiji i bukvalno broj dva, ako tako nešto postoji. Oboje ispunjavaju ključni kriterijum: lojalni su Vučiću preko svake mere dobrog ukusa. Oni ponekad izgledaju kao osobe koje bi legle u baru i pustile da Vučić preko njih pređe da ne pokvasi cipele.

Inače, predsednik Srbije je odustao od dodvoravnja liberalnom delu javnosti ili Evropskoj uniji biranjem ljudi koji nemaju veze sa njegovom političkom pozadinom, kao što je ranije bio slučaj. U ovoj fazi zanima ga samo lojalnost i po tome meri i postavlja. Takođe, trebaju mu ljudi koji zapravo nemaju nikakve ambicije u politici nego samo žele da verno služe predsedniku partije. Takvim izborom onih sa najslabijom kičmom, Vučić sebi osigurava dominantno mesto i situaciju u kojoj ga oni mole da im to radi i da ih nikako ne napušta.

A gde je tu Goran Vesić?

On je najaktivniji u medijima, gospodari opštim mestima u izjavama i hvali predsednika. Za sebe ne traži ništa, ali je spreman da dâ sve od sebe na mestu koje bi mu bilo određeno. Eto, to je tako. Jedan čovek zna bolje nego oni sami. Bolje ih poznaje, a i njima je lakše.

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira National Endowment for Democracy. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.