Kada je pre nešto više od dve godine formirao svoju vladu, komunističkoj vlasti već se nazirao kгај, ideja Ujedinjene Evrope već je bila lansirana, ali Jugoslavija je uveliko bila na nizbrdici. Posle pada prethodne, Mikulićeve vlade, premijersko mesto, bez ovlašćenja i s maksimalnom odgovornošću, bilo je privlačno koliko električna stolica. Marković ga je lako dobio u formalnoj konkurenciji s činovnikom srednje klase Borisavom Jovićem. Na svojim prethodnim funkcijama u Hrvatskoj bio je upadljiv po izbegavanju svih političkih tema; svi njegovi govori svodili su se na: "Uostalom, mislim da nama jedino treba slobodno tržište." Valjda je zato i kandidovan i prihvaćen za premijera. …

Kada se dramatično raspao Savez komunista Jugoslavije, Marković je ponovo ohrabrio i obradovao građane izjavom da ova zemlja opstaje i bez Partije. Tada smo bili sigurni da jedino tako i može opstati, što je, verovatno, mislio i on koji je izgledao kao jedini pravi dobitnik. Otvarao se prostor pluralizmu, višestranačkom sistemu, a time i slobodnom tržištu, konkurenciji, privatnoj svojini, slobodnoj štampi, demokratiji i ljudskim pravima. Bar je tako izgledalo.

Ali, Jugoslavija ustrojena kao partijska država ubrzo je pokazala jaku tendenciju da podeli sudbinu pocepane i raspale Partije. Osim toga, zaverenički duh komunizma nadživeo je Partiju i preselio se u gotovo sve novonastale političke stranke, prirodno pristajući uz svaki nacionalizam. Štaviše, stara netrpeljivost, zagriženost, netolerancija i žeđ za monopolima svake vrste doživele su novu mladost porazom komunizma.

…

Od liberalnog reformatora Marković se polako pretvarao u stečajnog upravnika koji samo odlaže katastrofu države nesposobne da savlada sile samouništenja…

Propala je reforma, odbijene su i poslednje ponude iz Evrope teške nekoliko milijardi dolara i vezane samo uz uslov da ne bude nasilja i da se poštuje pravni poredak. Srbi i Hrvati jure u sukob, dok Slovenci pokušavaju da se sklone u poslednjem trenutku. Na mestu na kojem se zatekao, Ante Marković, koji je samo želeo da uspostavi slobodno tržište, sledom zbivanja primoran je da odigra i treću ulogu u svojoj kratkoj premijerskoj karijeri. On sada komanduje Armijom i šalje tenkove na Sloveniju.

Nema sumnje da su Slovenija i Hrvatska, bar u poslednjem činu ove tragedije, njeni najveći vinovnici. Gomili usijanih glava svidela se ideja da postanu vlasnici država, podsećajući svoje narode na to da su nekad davno sanjali o tome. Međusobno i uzajamno su se ohrabrili, nekako podelili odgovornost i krenuli uz nos celom svetu. Ishod je katastrofa koja je tek započela.