Odluka Aleksandra Vučića da zadrži Anu Brnabić na mestu premijerke potvrda je da će Srbija sada dobiti praktično privremenu vladu, sa mandatom ograničenim na osamnaest meseci ili manje, i da nas uz beogradske i predsedničke najverovatnije čekaju i vanredni parlamentarni izbori. Prevremeni izbori za Narodnu skupštinu u pomenutom roku više odgovaraju vlasti nego opoziciji, koja u ovom periodu pre može da simulira zahtev za njihovo održavanje, ali zapravo bi joj interes bio da se raspišu tek nakon onih za Skupštinu grada Beograda i predsednika Republike, ako bi na njima ostvarila rezultat približan željenom.

Vučićevo obraćanje javnosti u ponedeljak 5. oktobra uveče, nakon sednice Predsedništva Srpske napredne stranke i posle tačno tri meseca čekanja da saopšti ime mandatara, s obzirom na to da je kocka pala na Anu Brnabić moglo bi da se doživi kao antiklimaks da je uopšte bilo ozbiljnijih razmišljanja u vezi sa nekim drugim kandidatom. Šef države i naprednjaka pribegao je najsigurnijoj opciji, ne želeći da uoči izborne 2022. godine i s obzirom na očekivani kratki mandat vlade rizikuje s novim rešenjem za premijersko mesto. Da već sada, ipak, razmišlja o mandatarkinom nasledniku, potvrdio je u ponedeljak, kada je kao usput napomenuo da će posle Ane Brnabić novi premijer biti neko veoma blizak njoj i njemu.

IZMEŠTANJE FOKUSA

Može se izneti i ocena da su sve ovo Vučićeve taktičke dimne bombe, da tema vanrednih parlamentarnih izbora služi samo za zamajavanje javnosti i unošenje konfuzije u opozicione redove. Međutim, Ana Brnabić prosto nije rešenje održivo na još četiri godine, birači će biti prezasićeni da tako dugo gledaju i istog predsednika i istu premijerku. Ni Skupština Srbije, ovakva kakvu smo dobili posle junskih izbora, nije održiva na još četiri godine, zakonodavni dom bez opozicije, pa sve da se socijalistima nameni ta uloga, suviše je "mek trbuh" za kritike iz inostranstva i iznutra. I, pre svega, u interesu Vučića i naprednjaka je da se beogradskim, pa i predsedničkim izborima pridodaju parlamentarni.

Zašto opoziciji u ovom periodu ne odgovaraju vanredni izbori za novi sastav Skupštine Srbije, nakon što je ove prethodne u najvećoj meri bojkotovala? Zato jer bi na njima najverovatnije doživela težak poraz, a izlazak na njih bi bilo jednako teško izbeći. Opoziciji je potreban potpuni fokus na utakmice na kojima može da ostvari dobar rezultat, što znači neizvesnu trku u Beogradu tako da SNS ne osvoji apsolutnu većinu i, ako ne ulazak opozicionog kandidata u drugi krug predsedničkih izbora, broj glasova koji bi značajno nadmašio onih 597.000 i 16,3 odsto Saše Jankovića iz 2017. godine. Obe projekcije, uz dobru organizaciju opozicionih snaga i pametnu kampanju, deluju moguće.

Ubacivanje parlamentarnih izbora kvari jednačinu. Za razliku od kampanja za Beograd i Andrićev venac, u slučaju one za Narodnu skupštinu znatno bolji izborni uslovi kako bi se izbegao debakl jesu presudni. Minimalne su šanse da se nešto ključno promeni na tom planu iako će predstavnici EU sigurno organizovati nove dijaloge o uslovima za fer i slobodne izbore, na koje će se vlast i opozicija odazvati. Takođe, opozicija nema snagu ni kapacitet da u isto vreme jednako snažno vodi tri kampanje, pa bi svoje vrlo limitirane resurse umesto jasnog fokusa na "oslobađanje" prestonice i zajedničkog kandidata za predsednika trošila i na kampanju za Skupštinu.

SAVRŠENA OLUJA

Pored svega ovog, parlamentarne izborne liste opozicije ne bi smele da budu u koliziji sa nastupom u drugim dvema kampanjama kako ne bi nastala potpuna konfuzija. Opozicija bi praktično trebalo da ima jednako ustrojen nastup na sva tri fronta, što bi bilo, s obzirom na unutrašnje odnose u njoj, ali i na objektivne slabosti takvog rešenja, veoma teško, ako ne i nemoguće. To znači kako je najrealnije da se opozicija praktično odrekne ambicije za nekakav pristojan rezultat na parlamentarnim izborima, da SNS-u prepusti ubedljivu pobedu na tom nivou, kako bi se koncentrisala tamo gde može da odigra snažno.

I šta bismo imali kao posledicu? Skupština sa nejakom opozicijom, ali sa obnovljenim punim legitimitetom, opozicija koja bi se vratila u sistem, bez uslova da bitnije utiče na njega, zakonodavni dom koji bi mogao da se upusti u ustavne promene i potvrdu "sveobuhvatnog, pravno obavezujućeg" rešenja za Kosovo, gde bi se od proevropskih opcija očekivalo, pre svega sa Zapada, da sve to podrži. Pri čemu bi Moskva od desnih opcija tražila da sve to što snažnije opstruišu. "Savršena oluja" za interese SNS-a, koji bi zauzvrat ne previše teško žrtvovao nekoliko desetina poslaničkih mandata.

Moguć način da opozicija izađe iz ove zamke jeste da posle parlamentarnih izbora njeno proevropsko krilo pravi vlast sa naprednjacima, sa utemeljenjem u neophodnosti zajedničkog okupljanja oko trajnog rešenja kosovskog pitanja i bržeg nastavka evropske integracije. Ali ostavimo ovu, u ovom trenutku za mnoge ("sve") blasfemičnu, nedopustivu, nezamislivu, opciju za eventualnu budućnost.

FINTA ZA ZAKUCAVANJE

Ovo su neki od najvažnijih razloga zašto je Aleksandru Vučiću i SNS-u u interesu da objedine izbore. Uz navedeno, kampanjom za parlament Vučić će lakše moći da mobiliše svoje biračko telo i, još važnije, stranačku infrastrukturu. Ljudi će se, po prirodi, jače boriti kada je njihov neposredni lični interes ugrožen nego kada treba da zalegnu za nekoga drugog, ma koliko ga navodno obožavali i od njega zavisili. Cela SNS bi se spajanjem izbornih kampanja bez izuzetka mobilisala, a to je najbolje organizovan i najnemilosrdniji politički mehanizam koji je Srbija u ove tri decenije višestranačja imala.

Važna napomena: postoji mogućnost da SNS razdvoji beogradske i parlamentarne izbore od predsedničkih, da se prvi održe otprilike u drugoj polovini 2021, a drugi kada im je vreme, na proleće 2022. godine. To deluje kao komplikovano, ali ne i besmisleno rešenje, koje bi naprednjaci mogli da opravdaju evropskom praksom razdvajanja glasanja na različitim nivoima.

Ovo su razlozi za takav potez: parlamentarni izbori bi dovoljno "pokrili" gradske i razvukli opoziciju; skratilo bi se vreme za razmatranje izbornih uslova i evropsku medijaciju po okruglim i ostalim stolovima; skratilo bi se vreme za unutrašnja presabiranja u opoziciji, sve više frustrirajuća i za aktere i za birače; skratila bi se kampanja na oba nivoa, u koju opozicija ulazi iz potpuno podređene uloge u svakom smislu; SPS koji ima stalan trend opadanja podrške birača očekivano bi još lošije prošao, čime bi mu se smanjio ucenjivački potencijal za podršku Vučiću na predsedničkim izborima; SNS bi, delom i daljim čerupanjem socijalista, mogao bar da ponovi rezultat iz juna ove godine, pa bi na talasu ovog trijumfa šefu države i naprednjaka u proleće 2022. preostalo samo da zakuca. Ovaj scenario je moguć ako istraživanja i projekcije pokažu da opozicija u prestonici ipak stoji slabije od očekivanog, da SNS i tu može da ostvari rezultat dovoljno jak, a to je natpolovična većina, da ne pokvari predsedničku trku.

INTERES OPOZICIJE

Šta bi onda bio interes opozicije? Da se glasanje za prestonicu i predsednika održi u redovnom terminu, kako bi bilo dovoljno vremena za unutrašnja organizovanja, za dobru kampanju, kao i za poboljšanje izbornih uslova u dovoljnoj meri da se pred birače može izaći sa smislenim objašnjenjem šta se promenilo u odnosu na razloge za bojkot. Pa ukoliko se na tim izborima ostvari željeni rezultat – od idealnog scenarija trijumfa opozicije u Beogradu i ulaska u drugi krug na predsedničkim do možda ipak realnijih tesnog poraza u Gradu i 30-40 odsto za zajedničkog kandidata za predsednika – da se istakne ultimatum Vučiću za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

Opozicija bi napokon imala jasno artikulisan i konkretan zahtev, koji bi na talasu entuzijazma zbog izbornih rezultata mogao da iznedri masovne ulične proteste njenih birača i Vučića doveo u defanzivnu poziciju. Predsednik Srbije bi tako bio primoran da reaguje na desetine hiljada snažno motivisanih ljudi na ulicama i da, iako je opet pobedio na izborima, bude percipiran kao politički gubitnik. Ovo je razvoj događaja koji on mora po svaku cenu da spreči.